И управо у томе Мирча Елијаде, историчар религија и антрополог, види пресудан значај митова и митске слике света: мит је нека врста психолошког компаса који уноси ред у привидни хаос светских и људских збивања; он је жив и омогућује нам разлучивање оног битног од небитног, примарног од секундарног.
Петар Бујас
Позната је мисао Мирча Елијадеа, историчара религија и антрополога, да је сакрално елемент у структури људске свести, а не тек неки ступањ у повести те исте свести. Ова мисао може се узети као главно обележје његовог богатог стваралачког опуса; она је заправо чежња за обновљеном сликом света која би требало послужити дубљем поимању истинске људске природе управо у модерном и постмодерном добу, засићеном и замореном једнодимензионалним схватањем човека и света. Јер, према Елиадеу, управо због заборава властитих духовних корена модерни човек тавори у јаловој и спутаној егзистенцији.
Бити човек или жијети као људско биће заправо значи бити религиозан, у најширем значењу те речи. Међутим, данашњем човеку, који живи у радикално десакрализираном свету, од свих стварних и измишљених потреба управо највише недостаје осећај истинског религиозног чина; недостаје му потпуно искуство светога које је толико надахњивало древне народе у свим видовима културе и свакодневног живота. Стога је Елијаде, неуморно тражећи узроке човековог пада у световно и материјално, истраживао дубине и ширине древних менталитета и система знања, толико различитих од данашњих превладавајућих светоназора. Али, супротно научној традицији 19. и прве половице 20. столећа, за њега древни менталитет није „предлогички менталитет”, менталитет детињастих људи који су били само етапа у развитку нашег развијенијег и напреднијег облика цивилизације и културе.
Елијаде није проучавао древна и „примитивна” друштва због пуке носталгије за прошлошћу, већ првенствено због уверења да се ту ради о општељудским способностима које су заједничка баштина људске врсте и нису власништво само неког специфичног временско-просторног одсечка. Штавише, био је уверен да се управо свеопшта криза западног модела цивилизације, која је кулминирала у 20. столећу (а свакако се наставља и почетком новог, 21. столећа), може превладати и надвладати само ако се успостави континуитет са заборављеним људским способностима које се могу обновити чак и у нашој савремености, јер модерни човек живи дезоријентисан.
Човек као биће које има могућност живети између битка и ништавила, између светлосних висина и најдубљих тмина, између „бога и звери”, велика је тема мудрословља још од древних времена. Очито је да се човјек готово увек схватао као биће које има више аспеката, а исто схватање односило се и на свет у којем обитава. Сви ти аспекти саставни су део људског бића, али немају сви исту важност; управо откриће светога, према Елијадеу, омогућује човеку нужну оријентацију. Другим речима, „тешко је замислити како би људски дух могао деловати без уверења да у свету постоји нешто што је потпуно стварно. (…) Искуством светога људски дух је схватио разлику између онога што се указује као истински стварно, снажно, богато и вредно и онога што је лишено тих својстава, односно хаотичног и опасног тока ствари, њихових случајних и бесмислених појављивања и нестајања.”
Управо уважавајући вишеслојност људског бића, древни су тако указивали на неопходност човекове оријентације, како у односу на себе самог, тако и у односу на свет који га окружује, а стари Грци си га називали космос. А тај космос није био свет према уобичајеном и савременом схватању, већ је то био свет као умно уређена целина коју је, према Платону, уредио демијург, божански производитељ, и стога кроз њега струје интелигибилни закони, закони божанског ума. Све то, према Елијадеу, садрже и космогонијски митови што нам говоре како је све што постоји дошло у постојање, и који је смисао свега постојања, целог кодмоса и самог чоека. Зато су они били архетипски узори понашања и на неки начин одређивали су специфичан положај човека у космосу. Исто тако, они су човека уводили у средиште космичких збивања и на тај начин му придавали јединствен субјективитет; тако он није само објект или градивно ткиво универзума, већ делатно биће које у космосу остварује своју сврху и своју судбину. Али, одувек је знано да у људском случају постоје могућности и за друкчије, па и супротно; људски живот може бити смислен, засићен оним битним, рекао би Елијаде, али и бесмислен (треба се само сетити мита о Сизифу).
Најчешће се, ипак, током често мукотрпне људске повести, ради о мешању једног и другог, и смисла и бесмисла. И управо у томе Елијаде види пресудан значај митова и митске слике света: мит је нека врста психолошког компаса који уноси ред у привидни хаос светских и људских збивања; он је жив и омогућује нам разлучивање оног битног од небитног, примарног од секундарног. Након дуго времена (готово више од неколико столећа), и након горких искустава живљења у свету испражњеном од своје бити (а то је заправо, према Елијадеу, последица радикалне десакрализације модерних времена) у научном свету мит опет постаје актуелан: „Пре више од пола столећа, западни научници су сместили мит у перспективу која је била у очитој опреци према перспективи 19. столећа. Уместо да, попут својих претходника, обрађују мит онако како се то дотада уобичајено радило, односно као ,причу’, ,измишљотину’, ,фикцију’, они су га прихватили онаквим каквим су га поимала архајска друштва, у којима је мит, управо супротно, означавао ,истиниту причу’, која је, штавише, изузетно драгоцена јер је света, архетипска и значајна.”
Поново откриће мита дало је могућност истраживања древних универзума управо у критичном тренутку западне повести, у тренутку посвемашњег нихилизма и кризе идентитета целог западног културног и цивилизацијског круга. Јер, „није извесно да се западна мисао још може одржати у својој ,дивној изолацији’. Сâмо модерно доба се јасно разликује од оних која су му претходила: оно је обележено конфронтацијом с ,непознатима’, са ,странцима’ и њиховим световима, с необичним, удаљеним, егзотичним или прадавним универзумима. Открића дубинске психологије, једнако као и успон неевропских народа на обзорју повести доиста значе продор непознатих у некад ограђено поље западне свести. (…) Труд уложен у исправно разумевање начина мишљења страних западњачкој рационалистичкој традицији, односно понајпре у одгонетавање значења митова и симбола, очитоваће се кроз изнимно значајно обогаћивање свести.”
Можда најдрагоценији допринос поновног открића древних, али и друкчијих народа за Запад представља откриће симбологије и језика симбола, предуго одбачених од нововековне западне повести. Елијаде држи да ће научници, када овај језик помоћу дубинске психологије, етнологије, антропологије, повести религија и херменеутике наново открију, остати запањени његовом дубином, али и његовим обновитељским моћима за имагинативне способности људског бића, чији је недостатак узроком многих егзистенцијалних и душевних недаћа и падова модерног човека. Такође, ова открића избавиће западњаке од „провинцијализације европског духа”, спутаног дискурзивном логиком и позитивизмом, па зато неспособног да се истински отвори према многим вриједностима древног менталитета.
„Систематска истраживања која су се бавила ,примитивним’ менталитетом открила су важност симболизма за архајску мисао, као и његову темељну улогу у животу било којег традиционалног друштва. Надилажење сцијентизма у филозофији, поновно буђење занимања за религију након Првог светског рата и мноштво поетичких искустава, а особито истраживања надреализма, на разним су пољима и с неједнаким исходима привукли пажњу шире јавности на симбол, схваћен као аутономан начин спознаје. Еволуција о којој је реч део је реакције на рационализам, позитивизам и сцијентизам 19. столећа и већ је сама по себи обележила другу четвртину 20. стољећа.” И зато „симболичка мисао није искључиво домен детета, песника или неуравнотежене особе: она је својствена људском бићу и она претходи језику и дискурзивном уму. Симбол открива најдубље аспекте стварности који пркосе сваком другом средству спознаје. Слике, симболи, митови и нису неке олаке и неважне творевине психе; они одговарају на одређену потребу и врше одређену функцију: разоткривају најскровитије модалитете битка.
(Илустрација Pixabay)
(Нова Акропола)
