Ново истраживање, објављено у престижном часопису Nature Geoscience, показало је да се ситуација драматично променила: унутрашње језгро је успорило, а затим се почело окретати, у односу на спољни део, унатраг, супротно од смера ротације коре и целе плаште.
Дубоко испод наших ногу, на више од 5.000 километара испод површине Земље, налази се чврсто унутрашње језгро – голема кугла железа и никла величине мало мање од Месеца. Донедавно су научници веровали да се оно окреће у истом смеру као остатак планете, само нешто брже. Међутим, ново истраживање, објављено у престижном часопису Nature Geoscience, показало је да се ситуација драматично променила: унутрашње језгро је успорило, а затим се почело окретати, у односу на спољни део, унатраг, супротно од смера ротације коре и целе плаште.
Ово откриће потврђује дугогодишње сумње да језгро, која плута окружено житким спољашњим слојем, није статично и није увек потпуно синкронизовано са остатком планете. Постаје све јасније да се ради о динамичном, независном делу који утиче на дубоке геолошке процесе, магнетско поље и можда чак на дужину дана. Унутрашње језгро је недоступна непосредном посматрању – не може се допрети ни бушењем, ни послати сонда. Но сеизмолози су пронашли начин да осматрају кроз Земљу користећи природне и вештачке потресе.
У овом истраживању анализирани су сеизмички таласи које је произвео 121 понављајући потрес у близини оточја Јужни Сњндвич од 1991. до 2023. године. Такође су коришћени подаци из совјетских, америчких и француских нуклеарних тестова из седамдесетих прошлог века. Ти сеизмички валови путују кроз унутрашњост планете и одбијају се од границе овог језгра. Промене у њиховом путовању – малени помаци од неколико стотинки секунде – откривају како се језгра помиче у односу на остатак Земље.
Kад су сеизмолози, предвођени професором Џоном Видалом са Универзитета Јужне Kалифорније, почели примећивати разлике у новијим записима у односу на оне из ранијих десетлећа, било им је јасно да се догађа нешто необично. „Kад сам први пут видео сеизмограме који су упућивали на ову промњну, остао сам збуњен”, рекао је Видал. „Но кад смо пронашли још двадесетак таквих случајева, постало је очигледно.”
Открили да је унутрашње језгро почела успоравати око 2010. године и да се од тада креће унатраг – дакле, у смеру супротном од ротације коре и плашта. То не значи да се цела Земља окреће унатраг, него да се језгро сада лагано врти у другом смеру унутар течног спољњег језгра. Ова промена није нагла ни драматична у смислу последица – говори се о помацима који се одвијају годинама, а резултирају разликама у ротацији од хиљадинки секунде. Но на геолошкој и физичкој равни, то је значајно. Доказ је да дубоки делови Земље међусобно комуницирају и да на ту комуникацију утичу гравитационе силе из планете и турбуленције у спољњем језгру.
Видал истиче да на промене у ротацији језгра делује „ковитлање житког спољњег језгра које је окружује, а ствара Земљино магнетско поље и гравитационо повлачење из густих делова горњег стеновитог плашта”. Унутрашње језгро игра кључну улогу у стварању Земљиног магнетског поља. То магнетско поље настаје у спољшњем течном језгру, где се ковитлају токови растопљеног железа. Ти токви делују као големи динамо – стварају и одржавају магнетизам који нас штити од опасног свемирског зрачења и сунчевих олуја и помаже у навигацији животиња, бродова и сателита.
Ако се унутрашње језгро понаша другачије него што се мислилио– не ротира равномерно, успорава и мења смер – то би могло утицати на обрасце у магнетском пољу и евентуално на повремене магнетне инверзије у којима се магнетски полови Земље замене. За сада нема доказа да таква промена ротације може изазвати катастрофалне последице. Но она јесте знак да је мотор Земље – њена најдубља унутрашњост –сложенији и активнији него што се мислило.
Нова анализа није само указала на промену смера ротације језгра. У неки сеизмичким записима научници су приметили и промене у структури самог унутрашњег језгра. Kонкретно, таласи су показивали знаке да се спољашњи слојеви унутрашњег језгра полако мењају – вероватно због тзв. вискозне деформације. Другим речима, чак ни најдубљи, наизглед чврсти део Земље можда није посве крут, него се с временом може прилагођавати и мењати облик. „То значи да унутрашње језгро није само стена која се ротира”, наглашава Видал. „Можда се растеже, мења облик, прилагођава силама које долазе из спољњег језгра и плашта.”
Ово откриће отвара врата бољем разумевању процеса који обликују нашу планету – не само данас него и милијардама година повести Земље. Помаже објаснити промене у дужини дана, у магнетском пољу, можда и у динамици тектонских плоча. Такође је важно за поређење с другим планетама – Марс, примерице, нема активно магнетско поље, а једно од могућих објашњења је да његово језгр више није активно. За научнике је то попут погледа кроз прозор у собу коју су досад могли само замишљати.
(Илустрација NASA)
(Индекс)
