Јужни пол Сунца, досад неистражено подручје, први пут је забележен на јасним снимцима свемирске летелице Solar Orbiter. Заједнички подухват ЕСА и НАСА учинио је то ван равнине у којој орбитирају планете и први пут уснимио тајанствене поларне онласти наше звезде. Јединствена осматрања открила су хаотичан мозаик магнетске активности на полу, за који наућници сматрају да је кључан за разумевање како се Сунчево магнетско поље преокреће отприлике сваких 11 година.
„Први пут показујемо снимке Сунчева пола”, рекла је професорка Јерол Мандел, директорка научног одсека ЕСА. „Наша најближа звезда је извор живота, али и потенцијална претња модерним свемирским и енергетским системима на Земљи, Стога је кључно да разумемо како функционише и научимо да предвиђамо његово понашање. Јединствени прикази мисије Solar Orbiter означавају почетак нове ере соларне науке.” У потхвату вредном 1,3 милијарде долара, који је започет 2020. године, начињене су слике Сунчева јужног пола средином марта када се летелица нашла под углом од 15 степени испод Сунчевог екватора, што је омогућило прво осматрање пола из тог положаја.
Док Земља има сталне магнетске полове, Сунчево магнетско поље преокреће се отприлике сваких 11 година када долази до замене магнетских полова и управо тада достиже врхунац активности, с највише пега и ерупција. Прва магнетска мерења поменуте летелице открила су фрагментирани мозаик подручја са северним и јужним поларитетом при самој површини Сунца. Тај узорак је предвиђен рачунарским симулацијама, но досад није био потврђен непосредним посматрањем. Научници наглашавају да ће праћење драматичних промена магнетског поља на половима бити кључно за тачније прогнозе Сунчевих циклуса.
„Нисмо поуздано знали ша да очекујемо од првих снимака. Сунчеви полови дословно су били terra incognita”, додао је професор Сами Соланки, руководилац инструмента за мапирање магнетског поља и управник Института Макс Планк за истраживање Сунчевог система у Немачкој. Магнетски циклус на Сунцу настаје због тога што се оно не окреће као круто тело – његов екватор ротира се брже (сваких 26 дана) него полови (свака 33 дана). Та разлика растеже и увија магнетске силнице све док не постану толико нестабилне да се поларитети замене. „Атмосфера Сунца и понашање звезде у потпуности су обликовани магнетским пољем и његовим променама. Од релативно мирне звезде Сунце се претвара у изразито активано и динамично тело с честим експлозијама у атмосфери.
Иако су модели предвиђали да би магнетско поље требало бити неправилно распоређено, потпуно је друга ствар то стварно увидети”, објаснла је професорка Луси Грин из Свемирске научне лабораторије Малард на Универзитету Колеџ у Лондону, која у овоме учествује још од 2005.
За петшест година Сунце ће ући у следеће раздобље минималне активности, када му је магнетско поље најправилније распоређено и бележи најнижу активност. Данашњи модели и предвиђања једанаестогодишњег циклуса још увек нису довољно прецизни да тачно одреде када ће достићи врхунац и колико ће он бити снажан. Једина летелица која је раније прелетела изнад Сунчевих полова била је Насина сонда Ulysses, лансирана 1990. године, но она није имала камеру и прикупљала је само податке о магнетском пољу и сунчевом ветру. Solar Orbiter наставиће кружење под углом од 17 степени до 24. Децембра 2026, када ће у счедећем прелету крај Венере нагнути орбиту на 24 степена, а 2029. летелица ће се уздићи под угао од 33 степена изнад равнине планета.
(Илустрација ESA)
(Индекс)
