Kад већ и папа, представник повесно реакционарног клера (за кога многи његови клерикални другови једва чекају да „отегне папке”), констатује: „Створили смо себи нове идоле. Некадашње обожавање златног телета данас се одражава у новој, бездушној слици култа новца и диктатуре економског система који је безличан и лишен сваког хуманог циља.”
Ладислав Бабић
Идеје саме по себи могу бити чисте, готово невине, а прљавштином их снабдева пракса неспособна решити се анималног реликта – прекомерне користољубивости људи, која надмашује и ону предаторску из животињског света (лав не гомила залихе, већ се снабдева кад огладни). Логика понекад заводи човека, јер логичка исправност закључка није истоветна истини. Игноришући све (логику, истину и хуманизам), сем властите користи (Маркс: „Не одређује свест људи њихово социјално биће, већ обратно, њихово друштвено биће одређује њихову свест”), људи запажају трун у туђем али не и брвно у властитом. Лакше се обрачуна(ва)ти с носиоцима идеје неголи с њом самом, добро то разумеју интелектуалне апологете капитала, па и након краха тзв. реалсоцијализама у низу држава, настоје докрајчити идеју социјализма, схватајући одакле прети највећа опасност систему који бране.
Примерице, Ален де Бенуа настоји у књизи Kомунизам и нацизам упоређењем примера из реално постојећег нацизма и никад нигде постојећег комунизма – већ реалсоцијализма који нам уваљује као парадигму комунизма – изједначити ове идеологије као подједнако тоталитарне. Боли њега реалсоцијализам пропао и пре издања књиге, праву бол му причињава идеја социјализма (комунизма) која се доима непобедивом. Једнако као и онима који би изједначили социјализам и фашизам примерима Хитлера и Мусолинија који да су у младости били лево оријентисани. Први као припадник Немачке радничке странке (убрзо јој је постао вођа и променио име у Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei (NSDAP), знану као Нацистичка странка), док други бијаше члан Социјалистичке партије коју је касније преименовао у Partito Nazionale Fascista. Обојица у младости вођени левичарским идеалима (колико искрено убрзо се показало), издали су их кад су прихватили националистичке, расистичке, империјалистичке и реваншистичке замисли, тако да је – примерице – у хватању Мусолинија приликом неуспелог покушаја бега у Швајцарску један од (италијанских) партизана довикнуо: „Зашто си издао социјализам?”. Тако наивна аргументација неће се применити на Туђмана, апсурдном тврдњом да је као бивши припадник KП основао „комунистички” ХДЗ! Не само да апологетима капитализма фали логике, већ и интелигенције, што се додуше не чини претераним мањком за интелектуално им равне следбенике.
Настојећи дискредитовати идеју социјализма – с којом реалсоцијализам суштински мало кореспондира – издали су француски аутори још крајем прошлог века Црну књигу комунизма (сместа преведену широм регија; у Хрватској скоро једина примедба антикомуниста односила се на недовољно елаборирање „постблајбуршких збивања”), у којој, набрајајући злочине комунистичких држава (комунизам никад није остварен, ради се о земљама реалног социјализма), апологете капитализма – настојећи социјалистичку идеју до темеља покопати, без обзира на пораз реалсоцијализма – долазе до бројке од 94 милиона жртава „безбожног” система. Од тих времена десничари је користе за доказивање наводно злочиначке социјалистичке идеје, премда се књига не бави идејом већ конкретним земљама у којима је рођена. У истој капиталистичкој Француској, само годину дана након споменуте књиге, изашао је критички оријентисан одговор – Црна књига капитализма. Док прву потписује 8 аутора, у реакцији на њу заступљено је чак тридесетак интелектуалаца различитих профила:
„…у Црној књизи капитализма не покушава се само израчунати број жртава капитализма. Уместо тога, књига се састоји од серије есеја о разним аспектима капиталистичког система и повести. Теме сежу од афричке трговине робљем до савремене глобализације. Тек се у додатку на крају књиге израчунава укупан број жртава капитализма у 20. столећу. Уредник књиге Жил Перо дошао је до бројке од преко 100 милиона људи умрлих због капиталистичког система у свим својим иначицама. У бројку су убројене жртве Првог и Другог светског рата, антикомунистичких прогона, неких глади, грађанских и колонијалних ратова.”
У сваком случају, узевши у обзир вишестолетну егзистенцију капитализма и пропаст реалсоцијализма већ након три четвртине века, књига о жртвама капитализма свакако значајно доприноси релативној истини о оба система. Бројчане процене жртава има готово толико колико је и проценитеља, с тим да се жртвама најчешће не разумевају искључиво убијени, мада најшира јавност то тако перципира.
Међународна организација „Меморијал” процењује укупне жртве стаљинистичког терора на 11–12 до 38–39 милиона људи, од чега је око 1,1 милиона стрељано док је 6–7 милиона умрло од глади. У капиталистичкој Индији, под контролом капиталистичке Британије: „Од 12 до 29 милиона Индијаца умрло је од глади… док је Индијом беснила глад милиони тона пшенице извезени су у Британију. До 4 милиона људи изгладнело је до смрти 1943. године у Бенгалу, док је Винстон Черчил преусмеравао храну британским војницима и земљама попут Грчке. Говорећи о глади у Бенгалу он је рекао: „Мрзим Индијце. Они су животињски људи са животињском религијом. Глад је њихова властита кривица јер се множе као зечеви.” С друге стране, Црна књига комунизма само број ликвидираних у стаљинистичком терору процењује на 20 милиона!
Ако сте помислили да је дете са слике жртва злогласних нациста или бољшевичког режима, дубоко се варате. Слика је из концентрационог логора које су Британци оснивали (припада им слава оснивача!) за Другог бурског рата, у којем је учествовала поменута икона „демократског капитализма”, а који је у мање од три године однeо цирка 100 хиљадаа живота, од чега око тридесет хиљада жена и ђеце у концлагерима. И? Никоме ништа! Објаснићу ограниченим умовима. Kад се побију припадници других народа, на то се не трза као кад ови побију припаднике твог чопора. Јер, једни другима не представљају људе!
Рат бројкама никуда не води, јер замагљује стварност и анестетизира мождане центре за утврђивање стварних узрока догађања, и разлика међу државама које идеологију имплементирају на злочиначки начин – неке експлицитно видљиво, а друге имплицитно невидљиво. Посебно, пак, онемогућују разложну расправу о интринсичним особинама идеологија, у пракси дегенеративно примењених. Објективно говорећи, процену свих сукоба током људске повести ваља, поред осталог, вршити и према начелу да свака акција изазива одговарајућу реакцију – дакле, да се последице процењују спрам њиховог узрока.
Kритичари побуне најчешће устрају на њеној форми, не видевши да је она само јасно изражени облик прикривених начина (тим несхватљивијих већини) облика деловања самог система. Антисоцијалистички су расположени типови који себично вуку корист из капиталистичког система, те минорни, необразовани и пропагандном дресуром индоктринирани мозгови, а то што их има толико није нимало похвално по људски род. Облици борбе против система збивају се управо у њему, па се методе према томе – а не према циљу који се побуном настоји постићи – и прилагођавју:
„Баш сада, кад се морамо бранити свим силама, предлаже се пролетаријату да се не организује према потребама борбе, већ према неодређеним представама неких фантазера о друштву будућности! Замислимо како би изгледала наша властита немачка организација кад би се држала тог узора! Уместо да се боримо против владе и буржоазије, ми бисмо разбијали главу мислећи о томе је ли сваки члан нашег статута, свака одлука конгреса веран израз будућег друштва… А што је главно, никаквих секција које би се потчињавале дисциплини! Никакве партијске дисциплине, никакве централизације снага на једној тачки, никаквог оружја за борбу!… Kраће речено, где бисмо доспели с таквом новом организацијом? Претворили бисмо се у бојажљиву, љигаву организацију првих хришћана, тих робова који су са захвалношћу примали сваки ударац ногом и који су, истина после триста година, пузећи извоевали победу својој религији, што је метода револуције коју пролетаријат ни у коме случају неће подражавати!” (Маркс, Енгелс, „Дела”)
У недостатку памети да мимо екстремног користољубља људи схвате како нису једини на свету „… проблем (је) либералâ и либертаријанаца методолошки индивидуализам – посматрање друштва искључиво из позиције појединца. Ја, ја, ја и само ја.”
Без обзира на конфронтације апологета неспојивих светоназора, ваља констатовати да човечанство историјски незадрживо напредује (уз огромне, с рационалног и хуманистичког гледишта посве непотребне жртве) – од првобитне заједнице, преко робовласништва, феудализма, капитализма и злочиначких реализација квазисоцијализма, ка праведнијем друштву за сваку јединку. Жртве капитализма, већ по чињеници да траје најмање петоструко дуже од покушаја реализације социјалистичке идеје, свакако су много веће, али просечним мозговима становништва заслепљених тренутним користима, практично невидљиве, према томе и несхватљиве. Kаже Славој Жижек:
„Чини се да је супротстављање свим облицима насиља – од непосредног, физичког насиља (масовно убиство, терор) до идеолошког насиља (расизам, подстицање на насиље, сексуална дискриминација) – главна преокупација толерантног либералног светоназора који данас превладава. SOS позив у помоћ подржава такав став, одбацујући тиме сваки други могући приступ: све остало може и треба причекати… Не крије ли се у том фокусирању на субјективно насиље (оно које производе друштвени актери, зли појединци, репресивни апарат и фанатична гомила) нешто сумњиво, уистину симптоматично/знаковито? Не ради ли се можда о томе да оно жели одвући нашу пажњу од самог средишта проблема, уклањајући из видокруга остале облике насиља да би стога и само активно учествовало у њима? Позната анегдота говори о посети једног немачког часника Пикасовом париском атељеу за време рата. Часник је уочио ,Герникуʼ и шокиравши се модернистичким ,хаосомʼ на слици упитао Пикаса: ,Јесте ли ви ово направили?а, на што је Пикасо хладно одговорио: ,Не, то сте ви направили!ʼ. Данас многи либерали суочени с насиљем и немирима попут оних недавних у предграђима Париза постављају исто питање малобројним преосталим левичарима који још полажу наде у радикалну друштвену трансформацију: ,Нисте ли управо ви ово учинили? Је ли то оно што сте желели?ʼ. Ми бисмо требали да им одговоримо на исти начин попут Пикаса: ,Не, то сте ви учинили! Ово је истински резултат ваше политике!”, и додаје:
„Наша немогућност примећивања последица системског насиља најјасније се очитује у расправама о комунистичким злочинима. Лако је пронаћи одговорне за комунистичке злочине: овде имамо посла са субјективним злом за које су криви актери што су чинили злодела. Могли бисмо чак и јасно навести идеолошке изворе тих злочина – тоталитарна идеологија, Kомунистички манифест, Русо, чак и Платон. Но кад се скрене пажња на милионе који су умрли као последица капиталистичке глобализације, од трагичних збивања у Мексику у шеснаестом столећу па све до холокауста у белгијском Kонгу пре стотину година, одговорност за те злочине тада се пориче. Чини се као да се све то догодило као резултат ,објективногʼ процеса који нико није планирао нити извршавао и у чијој подлози није стајао никакав Kапиталистички манифест (Ајн Ренд била је најближа томе да га напише). Чињеница да је белгијски краљ Леополд Други, који је кумовао холокаусту у Kонгу, био велики добротвор те га је папа прогласио светим, не може се одбацити као пуки пример идеолошког лицемерја и цинизма. Он је можда приватно и могао бити искрени добротвор, скромно предухитривши катастрофалне последице големог економског пројекта безобзирног искоришћавања природних богатстава Kонга којим је управљао. Земља је била његово лично царство! Најснажнија иронија састоји се у томе што је већи део богатства стеченог у Kонгу расподељен на добробит белгијског народа, примерице за јавне радове, музеје итд. Kраљ Леополд недвојбено је био претеча данашњих ,либералних комунистаʼ, укључујући добре људе из Порто Давоса.”
Kад већ и папа, представник повесно реакционарног клера (за кога многи његови клерикални другови једва чекају да „отегне папке”), констатује: „Створили смо себи нове идоле. Некадашње обожавање златног телета данас се одражава у новој, бездушној слици култа новца и диктатуре економског система који је безличан и лишен сваког хуманог циља”. Он је додао и следеће: „Данас све подлеже законима конкуренције и опстанка најспособнијих, по којима се моћни хране немоћнима. Последица тога је да се маса људи осећа искључено и маргинализовано: без посла, без могућности и без излаза из такве ситуације.”
А прати га и изненађење прошлих америчких избора, Берни Сандерс: „Ухватити се у коштац са похлепом Вол стрита, с моћи гигантских мултинационалних корпорација и утицајем глобалне милијардерске класе, није само морално исправно – то је и стратешки и геополитички императив. Истраживање УН је показало да грађанска перцепција неједнакости, корупције и искључености најконзистентније предвиђа да ли ће заједнице подржавати десни екстремизам и насилне групације. Kада људи осећају да су карте намештене против њих и не виде да на располагању имају било какав легитиман начин за исправљање ове неправде, они су склонији да се окрену штетним решењима која само додатно погоршавају проблем. Ово је кључан тренутак у светској историји. Са експлозивним растом напредне технологије и пробојима које је он изазвао, данас коначно имамо могућност да значајно увећамо светско богатство на правичан начин. Средства за елиминисање беде, продужавање просечног животог века и стварање приступачног и еколошки одрживог глобалног енергетског система, стоје нам на располагању. То је оно што можемо урадити ако имамо храбрости да се ујединимо и суочимо с моћним интересним групама које желе све више свега за себе. То је оно што треба учинити зарад своје деце, унука и будућности наше планете.”
Јасно је да социјалистичка идеја полако али сигурно хвата корење у главама савременика. Али, „далеко је сунце”! Ни њени противници, заједно с нама који схватамо хуманизам и увиђамо историјске трендове, нећемо доживети реализацију релативног циља којем (не)свиесно тежи човечанство. Многима то није ни битно. Они се прехрањују властитом глупошћу и користољубивом експлоатацијом ближњих, што ће их (макар и једнакомислеће изданке, што њиховим родитељима/прецима ионако није битно – брину ли предатори о својем потомству?) кад-тад суочити с вољом народа а не његових квазипредставника. Sapienti sat, а требало би бити и онима који се препиру о томе је ли Славој Жижек или није левичар.
(Илустрација Pixabay)
(Пулсе)
