Male primordijalne crne rupe bi prema postojećim teorijama bile stvorene u velikim fluktuacijama gustine energije u vrlo ranom univerzumu. Njihova masa bi mogla biti od Plankove mase (10-5 grama) do nekoliko sunčevih masa. Primordijalne crne rupe manje mase bi mogle biti primećene preko Hokingovog zračenja, a one masivnije preko efekata gravitacionog sočiva. Najveći problem je što one do sada nisu primećene u astrofizičkim posmatranjima.
Kada standardne metode ne mogu dati pozitivne rezultate, onda je prirodno razmišljati na malo drugačiji način. Ako se mala crna rupa nađe u unutrašnjosti planete ili asteroida, onda ona može dosta brzo konzumirati tečno jezgro koje je vrlo velike gustine. Po našem proračunu za to je potrebno nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Čvrsta kora planete, ostaje jer je njena gustina manja, i tako dobijamo šuplju strukturu – sferu.
Mi smo izračunali gravitacioni stres kojem bi takva sfera bila izložena i uporedili ga sa kompresivnom jačinom materijala koji se javljaju u prirodi (recimo gvožđe ili granit). Zaključak je da takve šuplje sfere mogu da izdrže stres ako su manje od jedne desetine Zemljinog radijusa. Bilo šta veće od toga bi jednostavno kolabiralo. Znači takve kandidate treba tražiti među asteroidima, planetoidima, satelitima… Pronalaženje takvog tela bi imalo velike implikacije jer ne postoji drugi prirodni mehanizam koji bi proizveo šuplji mesec ili nešto slično. To bi bila prva indikacija da male primordijalne crne rupe postoje.
Alternativno, ako je asteroid potpuno solidan, onda bi mala crna rupa mogla da napravi tunel prilikom prolaska kroz njega. Radijus tog tunela bio bi reda veličine Švarcšildovog radijusa crne rupe (od 10-33) centimetara za crnu rupu Plankove mase do 3 kilometra za crnu rupu Sunčeve mase). Nešto slično bi se desilo i ako takve crne rupe prođu kroz Zemlju. Za nas su posebno interesantne crne rupe od 1017 do 1024 grama koje se ne mogu opaziti nijednom drugom metodom (previše su masivne za opazivo Hokingovo zračenje, a premalo masivne za merljiv signal gravitacionog sočiva). Recimo crna rupa mase 1022 grama ima Švarcšildov radijus oko 100 nanometra.
U principu mogli bismo tražiti takve tunele u staklu ili čvrstom materijalu starih zgrada. Takođe, prolazak takve crne rupe kroz Zemlju bi mogao izazvati zemljotrese niskog intenziteta sa pokretnim epicentrom. Interesantno je da je BBC pre dvadesetak godina preneo vest da se tako nešto upravo desilo. I konačno, šta ako takva mala crna rupa prođe kroz ljudsko telo?
Plankovu crnu rupu ne bismo apsolutno primetili, ali šta bi bilo recimo sa crnom rupom mase 1022 grama? Verovatno ništa. Ljudsko tkivo ima malu tenziju i ne bi bilo pokidano. Male crne rupe imaju ogromnu energiju ali pri toj brzini one ne deponuju ozbiljnu količinu energije u ljudsko telo. Ako je brzina tela veća od brzine zvuka u nekom materijalu, onda molekularna struktura materijala nema vremena da reaguje. Bacite kamen u prozor i razbićete ga. Ali brzi metak će verovatno samo ostaviti malu rupu. A ljudsko telo sigurno može da preživi rupu od 100 nanometra.
(Astronomski magazin)
