Људсла коса није само естетска одлика већ и еволуциона адаптација која је имала пресудну улогу у преживљавању наших предака. Ново истраживање, објављено у British Journal of Dermatology, креће од тезе да је дуга коса на темену еволуирала као заштита од екстремних врућина у првим стаништима људи и да је њена регулација повезана са одређеним молекуларним механизмима који би могли понудити нова решења за лечење губитка и ћелавости. Студију су спровели истраживачи са Универзитета Пен стејс, Универзитета Kалифорнија у Ирвајну и Националног тајванског универзитета.
Према речима једне од ауторки, проф. др Нине Јаблонски са Пен стејта, људска коса има дубоко биолошко и друштвено значење. „Атрибути косе, попут дужине, облика, боје и губитка, играју кључну улогу у друштвеној комуникацији и указују на порекло, узраст, здравље и друштвени статус”, каже Јаблонски. Упркос тој важности, мало се зна о томе како је еволуирала и како се регулише њен раст. Током новог истраживања, научници су се ослонили на претходна сазнања о функционалној улози косе људи и других сисара. Једна од ранијих студија, коју је водила др Тина Ласиси, Јаблонскина докторандкиња, показала је да је коврџава коса деловала као природни штит против сунца и да је смањивала претерано знојење и дехидрацију.
У новом истраживању аутори тврде да је способност раста дуге косе била кључна адаптација за преживљавање. „Дуга, коврчава коса омогућила је нашим прецима да преживе у екстремним топлотним условима тако што је смањивала излагање сунчевом зрачењу и чувала виталне телесне течности”, објашњава Јаблонски. Раст дуге длаке ретка је особина међу сисарима, али није јединствена за људе. Примери попут лавље гриве или дуге длаке орангутана показују да њена еволуција може имати различите функције. Kључна теза нове студије јесте да је способност раста дуге давно у еволуционој прошлости постојала у људском геному и да ју је активирала комбинација срединских и биолошких фактора.
Kоаутор студије Сунг-Јан „Јеррy” Лин, професор биомедицинског инжењерства на Националном тајванском универзитету, истиче да ти примери показују да је молекуларни нацрт за раст врло дуге косе одувек постојао. „Молекуларни план за раст дуге косе одувек је постојао, само је био у успаваном стању”, тумачи он. „Kад се код наших предака развила способност за раст екстремно дуге косе, то је најверојатније било резултат неколико генетских промена које су реактивирале већ постојећи програм, уместо да се развио потпуно нови механизам.”
Ово откриће отвара врата новим терапијама за губитак косе. Према проф. др Максиму Пликусу са Универзитета Kалифорнија у Ирвајну, разумевање како људски фоликули успевају створити дугу косу омогућује научницима да идентификују молекуларне циљеве за делотвортне терапије против ћелавости: „Ово сазнање може довести до третмана који ће потакнути раст косе и ублажити емоционални стрес који често прати губитак косе”. Постојећи третмани за губитак косе укључују лекове попут „миноксидила” и „финастерида”, који могу успорити тај процес. Но, откриће молекуларног прекидача који регулише раст дуге косе могло би омогућити развој прецизних терапија које би поново активирале успаване фоликуле длаке.
Истраживачи стога планирају да се фокусирају на експериментални рад који би идентификовао конкретне гене и сигналне путеве укључене у овај процес. Ако се смисли начин за укључивање тог генетског програма, могла би се пронаћи револуционарна терапија за ћелавост. Један чланак о генетском профилу косе, објављен у Nature Genetics-у, показује да се, чак, знају гене за раст косе као што су WNT10A, CEPT-1 и AR налазе у фоликулу длаке. Но, фоликула длаке је изузетно сложена, па постоји и велик број различитих болести косе и власишта од којих свака има потпуно другачији механизам настанка и напредовања, што онемогућава бржи развој нових знања и терапија.
(Илустрација Shutterstock)
(Индекс)
