Nije li moguće da nekakav superkompjuter priprema našu akciju, naše delovanje, kojeg postajemo svesni tek u obliku navodne naše slobodne volje, neposredno pre izvršenja? Shvataš li šta bi to značilo? Da našu iluziju slobodne volje, činiti što želimo, deli od surove stvarnosti – upravljanja nama – tek 1.300 milisekundi kojih smo sasvim nesvesni!
Ladislav Babić
Verovatno ste barem jednom, naročito mlađi naraštaj rođen posle „informatičke revolucije”, odigrali neku igricu pakmanovskog tipa, gde vas progoni hrpa žgadija upravljana centralnim procesorom vašeg računara. Pretpostavljam da bi, kada bi one bile sposobne razmišljati, smatrale kako deluju vlastitom voljom, od koje zavisi njihova sudbina – smrt ili daljnji Pack-Man-ov progon. Sloboda, pak, ljudske volje je odavno vruća tema ljudskog roda, napose onog filozofski raspoloženog – bilo prirodnonaučno, bilo onih čisto spekulativno orijentisanih. O takvim smo stvarima – s obzirom da „besposlen pop i jariće krsti”, a Fred i ja bijasmo besposleni penzići, srećni što ne moramo kopati po kontejnerima za koricom hleba ili povratnom ambalažom – često raspravljali uz flašu hladnog piva. On bijaše običan – svakako vrlo načitani – laik, koji nije gutao informacije dajući im apriorno garantovanu verodostojnost, već je razmišljao o njima, sad da li u pravom ili krivom smjeru, vrlo je upitno.
Uostalom, zar nije i Ajnštajn zalutao u svojim pretpostavkama, pa zašto ne bi i Fred. Načelo Quod licet Iovi non licet bovi, svakako nije vrijedilo za našeg „samostalnog mislioca”. Uglavnom se sukobljavaju dva mišljenja: determinističko (najpoznatiji zastupnik je Dekart) i pristalica slobodne volje, posebno ojačanih otkrićem kvantnih zakonitosti. Uveren sam da se većina prosečnih ljudi slaže sa slobodom ljudske volje, bez obzira je li ona evoluciono formirana ili delovanjem nekog tvorca koji je tvorevinama dao slobodnu volju odlučivanja – doduše vrlo upitnu, s obzirom da bi po tim verovanjima svako ljudsko delovanje trebalo biti stimulisano/destimulisano obećanjem raja ili pakla. Kako neurobiolozi proučavaju aktivnosti ljudskog mozga i područja odgovorna za njih, došlo se do vrlo čudnog rezultata.
Neurolog Bendžamin Libet izvršio je niz ogleda, čiji su rezultati u – uz razilazeća tumačenja njega i ostalih, što stručnjaka a što filozofa – s pojačanom žestinom obnovili raspravu o slobodi ljudske volje. Naime, Libet je registrovao signal u mozgu, tzv. potencijal spremnosti – meru aktivnosti u motornom korteksu i dopunskom motornom području u mozgu koji vodi do voljnog pokreta mišića. On prethodi željenom pokretu i može trajati kraće vreme. Zabeleženo je da je potencijal spremnosti započeo oko 550 milisekundi pre aktivacije mišića i samog pokreta. No, spori i vrlo lagani porast potencijala spremnosti može se videti već 1.500 milisekundi pre akcije, što će reći 1.300 miliseknudni pre no postanemo svesni šta želimo preduzeti. U tom periodu subjekti nisu ni bili svesni da – primerice – žele li pomalći prst.
Libetova opažanja sugerišu da početni događaj volje može uključivati obradu informacija nesvesno u neuronskim strukturama mozga. Da ne biste smatrali da ovaj tekst predstavlja nešto više od naučnofantastične priče, u sve se umešao Fred! Čitajući prikaz Libetovih rezultata, referisao se na njih na način vrlo mi dobro znan, s obzirom da mu bijah najbliži prijatelj s kojim je često raspravljao svoje zamisli. Ako subjekt nije svestan da želi pomači prst, a tzv. potencijal spremnosti za tu radnju se već počeo formirati, gde je tu njegova slobodna volja? Kao da neko, ili nešto, upravlja njime – sugerišući mu da pomakne prst! Da se isključivo zadržao na toj primedbi, mogli bismo ga uvrstiti u plejadu fantasta koji nameću stavove o postojanju perpetuum mobile-a, nadsvetlosnim brzinama ili životu posle smrti, primerice – ali Fred je posedovao i nešto matematičkog nerva.
– „Pretpostavimo” – tumačio mi je – „da negde gore” – misleći time na područje van Zemlje – „postoji neko ili nešto što upravlja našim sudbinama. Zamisli načas da mora odnekuda stići impuls u naš mozak i pokrenuti formiranje potencijala spremnosti. Pretpostavimo sada da svakih 1.300 milisekundi stiže talasni paket koji nosi kodirane informacije u naš mozak, pripremajući ga za onih poslednjih 200 milisekundi kada postajemo svesni šta želimo učiniti. Drugim rečima, aktivira potencijal spremnosti, i daje fiziologiji mozga pauzu da ga prevede u svesno delovanje. Lako je videti, ako je okidač elektromagnetski talas, da se izvor okidanja mora nalaziti” – šeretski mi namignu, zastavši načas zbog ostavljanja utiska – „na udaljenosti od 390.000 kilometara od središta Zemlje!”
Pogledao me značajno, očekujući moju reakciju, a kako je ona izostala s obzirom da baratam jedino brzinama i udaljenostima koje svladava moj prastari četverotočkaš, prilično nezadovoljno produži.
– „Pa to ti je, stari moj, otprilike srednja udaljenost Meseca od središta naše planete!”
– „Želiš reći” – prošaptah zbunjeno, nakon što sam uspeo zbrojiti dva i dva – „da neki superkompjuter s površine Meseca upravlja našim mislima, a mi živimo u uverenju da se radi o našoj slobodnoj volji?”
– „Bingo, prijatelju! Ipak nisi toliko zarđao koliko mi se učinilo. Naravno, mi ne živimo u središtu Zemlje, ali kad uvažimo tu činjenicu, korigovanu još za poluprečnik Meseca – uz neizbežne pogreške svakog eksperimenta kojih ni Libetov nije lišen – dobijamo vrednost od 381.892 kilometara za udaljenost kompjutera koji upravlja ljudima. Na površini našeg prirodnog satelita, kada se nalazi u apogeju. Naprotiv, tvrdim da – s obzirom kako se Luna kreće eliptičnom orbitom – Libetovi rezultati o našoj svesti da želimo pomaći prst bi trebalo varirati između 1.325 i 1.184 milisekundi, nakon početka podsticanja pripremnog potencijala” – osetno podižući obrve i namignuvši, zaključi Fred.
– „Još i više, dragi prijatelju” – razvezao je plesti priču – „teško je povjerovati da bi, koliko god bila napredna inteligencija i tehnologija kojom ona vlada, uspevala pogoditi upravo čovekov mozak, odnosno njegove centre na koje nastoji delovati. Stoga smatram da bi, kako je dimenzija ljudskog tijela reda veličine jednog metra, tolika trebalo biti i talasna dužina – aproksimativno, naravno – zračenja koje nas celovito obuhvata, delujući isključivo na moždane centre. Daklem, oko jedan metar. Kako verovatno baš i nisi zaboravio srednjoškolsku fiziku, njenu relaciju koja povezuje brzinu širenja elektromagnetskog talasa s talasnom dužinom i frekvencijom, možemo proceniti i frekvenciju kojom nas eksteri” – tako je nazivao vanzemaljce – „ili njihovi kompjuteri, gađaju. Oko 300 MHz, što je već područje radio-talasa. S obzirom da iznad frekvencije od 40 MHz oni mogu prodreti kroz Zemljinu atmosferu, omogućujući posmatranja radio-teleskopima, ništa ne govori protiv moje pretpostavke. Osim, da je – za sada – samo pretpostavka!
– „Ali” – nastavi Fred, posle kraće pauze, da se uveri jesam li shvatio (iskreno govoreći, vrlo malo) – „ima jedna kvantnomehanička relacija koja omogućuje naći frekventnu širinu talasnog paketa kojim nas obmotaju vanzemaljci. Nisam eren da je znaš pa ti je neću navoditi, a sugeriše da ona iznosi otprilike 0,8 Hz, zaokružimo to na 1 herc jer baratam približnim brojevima u svojoj pretpostavki.”
Prijatelj je sav blistao, da li od sreće, da li od zadovoljstva svojom inteligencijom (hm, svojom, ili nametnutom mu od hipotetičnih ET-a?), dok sam ja zbunjeno očekivao nastavak njegove tirade objašnjavanja, što ovaj jedva dočeka.
– „Mislim kako ti je donekle poznato da mozak emituje više vrsta talasa” – procenjivački me pogledavao, a kako nisam reagovao nastavio je misao – „Da ne raspredam previše, delta talasi su oni najniže frekvencije, između 0.3 i 3 herca, pa s obzirom na frekventnu širinu talasnog paketa koji nam se šalje sa Meseca – sećaš se, 1 Hz – jasno je na koji deo mozga ciljaju eksteri, s namerom da programiraju naše ponašanje. A to se dešava u vreme našeg najdubljeg sna, upravo kada mozak počinje da emituje delta talase! Moguće im je meta – čak i verovatnije, s obzirom na aproksimativnost mojih brojki – izvorište teta talasa nešto više frekvencije, povezanih sa sugestibilnim i hipnotičkim stanjima, ili odmaranjem od posla i sanjarenjima. Mi smo, ljudska vrsta, naprosto programirani biološki roboti – biobotovi – u eksperimentu neke neizmerno napredne vanzemaljske civilizacije!”
– „Uostalom” – tkao je svoju priču dalje – „spram onih 200 milisekundi kad postajemo svesni šta želimo učiniti, sa sposobnošću da posliednjih 50 milisekundi tog intervala možemo odustati od izvršenja naše odluke, zar religije” – (ne, ne – ne beše on religiozan) – „ne govore kako je čovek božanskog porekla, ali da njegov Tvorac ne koristi svoju moć da bi ograničavao njegovu volju? Na sličnom, doduše većini nevidljivom, tragu su i upiti mnogih naučnika kojima predstavlja misteriju pojava savremenog čoveka. Slobodna volja je manje-više uglavnom hipotetičkog karaktera, uteha duša o nezavisnosti naših razmišljanja i delovanja.”
Sasvim zbunjen pretpostavkama koje je preda me bacao (k tome još i matematički fundiranih) poput košarkaških trica, načas se ozarih kad se dosetih kako ih osporiti.
– „Ali, zar ne vidiš da sve to ne može stajati, ne može vrediti za celo čovečanstvo, s obzirom da treba 24 sata našoj planeti da svi ljudi okrenu lica prema Mesecu! Ne mogu tvoji hipotetički impulsi istovremeno delovati na sve nas!” – ozareno, obodren svojom pameću, bacih pred Freda krucijalni argument. Pažljivo me pogledavajući, s ironičnim smeškom u uglovima usana, nakon što otpuhnu već ko zna koji kolut dima put plafona, odvrati:
– „Znam, prijatelju, da baš i ne poznaješ u detalje astronomiju, pa ti stoga opraštam skepticizam. No, pretražiš li „mrežu svih mreža”, videćeš da postoje takozvane Lagranžove tačke, od kojih čak tri na jednakoj udaljenosti kao naš satelit, u kojima su u dve (L4 i L5) pronađeni oblaci prašine – takozvane lune Kordiljevskog – koji kruže sinhrono sa Mesecom oko Zemlje. Ko zna skriva li se u njima još nešto sem prašine? Kako je još Artur Klark pokazao, dovoljna su tri pravilno raspoređena satelita da se naša planeta istovremeno, u celosti obuhvati elektromagnetskim signalima, što i koristimo u televizijskim prenosima. Daklem, ukoliko – sem na našem prirodnom satelitu – u tri pravilno raspoređene tačke (L5, L4 i L3 – potonja je nestabilna) postoje emiteri za prenos „dresurnih” talasa, eto ti odgovora!”
Da mi ilustruje rečeno, jer kažu da slika govori kao hiljadu reči, začas mi je na kompjuter dozvao sliku rasporeda Lagranžovih tačaka u sistemu Zemlja-Mesec.
Mada sam u astronomiji totalni laik, poznat sam po mazginoj tvrdoglavosti, pa odlučih da se ne predam.
– „Dobro” – rekoh – no ako ovi hipotetički odašiljači postoje samo u tri tačke oko Zemlje, kao što pretpostavljaš, to znači da su svemirski letovi mnogo dalji no što je udaljenost Meseca praktično nekontrolabilni. Kako od pominjane ET, ali i od ljudi koji bi se uputili na njih. Naime, kašnjenje dresurnih signala do svemirskih putnika stizalo bi sa ogromnim zaostacima, ne dozvoljavajući smisleno upravljanje našim letelicama. Bez podsticaja na naše mozgove, prevladavao bi njihov animalni deo, a to znači da bismo, što smo dalje od Zemlje, polako prestajali biti Homo sapiens-i pretvarajući se postepeno u ne baš previše mudrog nam pretka!”
– „Moram priznati da si, moguće, u pravu” – u prvi mah me njegovo priznanje iznenadilo, no samo u prvi mah. Naime, odmah je pokušao srezati i ovu moju primedbu – „To bi se zbilja moglo desiti, ukoliko spominjana civilizacija nije posejala duž celog Sunčevog sistema, pa i dublje u svemir, odašiljače signala kakav sam pominjao. Tada bi putovanje ljudi, kakvi smo ti i ja, bilo i te kako moguće. U protivnom, jedina opcija nam je sedeti na rodnoj planeti, lansirati automatske letelice postepeno snabdevane sve moćnijom veštačkom inteligencijom, i očekivati njihove podatke. Tu bi, prijatelju dragi, zaista mogao biti u pravu, ali to nimalo ne osporava moju pretpostavku, tek – ostaje nam da pričekamo i vidimo.”
Nakon perioda ćutke ispijajućeg hladnog piva, praćenog paljenjem nove cigarete uz prethodno provetravanje već prilično zadimljene sobice, razgovor se pomakao na meni prijatniju, više filozofsku negoli kvazi(?)fizičku stranu.
– „U redu” – govorio je Fred – „evolucija, kvantna mehanika” (ovo je dobro naglasio, ne dajući mi poverovati kako ne prati najnovija istraživanja o uticaju kvantne prepletenosti na našu svest) – „i sve te stvari, razumem ja to, ali ono što intrigira naučne umove je nenadana, skoro istovremena pojava ljudske civilizacije praktično širom celog sveta! Otprilike u istom periodu formirane su drevne civilizacije u dolinama Eufrata i Tigra u Mesopotamiji, u dolinama reka Nila u Egiptu, Inda u današnjem Pakistanu i Jangcea u Kini, i civilizacija Inka u Andima i Maja u Srednjoj Americi – i to u doba kad se teško moglo govoriti o razvijenim trgovačkim vezama među tim uzajamno udaljenim krajevima, a da ne govorimo o kulturalnim vezama.”
Zaista, moguće ne znamo dosta o kretanjima ljudi u pradavna vremena, ali skoro pa sinhronicitet pojave gradova mogla bi objasnit Šeldrejkova teorija morfogenetskih polja. Kako nisam baš upućen u te stvari, Fred mi je ukratko objasnio da se radi o – za sada fiktivnim – hipotetičkim, nevidljivim energetskim poljima kojima su vrste okružene, odgovornima za deljenje informacija među članovima vrste. Svaki član zajednice doprinosi kolektivnom polju, a totalna „svesnost” tog morfičkog polja dostupna je svakoj jedinki. Ono oblikuje kolektivnu memoriju vrste koja je ishod svih prethodnih ostvarenih stanja organizama, a sadrži informacije koje utiču ne samo na ponašanje, već i na izgradnju živih bića.
– „Dakle, kako takvo hipotetičko polje” – nastavio me podučavati – „navodno okružuje celu vrstu, a njegovoj izgradnji pridonose pojedinci i zajednice, taj doprinos putem nekog biološkog zakona akcije i reakcije biva odmah dostupan celoj vrsti, ne spram prostorne udaljenosti koje ih razdvajaju. Nisam baš zastupnik postojanja takvih polja, ali da bolje shvatiš; kad objavim svoju tezu o kojoj ti pričam, skoro pa istovremeno će se širom sveta javiti sasvim nezavisni pojedinci sa istim, ili vrlo sličnim razmatranjima. Naravno, vrlo je moguće da sam i ja došao na svoju ideju delovanjem morfogenetskog polja u koje je već nešto slično ugrađeno od meni sasvim nepoznatih umova. U svakom slučaju, čisto hipotetički, Šeldrejkova vizija bi mogla objasniti sinhronost pojava cvilizacija na području cele planete.
No, moja ideja je posve drukčija, mada nije baš sasvim originalna, a tiče se slobode naše volje. Kao što sam ti pričao, radi se o uticaju neke neizmerno razvijenije svemirske civilizacije (teolozi i praznovernici bi ih nazivali bogovima) na naše antropomorfne pretke, što je dovelo do njihovog očovečenja – razvoja vrste Homo sapiens. S kojim razlogom su to učinili jasno je da mi nije poznato, baš kao što vernici, kad ih upitaš za razloge božjeg delovanja odbijaju razgovor, odvraćajući „ko smo mi da sudimo o Njegovim namerama”. „Sigurno si gledao” – nastavio je objašnjavati svoju tezu – film „Odiseja u svemiru 2001”, snimljen po Klarkovoj pripovetki, gde on divno razvija ovakvu misao zastupljenu i u naučnim krugovima. Da je shvatiš, moram se vratiti na paradoks Libetovog ogleda i kompjutersku igricu koju ti spomenuh na početku. Kako je moguće – nadam se da se još sećaš šta sam govorio – da je čovek slobodne volje, ako nam je u mozgovima formiran potencijal spremnosti za pomicanje prsta, celih 350 miliseknundi pre no što sam uopšte svestan da ga želim pomaći? Očito da postoji neka priprema za moju odluku, a da uopšte još nisam svestan šta želim učiniti! Gse je tu slobodna volja, ako neko ili nešto priprema teren za izvođenje čina kojeg ni sam još nisam svestan?”
Zastao je načas, da mi još jedared da vremena da provarim šta je rekao, iskoristivši pauzu noseći novu rundu piva iz hladnjaka. Iskreno rečeno, mada sam – rekao bih, svojom slobodnom voljom – prihvatio zlaćanu tečnost otpivši pozamašni gutljaj, kao da je shvatio da mi nije baš sve selo u glavu. Zato je, pripalivši novu cigaretu, nastavio.
– „Nadam se da ipak uviđaš bizarnu paradoksalnost posledice Libetovog ogleda, i da to zahteva neko zdravorazumsko objašnjenje, koje ti pokušah izneti početkom razgovora.”
Prisetih se u magnovenju Ajnštajnove konstatacije da je zdrav razum samo pregršt predrasuda koje smo usvojili do osamnaeste, ali se suzdržah komentara. Otpuhnuvši kolutićavu pošiljku dima koja se lagano dizala, rasplinjujući se, prema plafonu, Fred nastavi:
– „Ne sumnjam u činjenicu kako ti, ja i većina ljudi verujemo u slobodu volje, ali” – još jedan raspršujući se obruč sledio je put prethodnoga – „čuo si moje razrešenje paradoksa, pa mi reci šta misliš. Zamisli onaj pakmenovski sprajt koji umišlja da slobodno bira putanju kojom se kreće po ekranu kompjutera, ni ne znajući da ga vode programski redovi što upravljaju kretanjem elektronskog snopa. Sad protegni svoje razmišljanje na nas, ljudska bića, koja ne znamo da smo u stvari trodimenzionalni sprajtovi, igračke navođene superkompjuterom neke napredne civilizacije, toliko napredne tehnologije da je, kao što reče pomenuti Klark, ne možemo razlikovati od magije, dok će je krajnje iracionalni tipovi smatrati iskazivanjima božanske volje.
Moraš tek zamisliti da negde blizu Zemlje, u geostacionarnoj orbiti, u tzv. Lagranžovim tačkama, ili na Mesecu, postoji superkompjuter, toliko moćan da upravlja svakim pokretom i svakom misli milijarde zemaljskih stvorova koji se nazivaju ljudima. Zašto ne” – primetivši da nije skršio moju nevericu, dodade – „kad i ljudski superačunari svojim moćima bez problema rade simulacije nastanka i kretanja galaksija sastojećih od milijardi i milijardi zvezda? Kao što programski redovi daju uput jadnom, nesvesnom sprajtu u kojem se smeru kretati, nije li moguće da nekakav superkompjuter priprema našu akciju, naše delovanje, kojeg postajemo svesni tek u obliku navodne naše slobodne volje, neposredno pre izvršenja? Shvataš li šta bi to značilo? Da našu iluziju slobodne volje, činiti što želimo, deli od surove stvarnosti – upravljanja nama – tek 1.300 milisekundi kojih smo sasvim nesvesni! U čemu je razlika između šakala i ljudskog bića? Prvoga vodi instinkt i on seluje trenutno (u okviru vremena potrebnog neuronima da ga navedu na akciju), čovek deluje sa odmakom od 200 milisekundi da umisli šta će uraditi, nesvestan da zapravo neko drugi upravlja njegovim odlukama.”
Morao sam mu dati za pravo, sad – upitno je da li slobodnom voljom ili algoritmom nametnutim od neke superiorne civilizacije, to vam ne mogu jamčiti. Nekom drugom prilikom, Fred mi je saopštio da je uputio pismo u NASA, ESA, ROSKOSMOS i kineski CNSA, detaljno im obrazlažući svoju hipotezu, i tražeći da u programe lunarnih istraživanja uvrste potragu za mogućim bazama vanzemaljaca koje bi imale dovoljno moćne računare da nas – delujući na naše mozgove – učine, ako već ne njihovim robovima ili igračkama, a ono barem objektima nekih nama neshvatljivih eksperimenata.
Primivši tek uljudne zahvalnice za kontaktiranje, nije to bila tako suluda ideja, napose u kontekstu nedavnog Nasiinog objavljivanja studije o NLO-ima. Prihvata li nauka ozbiljno brojna opažanja o neidentifikovanim letećim objektima, navodno nezemaljskog porekla – s kojima nikada nismo uspostavili direktne kontakte, zašto bi bilo čudnije objašnjenje jednog laika o našoj navodno slobodnoj volji, povezanoj s uplitanjem vanzemaljaca?
Moguće našeg samoljublja radi? Već dugo nemam dodira s Fredom. Posve mi je nepoznato šta je s njim. Prilikom poslednjeg susreta dao mi je na znanje kako traga za korelacijama između pojave genijalnih ideja u glavama pojedinaca koje su promenile našu povijest i položaja Meseca – kojim je određen i položaj spominjanih Lagranžovih tačaka – u odnosu na njihov vremenski i geografski položaj. Lično smatram da je to prilično zaludan trud, s obzirom da uglavnom ne znamo tačan trenutak (za razliku od, primerice, Kekuleove ideje o strukturi benzena koju je sanjao u obliku zmije što proždire vlastiti rep) kada se u nečijoj glavi rodila (ili bila „ubačena”?) neka zamisao. Kontaktirajući zajedničke prijatelje, čujem da je otputovao u nepoznatom smeru, i niko ne zna ništa više od mene o njegovoj sudbini.
S obzirom na priličan broj izveštaja o navodnim otmicama ljudi od strane vanzemaljaca, podnetih od srećnika koji su se uspeli vratiti među nas, nije isključeno da se slično desilo s Fredom. Iako baš i nisam uveren u njegovu priču, čitaocii neka se ne čude nestanem li i ja bez traga, pa ako me ne pronađu na uobičajenim posmrtnicama, neka ozbiljno razmisle o svojoj slobodnoj volji, ali – savet: nikome o tome ne pričajte, držite li do svog života više negoli do svoje volje! I usput, ako vas bilo kada odbije neka vama privlačna, draga osoba, ne odustajte odmah – jer moguće to nije učinila po vlastitoj, slobodnoj volji, već upravljana manipulacijom hipotetičkih mašina koje joj pružaju zamamnu iluziju slobode izbora vlastitih postupaka. Moguće da se Dekart vratio na najneočekivaniji način!
(Ilustracija Pixabay)
(Pulse)
