Naučnici tvrde da je jedina održiva nuklearna energija ona koja dolazi sa Sunca, budući da osigurava održiv tok energije na koji se priroda prilagodila stotinama miliona godina, a da bi čovečanstvu mogla osigurati više nego dovoljno energije za napredak u narednim hiljadugodištima.
Florimon Krins
Nuklearna fizika je relativno nova nauka nastala početkom dvadesetog stoleća. Potencijalna primena osnažila je maštu mnogih pisaca, poslovnih ljudi i naučnika koji su sanjali (gotovo) neograničenu snagu i energiju. Nakon Drugog svetskog rata, sa spoznajom destrukcije nuklearne energije, razvitak nuklearnih postrojenja sporo je napredovao. No, obećanje da nikad neće nestati naftnih rezervi pokazalo se netačnim tokom prve naftne krize sedamdesetih godina prošlog veka, i to je podstaklo izgradnju nuklearnih elektrana širom severne polulopte.
Nuklearne elektrane postoje od pedesetih godina dvadesetog stoleća, a građene su s ciljem dugoročne zamene fosilnih goriva. Postojala je ideja da se ogromna količina energije iz nuklearnih elektrana može iskoristiti za sintezu raznih goriva na bazi ugljenika i vodonika. U to vreme nastao je termin „energetska tranzicija”. Tu zamisao izneo je italijanski fizičar Cezare Marketi sedamdesetih godina prošlog veka u svrhu prelaska s fosilnih goriva.
Fotični naučnik je predvideo da će prelaz trajati pedesetak godina, što je industrija fosilnih goriva iskoristila i pravdala korišćenje svojih proizvoda da pomogne takozvanu tranziciju. Činjenica je da energetske tranzicije dosada nije ni bilo, nego su novi izvori energije pridodavani postojećim da bi se imalo na raspolaganju više energije. Slična je situacija i s obnovljivom energijom. Šta se dogodilo sa idejom Cezara Marketija?
Nakon černobilske katastrofe osamdesetih godina prošlog stoleća, upotreba nuklearne energije naišla je na dosta otpora u javnosti. Takođe, sedmdesetih i osamdesetih druge tehnike za vađenje nafte u moru ohrabrile su naftne kompanije da nastave s kopanjem, što je obmanjivalo javnost.
Nuklearna energija, međutim, nije zamrla. Pomenuo sam samo nuklearnu fisiju koja podrazumeva cepanje atoma. Nisam spominjao moćnijeg brata blizanca nuklearnu fuziju koja nastaje spajanjem atomskih jezgara, slično nuklearnoj reakciji koja se događa u svim zvezdama. Unutar zvezda atomi vodonika sudaraju se u plazmi na temperaturi većoj od pet miliona Celzijusovih stepeni stvarajući atome helijuma i oslobađajući enormnu količinu energije koja daje život svemiru. Ideju reprodukovanja te reakcije na Zemlji teško je ostvariti zbog tolike temperature plazme. U laboratorijima je moguće ponoviti takve reakcije u vrlo malim količinama i uz trajanje procesa od samo nekoliko milisekundi do nekoliko sekundi.
Na jugu Francuske gradi se fuzioni reaktor nazvan ITER, koji bi trebalo da reprodukuje te reakcije u trajanju od nekoliko minuta i sa znatno većom količinom plazme. Međutim, primena takvih fuzionih reaktora u elektranama ne ulazi u okvire ITER-a i trenutno nema projekta na kojem se radi u tom cilju. Stoga je malo verovatno da će se nuklearna fuzija koristiti u ovom stoleću za proizvodnju električne energije.
Nažalost, ne možemo čekati stotinu godina da energija dobijena fuzijom zameni energiju fosilnih goriva. Pojedini naučnici, poput astrofizičara Fransoa Rodijea, tvrde da bi posedovanje neograničene količine energije bilo katastrofalno za ekosisteme na našoj planeti, jer bi moglo preobraziti životnu sredinu do neprepoznatljivosti i neodrživosti. Naučnici tvrde da je jedina održiva nuklearna energija ona koja dolazi sa Sunca, budući da osigurava održiv tok energije na koji se priroda prilagodila stotinama miliona godina, a da bi čovečanstvu mogla osigurati više nego dovoljno energije za napredak u narednim hiljadugodištima.
(Nova Akropola)
