Шах-мат особи, а хоће ли ускоро и целој врсти, још недирнути рукама вечитих ривала свакодневно стрепе, скоро као за себе сама. У основи дође им на исто. Од покојника недостају вести. Могуће су супарници постали зависници од игре, па страшћу обузети не кане завршити партију која као да тендира вечном, динамичком ремију црнога и белога, добра и зла – ма који од њих био који. Мртви се не жале, а живи не знају адресу за призив.
Ладислав Бабић
„… и њих чека слична дореченост након што стигну
до последњег прегиба времена
које им је додељено у стратешкој игрици
несавладиво болног пута у неповрат…”
(Ве љко Лукић, „Међучин”)
Шах је прастара, стратегијска игра коју је непознати нам, генијални индијски зналац људског рода и његове психологије – негде у зору човечанства или тек што је „свануло” – са заобљене лопте на којој се игра откад је света и века, симболички пренео на дводимензионалну четворину. Kако на укрштање меридијана и паралела показује где се шта налази, тако је шаховска плоча системом узајамно окомитих линија претворена у координатни систем којим се одређују позиције фигура на њој. Kао што GPS (Глобални позициони систем) направицом можемо пратити кретање свега што је њоме снабдевено, слично је и с кретањем шаховских фигура, за шта нам она и није потребна.
Два човека – сучељена с насупртних страна табле, ненаоружани – сем властитим умовима – настоје поразити један другог. Бели и црни, са супротних страна шаховнице, попут Запада и Истока или Севера и Југа одељених почетним меридијаном, односно екватором. Поређани – односно фигурице којима управљају ван играчког поља – у два реда, на играћој табли од 8×8 квадрата, немилосрдни непријатељи (еуфемистички ублажено термином противници) под вођствима својих суверена плаве крви крећу у освајачки поход, незадовољни блаженим миром који влада унутар њихових краљевстава, жртвујући у име „виших интереса” своју пратећу камарилу, укључујући најближе побочнике власти. Ни миљеница у владавини и постељи није изузетак, све због остварења њихових амбиција о владавини целим светом – шаховском плочом.
Два краља су сувише (зато се узајамно настоје поразити), а један је премало за игру звану шах; јели стога чудно да се народи света све више решавају својих величанстава, замењујући монархије републиканским типом владавине, ипак – задржавши старе наваде „пензионираних” окруњеника. Ред топовског меса, на табли званих пионима а у животу народом, постројен у првом реду, изложен је нападима меса подједнако ниског квалитета са супротне стране, штитећи залеђе. Своју владарску елиту, без које би се наместо поданицима осећали само слободним људима. Гине се, без крви али с потоцима зноја низ напрегнута чела играча који наизменце вуку потезе на симболичном бојишту, које је понекад – ретко, додуше – уместо мачева, секира и хелебарди, служило и за истинска освајања.
Примерице, мит говори да је хрватски краљ Држислав слободу од млетачког ропства придобио залажући далматинска острва (и судбину њихових становника; толико о поклапању личног и општег интереса!), у шаховској игри против млетачког дужда, што је – на понос екстремних домољуба и стид њихових моралних антипода због безочног поигравања судбином народа – овековечено у хрватском грбу. Је ли светли хрватски пример следила и царска Русија продајући Аљаску, следом интереса попуњавања царске благајне? Kао у стварности, тако се и за таблом која хуманизује вечну нељудску игру живота и смрти – истовремено са шаховским партијама посвуда уоколо одигравајућих уз „дизајнерске” додатке крикова, силовања, крви, рањених, сакатих и мртвих – нмилосрдно жртвују пиони користећи их на путу који им је, као и живим панданима, непознат.
Загсти ли, не штеде се ни лауфери-министри, коњи-генерали, а боме се тактички допушта и пад кула-градова да би се снаге освежиле и прерасподелиле за нови атак на непријатеља и земљу му. И дама-краљица, владарева миљеница, положиће властити живот, устреба ли, за свог политичког и креветског партнера. Циљ је игре заробити протвничког краља, чиме се постаје господаром целог краљевства, укључујући све што се бојним походом успут придобило – целе шаховске плоче. Целог света, што у крвавој драми уздуж и попреко глобуса – за разлику од хуманизоване менталне игрице – још никоме није успело. Али, има дана!
Бездушни верују да пион-пешак, сировина за млевење ратном машином за млевење, бива неважан у целој игри (термин прикладан за стварна збивања и симболизовану верзију), притом се грдно варајући. Анонимни безначајник који се успе пробити у само залеђе противника, безимена „сељачина” која после херојског дела бива слављена народним херојем широм крда из којег је успела остварити смртоносни подвиг, жртвује свој јединствени живот ослобађајући велможу кога ће краљ – следом ситуације на бојишту – одабрати. Најчешће утамничену краљицу, да ли рад управљања државним пословима или сексуалним потребама партнера, то само величанство знаде. На неком делу шаховнице одстрањена је фигурица, да би негде ускрсла друга, у замену за положени живот верног, јуначког пешака.
Тродимензионална збиља (четвородимензионална, додамо ли јој временску компоненту) која се сваког трена одвија широм земљине лопте, пренешена је на дводимензионални кадрат иза којег ужагрени, интелектуално пренапети играчи, без опасности по своје животе манипулишу фигурицама, можда успут увежбавајући стратешке способности за позив на стварну мобилизацију.
Свемир је, тврде космолози, четвородимензинални континуум простор-време, и позиција ма које тачке у њему мора се описивати с четири броја. Прва три показују просторни положај, а четврта тренутак који нас занима у погледу њеног временског статуса. Напротив, можда је и петодимензионални, с обзиром да прво треба одабрати небеско тело које нас занима (рецимо Земљу), а потом с четири координате описати положај тачке тог тела у извесном часу – укључујући цели волумен планете на коју усмеравамо пажњу.
Управо док читате негде у Сирији скончао је несрећник, било природним следом околности (од старости или болести), можда несрећним случајем или жртвујући се за неку од ко зна колико страна које су му даровале право погинути за њу. Исти тренутак, ближе нама, у Сарајеву се родила беба, кад тад неизбежни Kронов залогај, а можда и пре тога потенцијално топовско месо у за нас непредвидивој будућности. Kакве то везе има са шахом, збуњено питате?
Негде, у бескрају васионе скривена од наших очију, чак и од замисли о њиховом постојању, два играча вуку своје потезе. Бели свој, чему црни одговара својим; нестанак фигуре с њихове табле резултира скоро истовременом појавом друге на њој. Бог и Ђаво надмећу се у шаху са живим, напредујућим фигурама према насупротној страници шаховске плоче обрубљене њиховим животима. Kад дођу крају, замењују се новима. Ваша ће сестричина јула месеца постати мамица. Тај час ће нека од потрошених фигура са шаховнице бесмртника заувек нестати, у размени живо за мртво.
Kад сте добили унучиће, могуће је да је ваш сусед морао напустити поприште стратешке игре сила изнад наших моћи поимања. О бојама играча још се води расправа; једино што можемо рећи о стварима за које ни не знамо јесу ли или нису. У шаху живота, игри коју мислимо да својевољно играмо, можда тек следећи потезе невидљивих играча, Сотона је одиграо потез. Јахве још размишља. Фигуре живе, раде, љубе се и рађају, шахирају на табли од 64 поља,… несвесне кад и ког небеског играча рука ће их такнути, на коју страну помакнути; хоће ли нестати заувек или бити замењени новим животом, ни не слутећи чију страну представљају. А потом, такнуто, неповратно макнуто. Шах-мат особи, а хоће ли ускоро и целој врсти, још недирнути рукама вечитих ривала свакодневно стрепе, скоро као за себе сама.
У основи дође им на исто. Од покојника недостају вести. Могуће су супарници постали зависници од игре, па страшћу обузети не кане завршити партију која као да тендира вечном, динамичком ремију црнога и белога, добра и зла – ма који од њих био који. Мртви се не жале, а живи не знају адресу за призив. Све се чини као NeverEndingStory – планирана бескрајна прича, у којој највише уживају играчи. Не чудите се што ју је задивљени генијални предак симулирао на црно-белој пачетворини, како бисмо и ми уживали док нам се ред чекања свакодневно смањује у игри свемирских сила, која рађање, живот и смрт значи.
(Ичустрација Pixabay)
(Пулсе)
