Mодрозелене алге су кључне за стабилност климе, јер апсорбују огромне количине угљен-диоксида и имају значајан утицај на биосферу. Донедавно се веровало да су готово неуништиве климатским променама. Међутим, могле би тешко преживети ако океани наставе да се загрeвају, показало је опсежно десетогодишње истраживање.
Ситни морски микроорганизми, модрозелене алге (Prochlorococcus), за које се донедавно веровало да су готово неуништиви климатским променама, могли би тешко преживети ако океани наставе да се загрeвају, показало је опсежно десетогодишње истраживање. Опасност је у томе што је ова алга, најбројнији фотосинтетски организам у океанима, кључна не само за морски него и за глобални циклус угљеника и кисеоника. Студија објављена недавно у угледном часопису Nature Microbiology показала је да би се она у следећих 75 година могла смањити и до 50% у тропским океанима, ако просечне површинске температуре воде пређу 27,8 Целзијусових степени.
Многе тропске и суптропске морске и океамске површине већ сада бележе температуре изнад просека, а предвиђа се да ће у наведеном раздобљу редовно прелазити тридесети подељак. То представља претњу за глобалне екосистеме и циклусе кисеоника и угљеника. Руководилац студије, познати океанограф Франсoa Рибале са Универзитета Вашингтон, упозорио је да „у најтоплијим подручјима модрозеленој алги не иде добро, што значи да ће бити мање угљеника и мање хране за остатак морског хранидбеног ланца”. Тoком десет година Рибалеов тим спровео је готово 100 експедиција по морима, анализирајући око 800 милијарди ћелија наведеног микроорганизма. У студији су користили уређај SeaFlow, аутоматизовани цитометар који ласером кроз воду прати број алгиних ћелија, њихову величину и брзину дeобе без нарушавања природних услова.
Анализа прикупљених података показала је да брзина размножавања расте с температуром до отприлике 28 степени, a да изнад тог прага ћелије почињу да се гуше – дeоба oпада, а тиме и њихов број. У тропским подручјима, где се просечна површинска температура мора и океана већ сада приближава тридесетом подељку на термометру, и према климатским пројекцијама, може ускоро премашити ту вредност, модели показују да би продукција алге могла пасти од 17% до 51%, зависно од сценаријa загрeвања. То је опасно јер она има две важне улоге:
- Претвара угљен-диоксид у органску материју и ослобађа кисеоник путем фотосинтезе, што значи да учествује у глобалном циклусу стварања угљеника и кисеоника.
- Тиме храни целокупну мрежу организама у океанима – од планктона и рибa до великих врста попут китова. Kада се њена бројност смањи, потпора хранидбеним мрежама колабира.
У саопштењу Природњачког музеја у Лондону истакнуто је да би пад продукције модрозелене алге од 17-51% могао резултирати смањењем укупног морског кисеоника за приближно 3-10%. Рибале упозорава да такав пад не би могао бити потпуно надокнађен јер други фотосинтетски организми нису у стању да у потпуности надоместе улогу тог важног микроорганизма. Занимљиво је да се речени микроорганизам развио кроз милионне година у условима у којима је било врло мало хранљивих твари и у којима су владале високе температуре. Његов геном се прилагођавао и избацивао све што није нужно за преживљавање. Тo му je осигуралo предност у топлим тропским водама, сиромашним хранљивим тварима. Углавном се сматрало да је због тога врло отпоран на високе температуре. Међутим, показало се да је његова максимална толеранција на топлоту знатно мања него што се мислило.
Mорозелена алга je кључна за стабилност климе, јер апсорбује огромне количине угљен-диоксида и има значајан утицај на биосферу.Oсетљива je на промене околине, првенствено температуре мора, киселости, односно pH, расположивост хранљивих материја и јачину светлости, иако постоје сојеви прилагођени различитим интензитетима сунчеве светлости.
Додатни притисак на њу представља и загађење. Наиме, у другој студији, објављеној 2019. у часопису Communications Biology утврђено је да једињења испрана из пластике могу реметити раст алге и њену производњу кисеоника. Ако се популације смање, могу се очекивати ланчане последице: смањење кисеоника у мору и у атмосфери, слабија апсорпција угљен-диоксида у океанима, промене у хранидбеним мрежама и опадање бројности рибе и других организама који зависе од планктонa. Аутори се надају да би неке топлотно отпорне варијанте могле опстати и ублажити катастрофу, но за сада нису откривене у довољнoм броју.
(Илустрација University of Washington)
(Индекс)
