Недавна открића су фундаментално променила наше схватање, показујући да је оно што видимо телескопима само мали делић стварне слике.
Када у тамној ноћи погледамо у небо, лако је осетити страхопоштовање. Светлосна трака наше галаксије, Млечног пута, простире се преко небеског свода као подсетник на наше место у космосу. Она је наша космичка постојбина, вртлог стотина милијарди звезда који зовемо домом, а опет, она је само једна једина звезда прашине у незамисливој космичкој олуји.
Али, колико заиста знамо о универзуму који се протеже далеко изван граница наше галаксије? Недавна открића су фундаментално променила наше схватање, показујући да је оно што видимо телескопима само мали делић стварне слике. Спремите се да сазнате најневероватније чињенице о броју галаксија које нас окружују. Прва поуздана процена броја галаксија стигла је 1995. године, након што је свемирски телескоп Hubble снимио своје чувено дубоко поље. Тај први прави поглед у дубине свемира открио је стотине никада раније виђених галаксија и довео до закључка да у видљивом универзуму постоји око 120 милијарди галаксија.
Видљиви универзум је онај део космоса из којег је светлост имала довољно времена да стигне до нас од почетка времена. Међутим, нова анализа података са овог и других телескопа показала је да је та процена најмање 10 пута мања од стварне, што нову процену подиже на запањујућих два билиона (две хиљаде милијарди) галаксија у видљивом универзуму. Испоставило се да је чак 90% свих галаксија сувише бледо и удаљено да би их тренутна генерација телескопа уопште могла детектовати. То значи да астрономи заправо не виде директно огромну већину галаксија чије постојање сада претпостављају.
До овог запањујућег закључка дошло се не директним посматрањем, већ на основу сложених модела и прорачуна. Помисао да је чак девет десетина свих космичких структура, читавих звезданих градова, потпуно скривено од нашег погледа је заиста невероватна. Анализа података омогућила је астрономима да завире више од 13 милијарди година у прошлост и открили су нешто потпуно неочекивано. У раном универзуму, густина галаксија била је чак 10 пута већа него данас. Те прве галаксије биле су углавном мале, бледе и сличне патуљастим сателитским галаксијама које данас круже око Млечног пута.
Kако је онда могуће да данас има мање галаксија? Одговор лежи у космичкој еволуцији. Током милијарди година галаксије су се спајале једна с другом, формирајући веће и масивније структуре које видимо данас. Овај процес спајања је драматично смањио њихов укупан број током времена, што је идеја која се противи нашој интуицији. Интуитивно замишљамо космос као место где ствари настају, а овде видимо јасан доказ да је консолидација, а не само стварање, кључни процес у космичкој еволуцији.
Да бисмо ставили ово откриће у перспективу, вреди се подсетити да се дуго веровало да је наша галаксија, Млечни пут, заправо читав универзум. Све се променило 1924. године, када је астроном Едвин Хабл искористио променљиве звезде унутар такозваних спиралних маглина да прецизно израчуна њихову удаљеност. Његови прорачуни су непобитно доказали да су оне заправо друге, далеке галаксије, лоциране далеко изван граница наше. У само једном веку, наше схватање космоса проширило се од једне галаксије до процене о билионима.
Главна порука ових открића је јасна: универзум је далеко већи, гушћи и динамичнији него што смо икада могли да замислимо. Сваки нови поглед у дубине космоса не даје нам коначне одговоре, већ само открива дубље и фундаменталније мистерије. Kао што су и сами истраживачи са страхопоштовањем закључили: Још једном нас је природа изненадила изван наше најлуђе маште. Са 90% галаксија које тек треба посматрати поставља се неизбежно питање: шта ће тек открити телескопи нове генерације, попут James Webb свемирског телескопа, када коначно завире у тај скривени, невидљиви део нуниверзума нашег?
(Астрономски магазин)
