Постоји велики број историјских података о античким ауторима који су написали дела о астрономији, оптици и законима светлости. Најпознатији су Еуклид, Еудокс, Хипарх, Kлаудије Птоломеј, Ератостен и Архимед. Нажалост, готово ниједно од тих дела није у целости сачувано, но безброј фрагмената, цитата и навода налазимо код каснијих аутора. Већина тих радова сматра се само теоретским и филозофским расправама без озбиљног научног утемељења.
Једна од збуњујућих загонетки из историје старог света јесу велика знања из астрономије. Веома тачни календари, прецизно познавање кретања небеских тела, назнаке да су знали за Јупитерове месеце и Сатурнове прстенове невидљиве голом оку, невероватно поуздано предвиђање помрачења и других астрономских појава многе наводе на закључак да су за достизање тих знања нужно морали користити телескоп и различите оптичке направе.
Но, такав закључак службена археологија не прихвата са образложењем да не постоји ниједан материјални или писани повесни доказ који упућује на то да су старе цивилизације поседовале довољно знања из оптике и техничке вештине за израду телескопа или других оптичких направа. Уопштено, велика већина античких сведочанстава сматра се непоузданим изворима, узимају се као приче, погрешне интерпретације, и, углавном, не сматрају се објективним доказом. Ипак, број таквих сведочанстава је превелик да би се могао занемарити.
Постоји велики број историјских података о античким ауторима који су написали дела о астрономији, оптици и законима светлости. Најпознатији су Еуклид, Еудокс, Хипарх, Kлаудије Птоломеј, Ератостен и Архимед. Нажалост, готово ниједно од тих дела није у целости сачувано, но безброј фрагмената, цитата и навода налазимо код каснијих аутора. Већина тих радова сматра се само теоретским и филозофским расправама без озбиљног научног утемељења. Постоје, такође, записана сведочанства о практичној употреби огледала, стакла и кварца у оптичке сврхе. Аристотелов ученик Теофраст даје најстарији сачувани технички опис паљења ватре помоћу стакала и огледала. Филострат у делу Живот Аполонија из Тијане наводи како су брамани своје свете ватре палили сунчевом светлошћу.
То нису једини докази познавања и коришћења оптичке технологије у антици. У римско доба биле су познате и прилично раширене стаклене кугле, мале трбушасте посуде с врло уским грлићем. Испуњене водом, користиле су се као повећала. У своме делу Природна питања Сенека каже: „Ма колико сићушна и нејасна, слова се доимају већима и јаснијима када се посматрају кроз стаклену куглу испуњену водом”.
Сличне посуде користиле су се у медицини за паљење рана. Римски историчар Плиније у својој Природној повести наводи да лекари сматрају да се ране које се морају спалити, најуспешније спаљују помоћу кристалних кугли постављених тако да пресецају пут сунчевим зрацима.
Међу најбројнија сведочанства о коришћењу оптичких справа спадају она која се односе на употребу конкавних огледала. У сачуваним арапским изворима, очито пренесеним из старих грчких извора, наводи се да је чувени светионик из Александрије, висок преко сто двадесет метара, имао на врху конкавно огледало које је дању рефлектовало сунчеву светлост, а ноћу фокусирало светлост упаљене ватре, стварајући сноп светла што се могао видети из велике даљине. Захваљујући овом огледалу могли су се дању посматрати бродови на великој удаљености. Наиме, особа која стоји у жаришту конкавног огледала може видети јако удаљене предмете.
То није једини пример употребе великих огледала. Једна од најпознатијих прича везана је за римску опсаду Сиракузе 212. године пре нове ере. Према писаном предању, Архимед је помоћу система огледала запалио римско бродовље пред градом. Ову причу многи савремени аутори одбацују као неверодостојну јер најстарији сачувани текст о томе потиче тек из 2. столећа.
У античким текстовима постоји навод који упућује на постојање направе сличне телескопу. Римски повесничар Полибије у књизи Повијест, поред осталог расправља о методи преношења порука на велику даљину што би модерним речником могли назвати обликом визуелне телеграфије. Након подробног описа додаје: „…осим ових правила, нужно је да оба човека задужена за сигнализацију имају телескопе (dioptran) опремљене двема цевима (duos aulischous), да би човек који шаље сигнал кроз њих видео… човека који му мора одговорити”.
Овај цитат је већ деценијама предмет спорења противника и поборника претпоставке о античким телескопима. Спор се води поводом тога како тачно – превести два појма која се помињу: dioptran и duos aulischous, због чега се овај текст одбацује као потврда античког поседовања телескопа.
Један од главних аргумента за тврдњу да древни народи нису познавали телескоп јесте недостатак доказа о познавању вештине брушења стакла за израду делатног телескопског сочива. Но, постоји низ археолошких налаза који упућују на то да су постојали и знање и технологија за израду таквих лећа. Најстарија пронађена потиче из Египта. Kип краљевског службеника из Пете династије (2680. године пре Христа) имао је очи израђене од пара прецизно израђених планконвексних сочива. Током Старог краљевства уметање таквих лећа у очи статуа била је готово редовна пракса.
Вештина брушења конвексних и конкавних сочива била је позната и на подручју Средоземља још од минојског доба, око 1500. године пре наше ере. Kносос, Ефез и Троја у различитим су раздобљима били средишта производње кристалних лећа. У археолошким ископавањима у ова три града пронађено је више од стотину конвексних и четрдесет конкавних сочива.
У књизи Kристално сунце аутор Роберт Темпл описује бројне археолошке артефакте од кварца и стакла који по облику и начину обраде вероватно јесу сочива. У својим истраживањима он је у музејима широм Европе пронашао преко 450 изложака који би могли бити леће различитих намена, а уобичајено се класифицирају као украсни предмети, делови накита и слично. Да се ради о лећама, а не украсним предметима, говори чињеница да су сви подробније проучени. Измерени примерци конвексног су облика и повећавају од 1,5 до 4 пута, што упућује да су циљано израђени за употребу у оптици.
Један од најпознатијих примерака је такозвана Лејардова лећа, названа тако по британском археологу А. Х. Лејарду који ју је 1849. године пронашао у археолошким ископавањима у вавилонском граду Нимруду. Сматра се да потиче из раздобља владавине Саргона Другог из 7. столећа пре Христа. Најпре се претпостављало да се ради о украсном предмету, но каснија мерења оптичара показала су да је то сочиво. Прецизност израде и оптичка својства доказују велико умеће и јасну намеру да се изради лећа специфичне намене. Један од аутора истраживања навео је у својем извештају да њен облик и величина указују да је била намењена ношењу испред очију и намерно обрађена тако да повећава предмете приликом рада који захтева прецизност. Накнадним проучавањем утврђено је да је руб сочива обрађен тако да се може уметнути у оквир.
Међу археолошким остацима из античког раздобља постоје примерци који упућују на могућу примену лећа као повећала. Пронађене су бројне минијатуре за које неки археолози тврде да се тако ситни детаљи не би могли израдити без коришћења сочива. При ископавањима у Сумеру откривен је велики број натписа на цилиндричним печатима које су археолози могли читати само помоћу повећала. Хајнрих Шлиман у књизи Троја задивљено описује филигранско умиеће лемљења микроскопски малих комадића злата при изради накита. Токком ископавања на локалитету у египатском Абидосу нађен је нож с дршком од слоноваче из прединастијског раздобља (3300. година пре Христа) који је био украшен микроскопски ситним резбаријама. Поједини детаљи нису били већи од милиметра, а археолози су за чишћење резбарија морали користити повећало и врх прибадаче.
Најстарији грчки текст који помиње стакла за паљење је Аристофанова комедија Облаци, први пут изведена у Атини 423. године пре нове ере. У разговору Сократа и Атињанина Стрепсијада износи се како избрисати судску пресуду записану на воштаној таблици.
Сократ: Реци, дакле, шта је?
Стрепсијад: Јеси ли код лекарника видео леп, прозиран камен којим можеш запалити ватру?
Сократ: Мислиш ли на кристалну лећу (hyalon)?
Стрепсијад: Да.
Сократ: Дакле, шта је?
Стрепсијад: Да станем с тим каменом на сунце, далеко од чиновника док овај пише пресуду, могао бих учинити да се сав восак на којем ју је исписао растопи.
Такође, Плиније у својем делу Природна повест наводи изгубљен Цицеронов извештај о примерку Хомерове Илијаде сачуване у ораховој љусци. У истом делу он помиње уметника Kаликрата који је од слоноваче израдио моделе мрава и других ситних створења чији су делови тела били готово невидљиви голом оку.
Чему је служила свака појединачна лећа никад нећемо сазнати, али очито је да је њихова употреба била релативно раширена и уобичајена. Иако није пронађен ни најмањи остатак телескопа, двогледа или приказ древног Грка с наочарима, на темељу античких текстова и археолошких остатака чини се сасвим могућим да су античке културе могле израдити телескоп. Довољно је, макар и случајно, поставити две леће једну испред друге на одговарајући размак. Ако то прихватимо као могућност, загонетна астрономска знања античког света добиће разумљивије објашњење.
(Нова Акропола)
