Јупитер, који има више него двоструко већу масу од свих планета Сунчевог система заједно, највећи је играч у нашем небеском суседству ако не рачунамо Сунце). Али, веровали или не, тај див је можда некад био још већи. Према новом истраживању које су спровели научици из Калифорнијског института за технологију (Калтек) и са Универзитета Мичиген, Јупитер је некад могао бити више него двоструко већи, довољно да би у њега стало 2.000 Земљи, и то с вишком простор.
У међувремену се охладио и смањио на данашњу скромнију величину. Открића су објављена у новом научном раду у часопису Nature Astronomy и нуде поглед у рану повест Сунчевог система, око 3,8 милиона година након што су настала прва крута небеска тела. Јупитер је, захваљујући снажној гравитацији, и статусу првог планете која се формирала, одиграо кључну улогу у обликовању орбита младих планета.
„Наш крајњи циљ је схватити одакле долазимо а разумевање раних фаза формирања планета кључно је за решавање те загонетке”, рекао је Kонстантин Батyгин, професор планетарне науке у Калтеку и један од главних аутора студије. „Ово нас приближава поимању како су настали не само Јупитер, него и цео Сунчев систем.”
Kључ за реконструисање ране епизоде из Јупитерове прошлости налази се у два његова мала месеца, Амалтеи и Тебу, чије су орбите неуобичајене и не могу се у потпуности објаснити тренутном величином планета. Да би истражили ту недосљедност, научници су заобишли постојеће моделе настанка планета и усредсредили се на Јупитеров састав који се могу измерити, укључујући орбиталну динамику малих месеца и угаони момент саме планете. Прорачуни су показали да је Јупитер пре око 4,5 милијарди година имао радијус до 2,5 пута већи него данас. Уједно би и његово магнетско поље, које је већ сада 20.000 пута јаче од Земљиног – тада било застрашујућих 50 пута снажније.
Ови резултати радикално мењају нашу представу о Јупитеру у пресудном тренутку еволуције Сунчевог система, када је големи диск материјала који је окруживао Сунце, тзв. протопланетарни диск, испарио, оставивши простор за формирање планета. Kолико год невероватна била, та су открића, тврде аутори, у складу с превладавајућом теоријом формирања дивовских планета путем акреције језгра. Према тој теорији, дивовски планете су започеле као тешка чврста језгра у удаљенијим и хладнијим деловима протопланетарног диска, привлачећи лакше гасове из своје околине, најпре полако, а затим, пошто су достигле одређену масу, убрзано.
Тачни детаљи о пореклу планета и даље су предмет расправа, но ови аутори кажу да су дошли до најпрецизнијих досад мерења величине, брзине обртања и магнетских услова раног Јупитера што ће бити од непроцењиве важности за даље разумевање архитектуре Сунчевог система. „Поставили смо вредну референтну тачку”, објаснио је Батyгин. „То је полазиште с којег можемо с већим поверењем реконструисати еволуцију нашег Сунчевог система.”
(Илустрација Shutterstock)
(Индекс
