Izgledaju relativno tamne zato što im je temperatura gotovo upola niža od temperature okolne fotosfere, koja iznosi oko 6.000 Celzijusovih stepeni. Prilično velike – prosečna veličina približno je jednaka veličini Zemlje.
Velika grupa Sunčevih pega AR3664, koje su uzrokovale spektakularne aurore u maju, napravila je puni krug i sada je ponovo u središtu diska, okrenuta ka Zemlji. Nakon što je izronila, astronomi su joj nadenuli novo ime AR 3697, što je uobičajeno jer se grupe pega vremenom menjaju. Pomenuta, koja je na Zemlju od 10. do 12. maja poslala najmanje pet solarnih oluja, u međuvremenu je pokazala da je i dalje vrlo aktivna. Naime, od sredine prošlog meseca izbacila je najmanje pet solarnih bljeskova najviše snage X. Prema Spaceweatherlive.com-u, eksplozija 27. maja imala je snagu X2,9, dva dana kasnije X1,45, psolednjeg dana meseca X1,1 i prvog dana juna dva bljeska – X1,03 i X1,4. Istraživači ističu da od poslednjih bljeskova ne možemo očekivati solarne oluje nalik onima iz sredine maja.
Razlog je taj što zabeležene eksplozije nisu bile popraćene izbacivanjem koronine mase (CME), odnosno izbacivanjem velikih količina solarne plazme i magnetskog polja, koje stvara polarnu svetlost kad se sudari sa Zemljinom magnetosferom. Međutim, to ne znači da od grupe AR 3697 više ništa ne možemo očekivati. Ona svakodnevno nastavlja da emituje slabije bljeskove. Primerice, 2. juna zabeležena su opet dva M-klase, što je sledeća, 10 puta slabija snaga posle X-klase. I takođe 10 bljeskova C-klase, koja je, pak, 10 puta slabija od M-klase.
Takvi bljeskovi obično ne uzrokuju spektakularne aurore na Zemlji, međutim Spaceweatherlive procenjuje da postoji oko 30% šanse da će biti novih bljeskova X-klase. Konačno, ako AR 3697 izneveri, biće još prilika da se formiraju nove velike grupe pega jer se Sunce približava vrhuncu svojih aktivnosti u 11-godišnjem ciklusu. Spektakularnosti aurora u maju, inače, pridonelo je nekoliko važnih činilaca koji su se složili u „savršenu oluju”. Naime, pege su bile najaktivnije upravo u trenutku kada su bile okrenute prema Zemlji. Može li se to ponoviti?
Smer magnetskih polja trebalo bi da ostane isti jer se konfiguracija grupa pega uglavnom ne menja bitno. Ostaje da čekamo i pratimo. Aurore se mogu očekivati dva do četiri dana nakon velikog bljeska, toliko vremena treba da solarni vetar stigne od Sunca do Zemlje. Solarne oluje, inače, nastaju iznad Sunčevih pega. To su područja u kojima je magnetsko polje oko 2.500 puta jače od Zemljinog i mnogo jače nego bilo gde drugde na Suncu.
Sunčeve pege izgledaju relativno tamne zato što im je temperatura gotovo upola niža od temperature okolne fotosfere, koja iznosi oko 6.000 Celzijusovih stepeni. Pege su prilično velike – prosečna veličina približno je jednaka veličini Zemlje. Obično se javljaju u parovima koji imaju magnetska polja usmerena u suprotnim smerovima. Nad njima se duž magnetskih silnica (koje izviru iz jedne pege i poniru u drugu) stvaraju golemi lukovi, odnosno prominencije sastavljene od koronarnog materijala, odnosno vruće plazme.
Kada magnetsko polje iznad Sunčevih pega naraste i njegove silnice se jako zapetljaju, dolazi do pucanja prominencija i oslobađanja ogromne energije, i nastaju bljeskovi, odnosno solarne baklje i koronini izbačaji mase. U samo nekoliko minuta baklje se zagreju na nekoliko desetina miliona stepeni i oslobađaju energiju jačine oko milijardu megatona trinitrotoluola (TNT). To se obično zbiva na granici između područja suprotno usmerenih magnetskih polja. Prominencija koja puca lansira vruću plazmu i magnetsko polje dalje od Sunca, a područje zahvaćeno bljeskom emituje elektromagnetske talase i čestice visokih energija koji ubrzo počinju da bombarduju Zemlju.
Naelektrisane solarne čestice – ijni, protoni i elektroni – u solarnom vetru, kada stignu do Zemlje, kanališu se duž silnica magnetosfere prema Zemljinim polovima budući da magnetska polja deluju na električne naboje. Na tom putu sudaraju se s česticama gasova u atmosferi, najčešće na visinama od 90 do 150 kilometara. Kada udare u čestice atmosfere, predaju im energiju i podižu njihove elektrone u pobuđeno stanje na više orbitale. Pri povratku u normalno stanje elektroni zrače svetlost koja je karakteristična za određeni element.
Stoga boja aurore zaisiti od toga s kojom vrstom atoma se sudaraju čestice sa Sunca i na kojoj visini. Na primer, kada se sudaraju sa atomima kiseonika na nižim visinama, emituje se zelena boja talasne dužine 557,7 nanometara, dok se na većim visinama emituje smeđe crvenkasta boja talasne dužine 630 nanometara. Atomi azota emituju, pak, plavu i ljubičastu svetlost.
(Ilustracija NASA)
(Indeks)
