Студија Матеуша Фанфанског са Универзитета у Ерфруту (Немачка) поставља важна питања о томе како се конструишу историјски наративи и колику тежину треба дати изворима обликованим идеологијом.
Велики догађај који се дуго сматрао прекретницом у колапсу Западног Римског царства, прелаз Рајне 406. године, можда је био више реторички него стваран, према новом истраживању историчаар Матеуша Фафинског објављеног у часопису Early Medieval Europe. Столећима су историчари на зиму 406. гледали као на тренутак неповратног пада. Према традиционалним извештајима, коалиција такозваних варварских група, укључујући Вандале, Алане и Свеве, решла је залеђену ријеку Рајну, надвладавши римску одбрану и направивши хаос широм Галије. Међутим, Фафинскијева студија сугерише да је један од кључних извора за овај догађај, Јеронимово писмо 123, више обликовано теологијом и књижевном традицијом него историјским извештајима из прве руке.
Јероним, истакнути ранохришћански научник, написао је писмо 409. године удовици Герухији. У кључном одељку, Јероним говори о „нашим садашњим невољама” и детаљно описује како су та германска племена почела нападати Галију. Уништацање је очито раширено: „Мајнв, некад леменити град, заузет је и срушен, а хиљаде су убијене у цркви. Вормс је био готов након дуге опсаде; Рајмс моћни град; Амијенс; Арас; Тероуан, ови најудаљенији људи; Турнаи; Спејер; Стразбург је испоручен Германији; Аквитанија, Новемпопуланија, Лугдуненсис и Нарбоненсис, осим неколико градова, били су опустошени; исти су градови трпели мач споља и глад изнутра. О Тулузу не могу говорити без суза, јер није пао само захваљујући напорима свог светог бискупа Ексупериуса. Чак и Хиспанија, која се налази у непосредној опасности, свакодневно дрхти присећајући се инвазије Цимбра. Оно што су други једном претрпели, они проживљавају у страху”, пише у писму.
Док се писмо често наводи као доказ за инвазију великих размјера, Фафински тврди да је Јеронимов примарни циљ био морално уверавање, а не тачна историографија. Објашњава да је Јероним свеукупно „имао тежак однос са историјском истином”, па је чак и у овом писму писао као теолог са својим ширим пројектом тумачења историје кроз лећу хришћанске есхатологије (и такође да би помогао уверити удовицу Герухију да не би требало поново да се уда).
Уместо веродостојног извештаја, чини се да Јеронимов опис увелико потиче од ранијих римских аутора, посебно од Амиануса Марцеллинуса, чији Res Gestae описује алемански напад на Мајнц десетлећима раније. Јеронимово приповедање исто тако следи устаљене римске књижевне тропе о варварима и рањивости римских граница, додатно доводећи у питање да ли је он уопште имао конкретне детаље о догађајима из 406. године. Било би изненађујуће да је доиста био добро информисан о догађајима у западној Европи, напосљетку он је у овом тренутку живео у блискоисточном граду Витлејему више од 20 година.
Истраживање Фафинског такође доводи у питање идеју да је Рајна служила као непропусна граница. Уместо означавања чврсте поделе између римског света и спољњих варвара, реку су често прелазили и Римљани и неримљани. Чини се да је Јеронимов приказ Рајне као пробијене одбрамбене линије део драматичног књижевног средства, а не одраз војне стварности. Северна граница Рима била је порозна, преко ње су се одвијале трговина, дипломатија и регрутовање неримских војника. Идеја да је прелаз преко Рајне означио изненадан и катастрофалан раскид је, у најбољем случају, претерано поједностављена.
Налази имају значајне импликације на то како научници разумеју колапс римске власти почетком петог столећа. Ако је Јеронимов извештај непоуздан, онда би се можда требало преиспитати појам 406. као преломног тренутка. Kао што Фафински објашњава, чак и уз Јеронимов извештај, оно што знамо о тим догађајима јесу „само голе кости”. Без Јеронима, преостали извори пружају врло слаб увид
Сви извештаји су, колико знамо, каснији од Јеронимових. Орозије, пишући једва десетлеће након догађаја, спомиње Алане, Свеве и Вандале који су прешли Рајну и „сломили Франке” (Francos proterunt). За њега је то елемент антистилихоновске тираде и стога углавном резултат унутарњих фактора, Стилихонових покушаја да изазове пустош на галској граници подстичући те различите хорде да изврше притисак на Рајну.
Проспер, с друге стране, у својој хроници из средине петог столећа спомиње Вандале и Алане који су преко Рајне прешли у Галију. Пропушта поменути тачно место и такође не наводи никакве последице самог укрштања, прескачући уместо тога директно на узурпацију Kонстантина у следећем запису. Иако је Фригерид отприлике савременик Проспера, имамо само његово сведочанство које је цитирао Гргур из Турса. Он представља приповедање о Респендиалу, краљу Алана, и Гоару, вођи Алана, који је пребегао Римљанима „покрећући своје снаге с Рајне” (de Rheno agmen suorum convertit). Сва се радња у овом одломку одвија на десној обали Рајне. Ти се извештаји битно не разликују од уобичајене традиције описивања кретања унутар и ван границе Рајне.
Студија Фафинског поставља важна питања о томе како се конструишу историјски наративи и колику тежину треба дати изворима обликованим идеологијом. Иако су преласци Рајне и даље кључни тренутак у традиционалним приказима пада Рима, можда их сада треба посматрати с већим скептицизмом. Матеуш Фафински је доцент на Универзитету у Ерфурту, где се његова истраживања фокусирају на касну антику и рани средњи вијек, пише Medievalists.net.
(Илустрација Wikimedia)
(Kликс)
