Језа ништавила покретач је свега у нашем бивствовању, клица и немир сваког кретања и сваког тражења. Јер свако је човјечје тражење тражење једног излаза из безизлазности, сваки је његов напор напор да провали из обруча детерминираности.
Владан Десница
Гледао сам сељаке на самртном одру. С њима је умирала њихова њива, њихов виноград, њихова крава Бијелка. За њима је остајао необран њихов кукуруз, незавршена њихова парница о међама, непокривена њихова појата – прозрачни бијели скелет изукрштаних греда, кавез пун заробљеног плавог неба који још чека покров топлог црвеног цријепа. С њима је умирао њихов поглед што сеже до крајњег оградног зида на хоризонту; а застор хоризонта спушта се непосредно за том оградом: дрвена љеса у дну ограде води равно у авлију сунца које залази.
За шкољку, заједно с њом умире небосклон њезине седефне коре. За марвинче, с њим умиру само јасле; јасле и рудо. До Kолумба, с човјеком су умирала три континента; послије Kолумба четири, а још касније пет. А с понеким умиру читаве галаксије.
Јер, за смрт треба фантазије. Стваралачке фантазије. И смрт је наш стваралачки акт. Наш највиши стваралачки акт. Стога, за оног ко нема фантазије, нема ни смрти. Одатле бива да је понека смрт већа драма за другога него за самог оног који умире.
Средином живота, у напону моћи, кад човјек вјерује да је у пуном посједу себе, а кад стварно посједује све друго више него себе сама, лудо сам понекад држао да је стално присуство смрти у нама прћија слабих, знамен незнатности људске јединке. Kакве ли наивности! Смрт је тачно нашег стаса и узраста: што је већи човјек, већа је и смрт у њему.
Kад сам у дјетињству читао причу о задријемалом киту на морској површини на чијем су хрпту бродоломци наложили ватру да се огрију, замишљао сам се о размјерама смрти у тој грдосији: мора да његовим тијелом, од врха главе до на крај репа, смрт путује данима, на застанке и одморе, као гласници што носе у дубоке покрајине царства глас о царевој смрти.
Смрт припада само ствараоцу. Њен дах је оно што подаје једру пуноћу животу, као што мраз подаје жар образима вабећи из дремљивих дубина бића на површину кључ топле крви. Њен образ је оно што људским ђелима даје препланулу боју зрелости. Сви наши напори, сва наша дјела само су видови борбе против смрти, само луди покушаји обмане, очајна настојања да се она завара, занијече, превлада, заборави.
Језа ништавила покретач је свега у нашем бивствовању, клица и немир сваког кретања и сваког тражења. Јер свако је човјечје тражење тражење једног излаза из безизлазности, сваки је његов напор напор да провали из обруча детерминираности. А хисторија човјека није друго него хисторија лудих покушаја да се тај обруч пробије. Одатле, сваки је људски напор напор против реалности реалнога.
И није то клонулост, клонулост касног, замореног доба. Није то капитулација пред усудом. Баш напротив, то је револт, то је борба, то је акција. То је подвиг. Највиша акција и врховни подвиг: борба за немогуће. То је прометејство. У томе и јест смисао прометејства. По немогућности свог циља Прометеј и бива Прометеј. Немогућност посвећује његову борбу, неуспјех крунише његово дјело, једнако онако као што за добричине конац дјело краси!
Не, није то измишљај малаксалих, израђених. То стоји записано на самим прапочецима хисторије духа. Праочај бивствовања рођен је заједно с првим трачком човјекове свијести о себи. И све што је постигнуто, постигнуто је захваљујући њему. Постизање могућнога је само нуспроизвод – узгредни и за Прометеја неважни нуспроизвод – тежње за немогућим. У настојању да се успне на недостижни врх стабла живота, Прометеј успут труни јабуке. А добричине сједе на ледини и те јабуке дочекују. Из безнадне борбе против детерминираности никле су све илузије човјекове, сви вирови и вртлози његове мисли заточене међу уским стијенкама стварности. Све слијепе наде што му напучују срце.
Синоћ, кад је у недалекој капелици замрло и мрмољење сестрица којим успављују протекли дан и кад је све у болници утихнуло, пречитавао сам Есхилова Окованог Прометеја. И учинило ми се да сам у њему нашао највишу пјесничку (а и људску) ријеч која је икад речена.
… Да ниси можда још и даље дрзнуо?
Смртнику ускратих да сагледа свој крај. А какав ли му лијек за то наде ти?
Његову груд напучих слијепим надама.
О, благодат си силну дао човјеку!…
(Илустрација Grant Whitty)
(Пулсе)
