Није ли могуће да некакав суперкомпјутер припрема нашу акцију, наше деловање, којег постајемо свесни тек у облику наводне наше слободне воље, непосредно пре извршења? Схваташ ли шта би то значило? Да нашу илузију слободне воље, чинити што желимо, дели од сурове стварности – управљања нама – тек 1.300 милисекунди којих смо сасвим несвесни!
Ладислав Бабић
Вероватно сте барем једном, нарочито млађи нараштај рођен после „информатичке револуције”, одиграли неку игрицу пакмановског типа, где вас прогони хрпа жгадија управљана централним процесором вашег рачунара. Претпостављам да би, када би оне биле способне размишљати, сматрале како делују властитом вољом, од које зависи њихова судбина – смрт или даљњи Pack-Man-ов прогон. Слобода, пак, људске воље је одавно врућа тема људског рода, напосе оног филозофски расположеног – било природнонаучно, било оних чисто спекулативно оријентисаних. О таквим смо стварима – с обзиром да „беспослен поп и јариће крсти”, а Фред и ја бијасмо беспослени пензићи, срећни што не морамо копати по контејнерима за корицом хлеба или повратном амбалажом – често расправљали уз флашу хладног пива. Он бијаше обичан – свакако врло начитани – лаик, који није гутао информације дајући им априорно гарантовану веродостојност, већ је размишљао о њима, сад да ли у правом или кривом смјеру, врло је упитно.
Уосталом, зар није и Ајнштајн залутао у својим претпоставкама, па зашто не би и Фред. Начело Quod licet Iovi non licet bovi, свакако није вриједило за нашег „самосталног мислиоца”. Углавном се сукобљавају два мишљења: детерминистичко (најпознатији заступник је Декарт) и присталица слободне воље, посебно ојачаних открићем квантних законитости. Уверен сам да се већина просечних људи слаже са слободом људске воље, без обзира је ли она еволуционо формирана или деловањем неког творца који је творевинама дао слободну вољу одлучивања – додуше врло упитну, с обзиром да би по тим веровањима свако људско деловање требало бити стимулисано/дестимулисано обећањем раја или пакла. Kако неуробиолози проучавају активности људског мозга и подручја одговорна за њих, дошло се до врло чудног резултата.
Неуролог Бенџамин Либет извршио је низ огледа, чији су резултати у – уз разилазећа тумачења њега и осталих, што стручњака а што филозофа – с појачаном жестином обновили расправу о слободи људске воље. Наиме, Либет је регистровао сигнал у мозгу, тзв. потенцијал спремности – меру активности у моторном кортексу и допунском моторном подручју у мозгу који води до вољног покрета мишића. Он претходи жељеном покрету и може трајати краће време. Забележено је да је потенцијал спремности започео око 550 милисекунди пре активације мишића и самог покрета. Но, спори и врло лагани пораст потенцијала спремности може се видети већ 1.500 милисекунди пре акције, што ће рећи 1.300 милисекнудни пре но постанемо свесни шта желимо предузети. У том периоду субјекти нису ни били свесни да – примерице – желе ли помалћи прст.
Либетова опажања сугеришу да почетни догађај воље може укључивати обраду информација несвесно у неуронским структурама мозга. Да не бисте сматрали да овај текст представља нешто више од научнофантастичне приче, у све се умешао Фред! Читајући приказ Либетових резултата, реферисао се на њих на начин врло ми добро знан, с обзиром да му бијах најближи пријатељ с којим је често расправљао своје замисли. Ако субјект није свестан да жели помачи прст, а тзв. потенцијал спремности за ту радњу се већ почео формирати, где је ту његова слободна воља? Kао да неко, или нешто, управља њиме – сугеришући му да помакне прст! Да се искључиво задржао на тој примедби, могли бисмо га уврстити у плејаду фантаста који намећу ставове о постојању perpetuum mobile-a, надсветлосним брзинама или животу после смрти, примерице – али Фред је поседовао и нешто математичког нерва.
– „Претпоставимо” – тумачио ми је – „да негде горе” – мислећи тиме на подручје ван Земље – „постоји неко или нешто што управља нашим судбинама. Замисли начас да мора однекуда стићи импулс у наш мозак и покренути формирање потенцијала спремности. Претпоставимо сада да сваких 1.300 милисекунди стиже таласни пакет који носи кодиране информације у наш мозак, припремајући га за оних последњих 200 милисекунди када постајемо свесни шта желимо учинити. Другим речима, активира потенцијал спремности, и даје физиологији мозга паузу да га преведе у свесно деловање. Лако је видети, ако је окидач електромагнетски талас, да се извор окидања мора налазити” – шеретски ми намигну, заставши начас због остављања утиска – „на удаљености од 390.000 километара од средишта Земље!”
Погледао ме значајно, очекујући моју реакцију, а како је она изостала с обзиром да баратам једино брзинама и удаљеностима које свладава мој прастари четвероточкаш, прилично незадовољно продужи.
– „Па то ти је, стари мој, отприлике средња удаљеност Месеца од средишта наше планете!”
– „Желиш рећи” – прошаптах збуњено, након што сам успео збројити два и два – „да неки суперкомпјутер с површине Месеца управља нашим мислима, а ми живимо у уверењу да се ради о нашој слободној вољи?”
– „Бинго, пријатељу! Ипак ниси толико зарђао колико ми се учинило. Наравно, ми не живимо у средишту Земље, али кад уважимо ту чињеницу, кориговану још за полупречник Месеца – уз неизбежне погрешке сваког експеримента којих ни Либетов није лишен – добијамо вредност од 381.892 километара за удаљеност компјутера који управља људима. На површини нашег природног сателита, када се налази у апогеју. Напротив, тврдим да – с обзиром како се Луна креће елиптичном орбитом – Либетови резултати о нашој свести да желимо помаћи прст би требало варирати између 1.325 и 1.184 милисекунди, након почетка подстицања припремног потенцијала” – осетно подижући обрве и намигнувши, закључи Фред.
– „Још и више, драги пријатељу” – развезао је плести причу – „тешко је повјеровати да би, колико год била напредна интелигенција и технологија којом она влада, успевала погодити управо човеков мозак, односно његове центре на које настоји деловати. Стога сматрам да би, како је димензија људског тијела реда величине једног метра, толика требало бити и таласна дужина – апроксимативно, наравно – зрачења које нас целовито обухвата, делујући искључиво на мождане центре. Даклем, око један метар. Kако вероватно баш и ниси заборавио средњошколску физику, њену релацију која повезује брзину ширења електромагнетског таласа с таласном дужином и фреквенцијом, можемо проценити и фреквенцију којом нас екстери” – тако је називао ванземаљце – „или њихови компјутери, гађају. Око 300 MHz, што је већ подручје радио-таласа. С обзиром да изнад фреквенције од 40 MHz они могу продрети кроз Земљину атмосферу, омогућујући посматрања радио-телескопима, ништа не говори против моје претпоставке. Осим, да је – за сада – само претпоставка!
– „Али” – настави Фред, после краће паузе, да се увери јесам ли схватио (искрено говорећи, врло мало) – „има једна квантномеханичка релација која омогућује наћи фреквентну ширину таласног пакета којим нас обмотају ванземаљци. Нисам ерен да је знаш па ти је нећу наводити, а сугерише да она износи отприлике 0,8 Hz, заокружимо то на 1 херц јер баратам приближним бројевима у својој претпоставки.”
Пријатељ је сав блистао, да ли од среће, да ли од задовољства својом интелигенцијом (хм, својом, или наметнутом му од хипотетичних ЕТ-а?), док сам ја збуњено очекивао наставак његове тираде објашњавања, што овај једва дочека.
– „Мислим како ти је донекле познато да мозак емитује више врста таласа” – процењивачки ме погледавао, а како нисам реаговао наставио је мисао – „Да не распредам превише, делта таласи су они најниже фреквенције, између 0.3 и 3 херца, па с обзиром на фреквентну ширину таласног пакета који нам се шаље са Месеца – сећаш се, 1 Hz – јасно је на који део мозга циљају екстери, с намером да програмирају наше понашање. А то се дешава у време нашег најдубљег сна, управо када мозак почиње да емитује делта таласе! Могуће им је мета – чак и вероватније, с обзиром на апроксимативност мојих бројки – извориште тета таласа нешто више фреквенције, повезаних са сугестибилним и хипнотичким стањима, или одмарањем од посла и сањарењима. Ми смо, људска врста, напросто програмирани биолошки роботи – биоботови – у експерименту неке неизмерно напредне ванземаљске цивилизације!”
– „Уосталом” – ткао је своју причу даље – „спрам оних 200 милисекунди кад постајемо свесни шта желимо учинити, са способношћу да послиедњих 50 милисекунди тог интервала можемо одустати од извршења наше одлуке, зар религије” – (не, не – не беше он религиозан) – „не говоре како је човек божанског порекла, али да његов Творац не користи своју моћ да би ограничавао његову вољу? На сличном, додуше већини невидљивом, трагу су и упити многих научника којима представља мистерију појава савременог човека. Слободна воља је мање-више углавном хипотетичког карактера, утеха душа о независности наших размишљања и деловања.”
Сасвим збуњен претпоставкама које је преда ме бацао (к томе још и математички фундираних) попут кошаркашких трица, начас се озарих кад се досетих како их оспорити.
– „Али, зар не видиш да све то не може стајати, не може вредити за цело човечанство, с обзиром да треба 24 сата нашој планети да сви људи окрену лица према Месецу! Не могу твоји хипотетички импулси истовремено деловати на све нас!” – озарено, ободрен својом памећу, бацих пред Фреда круцијални аргумент. Пажљиво ме погледавајући, с ироничним смешком у угловима усана, након што отпухну већ ко зна који колут дима пут плафона, одврати:
– „Знам, пријатељу, да баш и не познајеш у детаље астрономију, па ти стога опраштам скептицизам. Но, претражиш ли „мрежу свих мрежа”, видећеш да постоје такозване Лагранжове тачке, од којих чак три на једнакој удаљености као наш сателит, у којима су у две (L4 и L5) пронађени облаци прашине – такозване луне Kордиљевског – који круже синхроно са Месецом око Земље. Ко зна скрива ли се у њима још нешто сем прашине? Kако је још Артур Кларк показао, довољна су три правилно распоређена сателита да се наша планета истовремено, у целости обухвати електромагнетским сигналима, што и користимо у телевизијским преносима. Даклем, уколико – сем на нашем природном сателиту – у три правилно распоређене тачке (L5, L4 и L3 – потоња је нестабилна) постоје емитери за пренос „дресурних” таласа, ето ти одговора!”
Да ми илуструје речено, јер кажу да слика говори као хиљаду речи, зачас ми је на компјутер дозвао слику распореда Лагранжових тачака у систему Земља-Месец.
Мада сам у астрономији тотални лаик, познат сам по мазгиној тврдоглавости, па одлучих да се не предам.
– „Добро” – рекох – но ако ови хипотетички одашиљачи постоје само у три тачке око Земље, као што претпостављаш, то значи да су свемирски летови много даљи но што је удаљеност Месеца практично неконтролабилни. Kако од помињане ЕТ, али и од људи који би се упутили на њих. Наиме, кашњење дресурних сигнала до свемирских путника стизало би са огромним заостацима, не дозвољавајући смислено управљање нашим летелицама. Без подстицаја на наше мозгове, превладавао би њихов анимални део, а то значи да бисмо, што смо даље од Земље, полако престајали бити Homo sapiens-и претварајући се постепено у не баш превише мудрог нам претка!”
– „Морам признати да си, могуће, у праву” – у први мах ме његово признање изненадило, но само у први мах. Наиме, одмах је покушао срезати и ову моју примедбу – „То би се збиља могло десити, уколико спомињана цивилизација није посејала дуж целог Сунчевог система, па и дубље у свемир, одашиљаче сигнала какав сам помињао. Тада би путовање људи, какви смо ти и ја, било и те како могуће. У противном, једина опција нам је седети на родној планети, лансирати аутоматске летелице постепено снабдеване све моћнијом вештачком интелигенцијом, и очекивати њихове податке. Ту би, пријатељу драги, заиста могао бити у праву, али то нимало не оспорава моју претпоставку, тек – остаје нам да причекамо и видимо.”
Након периода ћутке испијајућег хладног пива, праћеног паљењем нове цигарете уз претходно проветравање већ прилично задимљене собице, разговор се помакао на мени пријатнију, више филозофску неголи квази(?)физичку страну.
– „У реду” – говорио је Фред – „еволуција, квантна механика” (ово је добро нагласио, не дајући ми поверовати како не прати најновија истраживања о утицају квантне преплетености на нашу свест) – „и све те ствари, разумем ја то, али оно што интригира научне умове је ненадана, скоро истовремена појава људске цивилизације практично широм целог света! Отприлике у истом периоду формиране су древне цивилизације у долинама Еуфрата и Тигра у Месопотамији, у долинама река Нила у Египту, Инда у данашњем Пакистану и Јангцеа у Kини, и цивилизација Инка у Андима и Маја у Средњој Америци – и то у доба кад се тешко могло говорити о развијеним трговачким везама међу тим узајамно удаљеним крајевима, а да не говоримо о културалним везама.”
Заиста, могуће не знамо доста о кретањима људи у прадавна времена, али скоро па синхроницитет појаве градова могла би објаснит Шелдрејкова теорија морфогенетских поља. Kако нисам баш упућен у те ствари, Фред ми је укратко објаснио да се ради о – за сада фиктивним – хипотетичким, невидљивим енергетским пољима којима су врсте окружене, одговорнима за дељење информација међу члановима врсте. Сваки члан заједнице доприноси колективном пољу, а тотална „свесност” тог морфичког поља доступна је свакој јединки. Оно обликује колективну меморију врсте која је исход свих претходних остварених стања организама, а садржи информације које утичу не само на понашање, већ и на изградњу живих бића.
– „Дакле, како такво хипотетичко поље” – наставио ме подучавати – „наводно окружује целу врсту, а његовој изградњи придоносе појединци и заједнице, тај допринос путем неког биолошког закона акције и реакције бива одмах доступан целој врсти, не спрам просторне удаљености које их раздвајају. Нисам баш заступник постојања таквих поља, али да боље схватиш; кад објавим своју тезу о којој ти причам, скоро па истовремено ће се широм света јавити сасвим независни појединци са истим, или врло сличним разматрањима. Наравно, врло је могуће да сам и ја дошао на своју идеју деловањем морфогенетског поља у које је већ нешто слично уграђено од мени сасвим непознатих умова. У сваком случају, чисто хипотетички, Шелдрејкова визија би могла објаснити синхроност појава цвилизација на подручју целе планете.
Но, моја идеја је посве друкчија, мада није баш сасвим оригинална, а тиче се слободе наше воље. Kао што сам ти причао, ради се о утицају неке неизмерно развијеније свемирске цивилизације (теолози и празноверници би их називали боговима) на наше антропоморфне претке, што је довело до њиховог очовечења – развоја врсте Homo sapiens. С којим разлогом су то учинили јасно је да ми није познато, баш као што верници, кад их упиташ за разлоге божјег деловања одбијају разговор, одвраћајући „ко смо ми да судимо о Његовим намерама”. „Сигурно си гледао” – наставио је објашњавати своју тезу – филм „Одисеја у свемиру 2001”, снимљен по Кларковој приповетки, где он дивно развија овакву мисао заступљену и у научним круговима. Да је схватиш, морам се вратити на парадокс Либетовог огледа и компјутерску игрицу коју ти споменух на почетку. Kако је могуће – надам се да се још сећаш шта сам говорио – да је човек слободне воље, ако нам је у мозговима формиран потенцијал спремности за помицање прста, целих 350 милисекнунди пре но што сам уопште свестан да га желим помаћи? Очито да постоји нека припрема за моју одлуку, а да уопште још нисам свестан шта желим учинити! Гсе је ту слободна воља, ако неко или нешто припрема терен за извођење чина којег ни сам још нисам свестан?”
Застао је начас, да ми још једаред да времена да проварим шта је рекао, искористивши паузу носећи нову рунду пива из хладњака. Искрено речено, мада сам – рекао бих, својом слободном вољом – прихватио злаћану течност отпивши позамашни гутљај, као да је схватио да ми није баш све село у главу. Зато је, припаливши нову цигарету, наставио.
– „Надам се да ипак увиђаш бизарну парадоксалност последице Либетовог огледа, и да то захтева неко здраворазумско објашњење, које ти покушах изнети почетком разговора.”
Присетих се у магновењу Ајнштајнове констатације да је здрав разум само прегршт предрасуда које смо усвојили до осамнаесте, али се суздржах коментара. Отпухнувши колутићаву пошиљку дима која се лагано дизала, расплињујући се, према плафону, Фред настави:
– „Не сумњам у чињеницу како ти, ја и већина људи верујемо у слободу воље, али” – још један распршујући се обруч следио је пут претходнога – „чуо си моје разрешење парадокса, па ми реци шта мислиш. Замисли онај пакменовски спрајт који умишља да слободно бира путању којом се креће по екрану компјутера, ни не знајући да га воде програмски редови што управљају кретањем електронског снопа. Сад протегни своје размишљање на нас, људска бића, која не знамо да смо у ствари тродимензионални спрајтови, играчке навођене суперкомпјутером неке напредне цивилизације, толико напредне технологије да је, као што рече поменути Кларк, не можемо разликовати од магије, док ће је крајње ирационални типови сматрати исказивањима божанске воље.
Мораш тек замислити да негде близу Земље, у геостационарној орбити, у тзв. Лагранжовим тачкама, или на Месецу, постоји суперкомпјутер, толико моћан да управља сваким покретом и сваком мисли милијарде земаљских створова који се називају људима. Зашто не” – приметивши да није скршио моју неверицу, додаде – „кад и људски суперачунари својим моћима без проблема раде симулације настанка и кретања галаксија састојећих од милијарди и милијарди звезда? Kао што програмски редови дају упут јадном, несвесном спрајту у којем се смеру кретати, није ли могуће да некакав суперкомпјутер припрема нашу акцију, наше деловање, којег постајемо свесни тек у облику наводне наше слободне воље, непосредно пре извршења? Схваташ ли шта би то значило? Да нашу илузију слободне воље, чинити што желимо, дели од сурове стварности – управљања нама – тек 1.300 милисекунди којих смо сасвим несвесни! У чему је разлика између шакала и људског бића? Првога води инстинкт и он селује тренутно (у оквиру времена потребног неуронима да га наведу на акцију), човек делује са одмаком од 200 милисекунди да умисли шта ће урадити, несвестан да заправо неко други управља његовим одлукама.”
Морао сам му дати за право, сад – упитно је да ли слободном вољом или алгоритмом наметнутим од неке супериорне цивилизације, то вам не могу јамчити. Неком другом приликом, Фред ми је саопштио да је упутио писмо у NASA, ESA, РОСKОСМОС и кинески CNSA, детаљно им образлажући своју хипотезу, и тражећи да у програме лунарних истраживања уврсте потрагу за могућим базама ванземаљаца које би имале довољно моћне рачунаре да нас – делујући на наше мозгове – учине, ако већ не њиховим робовима или играчкама, а оно барем објектима неких нама несхватљивих експеримената.
Примивши тек уљудне захвалнице за контактирање, није то била тако сулуда идеја, напосе у контексту недавног Насииног објављивања студије о НЛО-има. Прихвата ли наука озбиљно бројна опажања о неидентификованим летећим објектима, наводно неземаљског порекла – с којима никада нисмо успоставили директне контакте, зашто би било чудније објашњење једног лаика о нашој наводно слободној вољи, повезаној с уплитањем ванземаљаца?
Могуће нашег самољубља ради? Већ дуго немам додира с Фредом. Посве ми је непознато шта је с њим. Приликом последњег сусрета дао ми је на знање како трага за корелацијама између појаве генијалних идеја у главама појединаца које су промениле нашу повијест и положаја Месеца – којим је одређен и положај спомињаних Лагранжових тачака – у односу на њихов временски и географски положај. Лично сматрам да је то прилично залудан труд, с обзиром да углавном не знамо тачан тренутак (за разлику од, примерице, Kекулеове идеје о структури бензена коју је сањао у облику змије што прождире властити реп) када се у нечијој глави родила (или била „убачена”?) нека замисао. Kонтактирајући заједничке пријатеље, чујем да је отпутовао у непознатом смеру, и нико не зна ништа више од мене о његовој судбини.
С обзиром на приличан број извештаја о наводним отмицама људи од стране ванземаљаца, поднетих од срећника који су се успели вратити међу нас, није искључено да се слично десило с Фредом. Иако баш и нисам уверен у његову причу, читаоции нека се не чуде нестанем ли и ја без трага, па ако ме не пронађу на уобичајеним посмртницама, нека озбиљно размисле о својој слободној вољи, али – савет: никоме о томе не причајте, држите ли до свог живота више неголи до своје воље! И успут, ако вас било када одбије нека вама привлачна, драга особа, не одустајте одмах – јер могуће то није учинила по властитој, слободној вољи, већ управљана манипулацијом хипотетичких машина које јој пружају замамну илузију слободе избора властитих поступака. Могуће да се Декарт вратио на најнеочекиванији начин!
(Илустрација Pixabay)
(Пулсе)
