Галаксија PKS1424+240, удаљена милијардама светлосних година, збуњује научнике већ више од пола столећа. Но, чини се да је дугогодишња мистерија њених необичних млазева напокон решена, пише Science Alert. Реч је о блазару, галаксији са изузетно активном црном рупом у средишту која избацује снажне млазеве плазме у свемир. Да би се галаксија сматрала блазаром, мора бити специфично оријентисана – с једним од млазева усмереним равно према Земљи. Због тога се чини као да невероватно сјаји.
Дугогодишња загонетка лежи управо у томе. PKS1424+240 један је од најсјајнијих блазара који производе неутрине, а емитују гама-зраке који одговарају надсветлосним млазевима. Ипак, брзина његових млазева чинила се преспором да би објаснила такац сјај Након 15 година посматрања, чини се да је одговор пронађен. Kористећи Very Long Baseline Array, тим предвођен астрономом Јуријем Kовалевим из Института Макс Планк за радиоастрономију успео је да мапира магнетска поља унутар млаза који јури ка нашој галаксији. „Kада смо реконструиасли слику, изгледала је апсолутно запањујуће”, рекао је Kовалев. „Никада нисмо видели нешто слично – готово савршено тороидално магнетско поље с млазeм, усмeреним равно према нама.”
Млазeви настају када црне рупе активно усисавају материју из своје околине. Док се материјал врти око црне рупе, део се усмерава дуж линија магнетског поља и избацује према половима. Тај материјал се затим лансира у свемир као млаз плазме брзинама блиским брзини светлости. Због специфичног угла гледања, понекад се чини да се крећу брже од сетлости, што је фасцинантна оптичка илузија. Kовалевљев тим је 15 година прикупљао податке о PKS 1424+240, осматрајући поларизацију светлости у млазу. Поларизација, односно степен увијености светлости, настаје под утицајем магнетских поља, што је научцима омогућило да их прецизно мапирају Резултати су открили магнетска поља омотана око млаза попут мете, потврђујући да са Земље гледамо готово равно у његову цев.
То, према истраживачима, решава парадокс о привидно спором млазу. „Ово поравнање узрокује повећање светлине за фактор 30 или више”, објаснио је астроном Џњк Ливингстон из истог института. „Истовремено, чини се да се млаз креће споро због ефеката пројекције – класична оптичка илузија.” Kовалев је закључио: „Решавање ове загонетке потврђује да активна галактичка језгра са супермасивним црним рупама нису само снажни акцелератори електрона, већ и протона – извора посматраних високоенергетских неутрина.”
(Илустрација YouTube)
(Индекс)