Kинеска свемирска соларна електрана ће сунчеву енергију прикупљати великим соларним панелима, претварати је у микроталасе и слати их на Земљу, где ће се оии претварати у електричну енергију. Биће постављена у геостационарну орбиту изнад екватора, што ће јој омогућити да непрекидно лебди над истом тачком на нашој планети и тако бити стално усмерена према Kини.
K је кренула у амбициозан пројекат изградње свемирске соларне електране у орбити која би могла испоручивати више енергије него што се може добити из свих познатих извора на Земљи. Према плановима Kинеске академије свемирске технологије (CAST), први тест преноса енергије из свемира на Земљу требало би се догодити већ 2028, када ће се лансирати експериментални сателит у ниску Земљину орбиту.
До 2030. планира се постављање пилот-електране снаге једног мегавата у геостационарну орбиту, а до 2035. би она требало да достигне капацитет од 10 мегавата. До 2050. Била би изграђена велика орбитална електрана снаге 2 гигавата с годишњом производњом око 100 терават сати односно 100 милијарди киловатсати енергије. То је око 25% више од највеће хидроцентрале на свету.
Лонг Лехао, ракетни научник и члан Kинеске академије инжењерства, у предавању је рекао је да је то „једнако значајно као када би се у геостационарну орбиту на 36.000 километара изнад Земље преместила брана Три клисуре” и додао: „То је невероватан пројекат којем се заиста можемо веселити.”
Kинеска свемирска соларна електрана ће сунчеву енергију прикупљати великим соларним панелима, претварати је у микроталасе и слати их на Земљу, где ће се оии претварати у електричну енергију. Биће постављена у геостационарну орбиту изнад екватора, што ће јој омогућити да непрекидно лебди над истом тачком на нашој планети и тако бити стално усмерена према Kини. Будући да ће се налазити високо изнад атмосфере и већег дела Земљине сенке, моћи ће готово све време примати сунчеву светлост, независно од временских услова, облака или ноћи, а то је ограничење свих земаљских соларних.
Kинески научници су већ демонстрирали пренос енергије путем микровалова у лабораторији на Земљи, следећи корак је тестирање у свемиру. Једна од кључних иновација у овом пројекту су соларни панели који ће ван Земље имати већи учинак, поред осталог због већег интензитета сунчеве светлости јер нема атмосфере, влаге и прашине.
Насиина студија показала је да би овакве свемирске електране могле производити електричну енергију чак 99 посто времена у години. Лонг је у својем излагању нагласио да би њена „енергија прикупљена у једној години била еквивалентна укупној количини нафте која се може извући из Земље”. Kинески планови звуче као савршено решење за глобалну кризу климатских промена и фосилних горива, но као и код свих великих технолошких подухвата постоје озбиљни изазови, а највећи је величина саме електране. Наиме, процењује се да ће соларни низ, када буде у потпуности састављен, бити широк око 1 километар, а то значи већи од многих земаљских постројења. То подразумева да ће лансирање саставних делова у орбиту захтиевати веома снажне ракете.
Лонг и његов тим за ту сврху развијају вишекратно искористиву ракету „дуги марш 9” за тешке терете с капацитетом подизања од 150 тона. То је отприлике као да у свемир у једном лету пошаљете одраслог плавог кита. Kина ракету „дуги марш 9” већ спрема за потребе лунарних експедиција у следећој деценији. За прве мисије на Месец, планиране око 2030, користиће „дуги марш 10”. Питање је само колико ће лансирања бити да се комплетира дивовска соларна електрана. Притом су на кинеској орбиталној станици већ демонстрирани нови, савитљиви соларни панели који се у свемир шаљу заролани попут тепиха.
ноги кинеску свемирску соларну електрану већ називају „Пројектом Менхетн” енергетике. Судећи по одлучности и темпу кинеских свемирских амбиција, тај назив можда неће бити далеко од истине. Ако Kина успе, ова технологија могла би значајно утицати на глобалну енергетску сигурност и смањити зависност од фосилних горива.
Занимљиво је да је овакав развој технологије у складу с визијом совјетског астрофизичара Николаја Kардашева који је 1964. предложио скалу што технолошки напредне цивилизације у свемиру разврастава према способности искоришћавања енергије, посебно матичне звезде. Цивилизација типа 1 користи сву расположиву енергију на матичној планети (ветра, мора, вулкана, сунчеву енергију с површине и тако редом). Процењује се да су људи на око 0,7 у тој категорији. Цивилизација типа 2 користи практично сву енергију своје звезде, примерице путем мегаструктура попут Дајсонове сфере, која би обухватила целу звезду. Цивилизација типа 3 користи енергију целе галаксије, што укључује стотине милијарди звезда. Погледајте видео-снимак:
https://www.youtube.com/watch?v=4PuV8AccRYA
(Илустрација Shutterstock/YouTube)
(Индекс)
