Kada je pišemo na papiru, uokvirujemo jednu prazninu. Indijci su uveli takvu oznaku uokvirivši ništa jer je ono bilo jedini sadržaj nule.Danas nam se čini da je ona u svojem trbuhu sakrila mnoge tajne prirode. Oči današnje nauke ne mogu je razotkriti.
Nula. Zovu je i Ništica. Ili Praznina. Nepostojanje. Ali, kako je ona uopšte dospela među ostale brojeve koji, za razliku od nje, prebrajaju nešto što postoji? Priča o prihvatanju i odbacivanju, poznavanju i nepoznavanju nule, praznine i beskonačnosti seže duboko u istoriju, prati razvoj matematike i u mnogome se dotiče filozofije različitih naroda u drevnoj i novoj istoriji.
Zanimljivo je da je baš Vavilon, čije su kule danas u nekim krugovima simbol težnji da se približimo Bogu na loš način (neko bi rekao i simbol „urušavanja svih čovečanskih kula kojima smo mislili da smo prišli Bogu u moći, pa verovatno ga i prestigli”), iznedrio jednu tako moćnu stvar koja vekovima obara velike naučne teorije, a i dan-danas nas ostavlja nemoćnim pred pitanjima praznine, stvaranja, nestanka. Primitivna nula se, dakle, prvi put pojavila u starom Vavilonu (gde je način obeležavanja brojeva bio potpuno drugačiji od onih koje poznajemo danas, a i Vavilonci su koristili seksagezimalni sistem zasnovan na broju 60, umesto našeg današnjeg decimalnog sistema zasnovanog na broju 10), ali samo kao vrsta pokazivača mesta u brojevima, što je bilo veoma napredno jer je omogućilo mnogo lakše računanje.
U četvrtom veku pre nove ere Aleksandar Veliki je prilikom osvajanja Istoka preneo tu vavilonsku nulu pokazivača u Indiju. Nula je u Indiji dobila brojnu vrednost i mesto na osi. Bila je velika stvar da nešto što broji ništa, nešto bez količine postane broj. Stari indijski matematičari su se usudili i da dele nulom utvrdivši da, kada se doda ili oduzima bilo šta od razlomka 1/0, ništa se ne dešava jer je broj 1/0 (a to je, zapravo, jednako beskonačno) nepromenljiv. Posle sedmog veka, u prodoru islama na Daleki istok, Arapi su saznali za indijske brojeve, pa se njihova matematika razvijala uz nulu.
Italiji i zapadnom svetu nulu je u 18. veku predstavio matematičar Leonardo Pizano – Fibonači, ali bez mnogo uspeha. Njegov je otac bio trgovac, pa je Leonardo putovao u Afriku gde se školovao u arapskim školama. Po povratku u Italiju napisao je više knjiga o matematici u kojima je, pored ostalog, prikazao prednosti arapskih brojeva i nule. Zbog lakog računanja nove brojeve su prvi prihvatili trgovci, mada ih je država zabranila zbog mogućnosti lakog falsifikovanja.
U 17. veku francuski matematičar i filozof Rene Dekart načinio je koordinatni sistem koji se danas koristi, s tim izuzetkom što nije uzeo u obzir negativne brojeve. Ali uveo je nulu. U tako lepom koordinatnom sistemu uvideo je vezu između oblika i jednačina i time zasnovao analitičku geometriju. Nula je i dalje bila bezdan bez adekvatnog obrazloženja zbog neprijatnosti do kojih dovodi deljenje njome. Iako ni ser Isak Njutn nije razumeo šta predstavlja razlomak s nulom u imeniocu, on ga je legalizovao preko diferencijalnog računa. Mnogi su u takav račun sumnjali, ali rezultati su bili nesumnjivo ispravni. U osnovi diferencijalnog računa je, u stvari, deljenje dve veoma male veličine, toliko male da tek što nisu nule. Činjenica da nisu nule nego brojevi vrlo bliski njoj, ali ravnopravni kao svi drugi, upravo održava ovaj račun mogućim.
Njegov je značaj i dubina daleko veća od običnog deljenja. Zakoni fizike koji su do tada bili pisani običnim jednačinama mogli su sada biti predstavljeni jednačinama u diferencijalnom obliku, čime je dobijena veća opštost. Danas su ovakve jednačine oruđe bez kojeg se ne ulazi u rešavanje ozbiljnih problema u fizici i svim drugim naukama i oblastima što koriste matematiku. Zbog svoje sumnjivosti, diferencijalni račun je počeo više da se koristi tek krajem 18. veka, dok su se matematičari sve više motali oko nule pomoću redova, konvergentnih funkcija, a konačno joj preko graničnih vrednosti prišli najbliže. Ali, kako se to u matematici kaže, nuli se prilazi tek u beskonačnosti.
Zašto nam ona i njena sitna struktura stalno izmiču? Može li se više od ovoga obuhvatiti nula? Može li se nekako ući u samu nulu kad smo joj već toliko matematički prišli? Šta to znači da se do nule dolazi tek u beskonačnosti? Otkrivanje odgovora na ovakva pitanja daće nam nauka koja je u svojem svetu pronašla primenjenu nulu. To je svet moderne fizike. Ovaj broj je zavrteo fizičarima mozak i naveo ih da se dovijaju na sve dozvoljene, a još više na do tada nedozvoljene načine ne bi li ga dokučili. Ne bi li ga pobedili.
Istorijski prva revolucionarna nula otkrivena u prirodi jeste apsolutna nula temperature ili nula stepeni na Kelvinovoj skali. To je najniža moguća temperatura. Nema ništa hladnije od nje, ali može li se i ona dostići? Kao i u matematici, i u prirodi se pokazalo da je nula samo nekakva vrsta imaginacije. Apsolutna nula je nedodirljiva. Ne može se dostići. Ona je samo granična vrednost kojoj se možemo približiti, ali joj ne možemo potpuno prići. To bi bilo stanje u kojem bi predmet koji želimo da ohladimo izgubio svu svoju energiju, a u stvarnosti to nije moguće.
Uzmimo jednu bananu kao predmet koji želimo da ohladimo. Moraćemo da je stavimo u kutiju i zamrznemo. Ali ako kutija nije na asolutnoj nuli, ona poseduje atome koji vibriraju (što znači da su na određenoj temperaturi, to jest da poseduju određenu energiju), a njihove vibracije pokreću atome banane da i oni vibriraju, te naša banana, ipak, ima izvesnu temperaturu. Čak i kada bi lebdela u potpunom vakuumu, ne dodirujući nijednu česticu, njene atome bi na vibriranje naterali fotoni svetlosti koju zrači kutija. (U modernoj fizici sve što se kreće ili vibrira, mora i da zrači). Dakle, pošto je ne možemo potpuno izolovati od okoline, banana uvek mora imati neku temperaturu.
Od apsolutne nule je krenula da se razvija termodinamika, zatim statistička fizika, da bi se na kraju došlo do kvantne mehanike. E, u njoj već ima previše čudnih stvari, a od najčudnijih je relacija neodređenosti Vernera Hajzenberga. Ona nam tek otkriva koliko ne znamo, tačnije koliko ne možemo ni znati o ovom svetu. Ali i ona sama takva kakva je – neodređena, fizičarima mnogo znači.
Recimo da znamo tačno gde se nalazi predmet za koji želimo da saznamo koliku ima energiju. (U pitanju je tačnost koja se meri veličinama mnogo manjim od milimetra i mikrometra. Čak nam ni najbolji mikroskop ovde ne može pomoći. To se prosto ne vidi. Samim tim, da bi dimenzije bile u skladu, uzmimo za predmet koji razmatramo česticu). Hajzenbergova relacija kaže da, ako možemo tačno da lociramo predmet (česticu), mi onda nikako ne možemo znati njegovu energiju. Sami smo sebi napravili problem jer smo merenjem položaja našim sitnim lenjirom morali doći u kontakt sa česticom i promeniti joj energiju, te više ne znamo koja je energija njena, a koja je dodata samim činom merenja! Što bliže odredimo položaj čestice, mi, u stvari, sve manje znamo o njenoj energiji.
Važi i obratno. Ako znamo energiju čestice, mi nemamo pojma gde se ona nalazi. Ne znamo koja je to čestica, to jest čija je to zapravo energija. Zvuči paradoksalno, ali u fizici je čak i to od pomoći. Još jedan problem koji nula pravi u kvantnoj mehanici su nula–dimenzione čestice, a takvi su elektroni (i ostali leptoni) ali i kvarkovi. Njihova nedimenzionalnost čini da mi uopšte ne znamo kolika je masa i naelektrisanje, na primer elektrona. Ako bismo se približili beskonačno blizu čestici–tački, izmerili bismo beskonačnu masu i isto takvo naelektrisanje. Masa i naelektrisanje elektrona koje nalazimo u tablicama iz fizike su zapravo utvrđene na određenoj razdaljini od čestice. Na nultoj razdaljini imamo problem.
Razmotrimo sada vakuum. On ima gustinu jednaku nuli; to je, u stvari, prazan prostor. Ispostavilo se da priroda na neki svoj način ne voli prazan prostor. Holandski fizičar Hendrik B. G. Kazimir je ustanovio da postoji vrlo slaba sila koja deluje u vakuumu, a uzrokovana je pritiskom čestica koje nastaju i nestaju sa svih strana (opet jedna od kvantnih zanimljivosti), ali ne mogu ući u kutiju s vakuumom. U kutiju određenih dimenzija mogu ući samo čestice izvesnih energija, nikako svih energija (još jedno od čuda kvantne teorije).
Nule postoje i u univerzumu. Razbacane su unaokolo, a zovemo ih crne rupe. Crna rupa je tačka u svemiru koja ima ogromnu, zapravo beskonačnu masu. Kao takva, ona privlači tela i pojave ogromnom gravitacionom silom, ali nije to jedina njena osobina. Ono što je zanimljivo jeste da ona zakrivljuje prostor–vreme do beskonačnosti te, u stvari, pravi rupu u našem divnom glatkokrivudavom prostor–vremenu. Dakle, svemir ne samo što je iskrivljen, krivudav, već ima i izvesne nule, rupe u sebi!
Međutim, nula (singularitet) u crnoj rupi je zaštićena od posmatrača. U nju bi mogao svako da upadne, ali niko ne može direktno da je gleda jer jaka gravitaciona sila ne dozvoljava ničemu što bismo mi mogli videti da napusti rupu. Postoji takozvani horizont događaja iza kojeg informacije ne izlaze. Kao da priroda hoće da sakrije te sramotne rupe.
Ima rešenja i za nulu. Pošto je fizika domišljata i filozofski nastrojena nauka, ona je dozvolila postojanje teorije iz koje je nula izbačena (barem po pitanju dimenzija). To je teorija struna. U njoj čestice više nisu tačke bez dimenzija, nego su jednodimenzione. Na taj način pomenuti problem sa nultom razdaljinom i beskonačnim veličinama za masu i naelektrisanje nestaje. No, ova teorija se smatra više filozofijom nego naukom. Ona se ne može dokazati pošto joj se, po svemu sudeći, ni blizu ne može prići eksperimentom. Ona kao da postoji samo u vidu matematičkog objašnjenja prirode. Pomalo kao i nula. Kada je pišemo na papiru, uokvirujemo jednu prazninu. Indijci su uveli takvu oznaku uokvirivši ništa jer je ono bilo jedini sadržaj nule. Danas nam se čini da je ona u svojem trbuhu sakrila mnoge tajne prirode. Oči današnje nauke ne mogu je razotkriti.
(Pulse)
