Kако каже филозоф Мајкл Мардер, биомаса је наш нови дом; ми јесмо биомаса. Мислити да такве средине могу бити напуштене и замењене животом у неком идиличном „природном”, еколошки одрживом окружењу, обична је фантазија. Тај маневар је за нас неповратно изгубљен.
Проф. др Славој Жижек
У свом недавном тексту филозоф Мајкл Мардер пружа поглед изван непосредног ужаса у Гази да би размотрио онтолошке импликације онога што видимо на снимцима рушевина из дрона. Дозволите ми да га опширно цитирам: „… Газа се убрзано претвара у депонију, где су и зграде и људска тела, екосистеми […] и воћњаци унакажени до непрепознатљивости и сведени на органско-неоргански шут. Солидарност са животом, простором и светом претвореним у отпад захтева још нешто поред саосећања. Па шта би то могло бити?”
Мардерово решење предлаже „другу врсту солидарности, засновану на заједничком стању биомасе”. Рећи „ја сам биомаса” значи „идентификовати се са животом који нестаје”, видети Газу као „згуснуту и огољену верзију једне планетарне тенденције”. Претварање читавог живота у пуку биомасу – хаотичне хрпе органске и неорганске твари – може се наћи свуда, али је оно „убрзано у Гази на врхунцу најновијих технологија девастације. Уместо саосећања, онда, потребна је солидарност одбачених, који се усуђују да кажу: Ми смо биомаса.”
Овај концепт биомасе одражава увид филозофа Левија Брајанта: „У доба када смо суочени са претњом монументалних климатских промена, неодговорно је раздвајати људе од осталих, не-људских актера”. Па ипак, у савременим капиталистичким друштвима покушаји мобилизације у име нашег заједничког еколошког стања стално пропадају. Сви знамо да смо део природе и да наш опстанак у потпуности зависи од ње, па ипак се та свест не претвара у дело. Проблем је у томе што на наше одлуке и ставове утичу многе друге силе, као што су пристрасно медијско извештавање, економски притисци на раднике, материјална ограничења и тако даље.
У својој књизи Жива твар (2010) филозофкиња Џејн Бенет наводи нас да замислимо загађено сметлиште, где неку улогу играју не само људи, већ и труло смеће, црви, инсекти, одбачени уређаји, хемијски отрови и тако даље. Тај призор биомасе постоји на истом спектру као и ситуација у Гази, мада је она екстремни случај. Широм света постоје бројни и велики физички простори, посебно изван развијеног Запада, где се одлаже дигитални отпад, док хиљаде људи из тих хаотичних гомила сортирају стакло, метал, пластику, мобилне телефоне и друге материјале које је направио човек. Једно такво сметлиште, Агбогблоши, у близини центра Акре (главног града Гане), познато је под називом „Содома и Гомора”.
Живот у тим срединама је хорор, а заједнице које у њима живе строго су хијерархијски организоване, где су деца принуђена да обављају најопасније послове у крајње ризичним условима. Међутим, будући да ова експлоатација биомасе звучи еколошки привлачно (под паролом рециклаже), она савршено одговара захтевима модерне технологије: „У технолошком добу”, пише филозоф Марк Вратхал, „најважније нам је да из свега извучемо највећу могућу корист.”
Kоначно, читава поента штедљивог коришћења ресурса, рециклирања и тако даље лежи у максимизацији искоришћености. Kрајњи производи капитализма су гомиле смећа – бескорисни компјутери, аутомобили, телевизори, видео-рекордери или стотине авиона који су своје вечно коначиште нашли у пустињи Мохаве. Идеја тоталне рециклаже (у којој се и последњи остатак поново користи) представља ултимативни капиталистички сан, чак и – или посебно – када се приказује као средство за очување природне равнотеже Земље. Још једно сведочанство способности капитализма да преузме идеологије које му се наизглед противе.
Међутим, оно што експлоатацију биомасе чини другачијом од капиталистичке логике јесте то што прихвата хаотичну пустош као наш основни проблем. Мада се то стање може делимично експлоатисати, никада се не може укинути. Kако каже Мардер, биомаса је наш нови дом; ми јесмо биомаса. Мислити да такве средине могу бити напуштене и замењене животом у неком идиличном „природном”, еколошки одрживом окружењу, обична је фантазија. Тај маневар је за нас неповратно изгубљен. Треба да прихватимо наш једини дом и да радимо унутар његових граница; можда ћемо открити нову хармонију испод онога што делује као хаотична нагомиланост.
То ће од нас захтевати да будемо отворени за објективну лепоту различитих нивоа стварности (људи, животиње, рушевине, оронуле зграде) и да одбацимо хијерархијско уређење естетских искустава. Јесмо ли спремни за то? Ако нисмо, стварно смо изгубљени.
(Илустрација Pixabay)
(Аутор Wikipedia)
(Пешчаник)
