„Evo, sada da uzmemo jednotomni rečnik Matice srpske, naći ćemo više od 2.000 reči za zvanja, zanimanja, položaj, vrstu koje su gramatičkog ženskog roda. I koje su lingvisti uneli u rečnik. Ali one su nastajale u skladu sa potrebama, jezik ih je stvarao svojim stvaralačkim mehanizmima u skladu sa unutrašnjim zakonima srpskog jezika. To je ono što mi lingvisti nazivamo gramatičkim sistemom srpskog standardnog jezika”, objašnjava prof. dr Sreto Tanasić, predsednik Odobora za standardizaciju srpskog jezika.
U svetloj kancelariji sa pogledom na Srpsku akademiju nauka i umetnosti okružen hiljadama knjiga, za stolom prekrivenim papirima iz kojih proviruje prvi broj „Politike” sedi lingvista Sreto Tanasić. Ali ni u jednoj od sam bog zna koliko stručnih knjiga ne nalazi se ono što će za dva dana u Srbiji postati lingvistička stvarnost. Ovog 21. maja srpskim jezikom zavladaće tramvajdžijke, fiziologice, govornice, đakonice, pešakinje… jer će na snagu stupiti obaveza korišćenja rodno osetljivog jezika. Namera je, kako su objasnili pisci Zakona o rodnoj ravnopravnosti, da se preko novih reči koje označavaju zanimanja, titule, zvanja žena popravi njihov položaj. Odnosno da se izjednače sa tramvajdžijama, fiziolozima, govornicima, đakonima, pešacima… Od kada je u junu 2021. usvojen kontroverzni zakon, dobar broj lingvista, pravnika, sociologa, novinara… ukazuje da se iza „civilizacijskog napretka” krije „nasilje nad jezikom”, kome uopšte nije cilj da izjednači žene sa muškarcima, već da ideologija pokušava da uredi jezik.
Šta nas čeka u utorak? Da li ćemo i dalje govoriti srpskim ili srpskim rodno osetljivim jezikom?
Niko ne zna tačno šta nas čeka. Prva presuda po tom zakonu praktično bi značila suspenziju Ustava. Ako bismo sudili prema rečima onih koji su nametnuli ovu ideologiju i načinili ovaj jezički inženjering, kad ga brane, to je samo jedan bezazlen zakon. Oni protivnike ovog zakona pitaju zašto ne bi mogli reći učiteljica, profesorka, doktorka… Da se o tome radi, onda bismo bili mirni, jer se tome niko ne protivi. Evo, sada da uzmemo jednotomni rečnik Matice srpske, naći ćemo više od 2.000 reči za zvanja, zanimanja, položaj, vrstu koje su gramatičkog ženskog roda. I koje su lingvisti uneli u rečnik. Ali one su nastajale u skladu sa potrebama, jezik ih je stvarao svojim stvaralačkim mehanizmima u skladu sa unutrašnjim zakonima srpskog jezika. To je ono što mi lingvisti nazivamo gramatičkim sistemom srpskog standardnog jezika. Lingvisti su samo tu da ih objasne, da poprave ako neka nije u skladu sa normama našeg jezika.
Dakle, nije tačno da se neko bori protiv reči ženskog roda u ovim sferama, nije tačno da želimo da stavimo rampu kako ne bi nastala više nijedna reč toga tipa. Jezik je živ i on ima svoje tvoračke mehanizme, prati društvenu stvarnost i promene u svim vidovima života. Nikada nije zaostao da ne možemo da nešto iskažemo što jeste stvarnost u kulturi, u privredi, u ekonomiji, u politici, u porodičnom životu. Ako ovi propisi počnu da se primenjuju, na osnovu njih nije moguće napraviti nikakvu gramatiku, nema nam ni valjanog rečnika, jer tvorci zakona alhemijom nastoje da promene nešto što nastaje prirodno. Ako je ovo što se dešava bezazleno, onda pitam – zašto nam se nameće jedan ideološki otrovan zakon? Zašto se propisuju drakonske kazne za one koji ga se ne pridržavaju? Mnogo je važno i da nadređeni ne prisiljavaju nikoga da krši Ustav, a time mu i oduzimaju ustavno pravo na srpski jezik.
Zašto ste vi osetljivi na rodno osetljiv jezik? Šta je ono što vas kao lingvistu brine?
Ovaj zakon je nepopravljiv. Nema u njemu ničega što valja i što može biti prihvatljivo, a jezička struka nije ni učestvovala u njegovoj izradi, niti je konsultovana. Zato smatram da se zakon mora povući i uskladiti sa srpskom stvarnošću u kojoj je jezik bitan element. Novi zakon mora voditi računa o upotrebi srpskog, a ne nekog fantomskog jezika. Ne može se vršiti jezički inženjering. Mora se polaziti od jezika kao bitne činjenice u društvu i dozvoliti da prati, u skladu sa svojim unutrašnjim zakonima i tvoračkim sposobnostima, stvarnost. A u ovom slučaju su stvorene neke nove reči, mnoge uvredljive za žene, pogrdne, izazivaju podsmeh, nedoumicu… A tek kakva se gramatika traži!
Skupština Srbije je odbila inicijativu pokreta „Mi – snaga naroda” da se ovaj zakon povuče, uz argument da je tako zahtevala Evropska unija. Vi ste više puta prozivali vlast što brani ovaj kontroverzni zakon. Zašto mislite da je to tako – iz nemara i nezainteresovanosti za očuvanje srpskog jezika ili je posredi politička igra?
Na okruglom stolu koji je organizovala Matica srpska, i pre njega, zaključili smo da su pisci zakona obmanuli Narodnu skupštinu i visoke državne organe govoreći da je posredi obaveza prema Evropskoj uniji. Čak smo na konferenciji koju je ove nedelje organizovao pokret „Mi – snaga naroda” čuli da je sa državne adrese stigao odgovor advokatskoj kancelariji da to nije bila nikakva obaveza na našem putu ka Evropi. Što smo i znali, jer tamo postoje jedino preporuke kako bi se izbegla diskriminacija ne u formi u kojoj se čini kod nas. Francuska, zemlja koja mnogo duže neguje i proučava svoj jezik, rekla je da ovako nešto kod njih ne dolazi u obzir, a to je učinila i nedavno Bavarska, u Nemačkoj. Ali te države odgovorno vode svaku politiku, pa i jezičku. Doduše, ima mnogo problema i u toj Evropi, jer ona je danas u slobodnom padu. Moraće se vratiti svojim istinskim vrednostima.
Kod nas je, izgleda, situacija drugačija. Zašto je tako, ne znam. Sudeći po tolikom otporu, od struke, široke kulturne javnosti, do Srpske pravoslavne crkve, ne znam ko misli da bi mogao da dobije političke poene prihvatanjem nakaradnih propisa koji uništavaju srpski jezik i kulturu. Dozvolili su to što nisu morali ni po evropskim dokumentima. A sa nacionalnog stanovišta nikako nisu smeli. Oni koji su odgovorni neće na tome planu odneti poene, već će ih istorija zapamtiti po mrlji na političkom obrazu. Ne može neko ko, čineći ili ne čineći, podržava uništavanje srpskog naroda, njegovog duhovnog, kulturnog, nacionalnog bića računati da će biti pozitivna ličnost u istoriji.
Nalazite se na čelu važnog tela – Odbora za standardizaciju srpskog jezika, koji okuplja stručnjake i institucije koji se naučno bave srpskim jezikom, ali i vodi računa o jezičkoj politici. Na koji način se Odbor borio protiv ovog zakona?
Reagujemo i upozoravamo još od 2007. godine, pa redom i sve češće do danas, kako je rastao pritisak da se ovaj zakon donese – da srpski jezik nije diskriminatoran i da je nedopustivo vršiti jezički inženjering sa ideoloških pozicija. Iako to pitanje nije bilo nepoznato u našoj nauci, u poslednje vreme je napisano nekoliko ozbiljnih radova na tu temu. U prilogu zbornika Matice srpske dali smo i te radove, kako bi ljudi kojima je nauka o jeziku bliža razumeli o čemu se radi.
Među argumentima koji idu u prilog ovom propisu o upotrebi rodno senzitivnog jezika navodi se i taj da je srpski jezik diskriminatoran…
Znate koliko to ima veze sa istinom? To je isto kao kada bismo optužili Mesec da nije sijao u maju i da su nam zato propale trešnje. Mi imamo naučne studije o sistemu srpskog jezika koji pokazuju kako se na različitim nivoima, na različite načine i u različitim prilikama ukazuje o kojoj je osobi reč. Dakle, ne može se desiti u jeziku, u jednoj većoj ili manjoj informaciji, da se ne zna da li je reč o gospođi Petrović ili gospodinu Petroviću. Nijedan jezik se ne može svesti na tako mehanicistički nivo, a pogotovo ne srpski, koji je bogat, ima razne mogućnosti i nijanse za iskazivanje. Zato je najgrublja neistina, da ne kažem neku precizniju srpsku reč, da je diskriminatoran. Srpski jezik nikada to nije bio i ne može biti. On je odraz društva. Jezik ne bi opstao da nije uvek na nivou vremena u društvu kome služi kao sredstvo sporazumevanja. Nekada nepotrebno posegnemo za stranim rečima, ali to nije pitanje nesposobnosti jezika da nešto izrazi, nego pitanje naše lenjosti da se malo potrudimo i pronađemo adekvatnu srpsku reč.
Na sajtu vlade nalaze se priručnici koji bi trebalo da budu uzorno štivo za buduće udžbenike umesto normativne gramatike. Vi i vaše kolege pronašli ste ozbiljne materijalne greške u ovim priručnicima. Iz kakvih će udžbenika đaci učiti?
Kad se u nekom udžbeniku srpskog ili stranog jezika vidi makar samo jedna gruba greška, to se uzima kao ozbiljna zamerka tom udžbeniku. U ovom slučaju sve zajedno može da se podvede pod onu Njegoševu „da ne bješe pod onim imenom, ne šćaše se bojati od uroka”. E, sad, pod onim imenom je u ovom slučaju ime naše države. Sramotno je da naša država u 21. veku dozvoljava da neozbiljni ljudi rade, a da se nisu konsultovali sa strukom, čak ni toliko da kažemo svoje mišljenje. Zar se zaista država može voditi zaobilazeći, nipodaštavajući struku? Da su se konsultovali s nama, rekli bismo da maknu tu sramotu, jer po onome što se nalazi u priručniku to znanje ne bi bilo dovoljno za prelaznu ocenu učenika osnovne škole na testu.
Da li se prašina podigla samo zato što se neprirodnim jezičkim konstrukcijama ruži srpski jezik ili smatrate da se pod plaštom rodne ravnopravnosti skriva ideologija?
Nije tajna da je sve ovo u sklopu jednog sistema koji teži promeni srpskog identiteta. A jezik je, sa Srpskom pravoslavnom crkvom, u srži srpskog duhovnog, nacionalnog identiteta i kulturnog obrasca. Zato se ne može promeni ni svest kod Srba, stvoriti neki novi Srbi, neki Srboidi, a da se ne promeni jezik. Jer se u njemu čuva i pamti sve što smo stvorili, što nam se dešavalo, što smo činili i sve ono što su nam drugi činili od malo pre Svetog Save pa do danas. Ako narodu uništiš apstraktne pojmove, on ne govori i onda mlade generacije neće moći ni razmišljati. Zato se traži da bude diplomirana inženjerka i diplomirani inženjer, iako je opšte poznato da imenica inženjer nema ni muški ni ženski rod. Da ona iskazuje određeno zvanje, a njega može vršiti osoba muškog, ženskog roda, one osobe koje su transrodne…
Jezik je, slobodno možemo reći, poslednji čuvar srpskog integriteta i suvereniteta. Mi imamo danas iz više pravaca delovanje protiv srpskog naroda. Napadani smo na političkom planu spolja, a trpimo i opasne napade koji su usmereni unutar srpskog naroda i predstavljaju pokušaje rušenja našeg nacionalnog bića. Nisu slučajni ni napadi na Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je, otkad postoji kao samostalna crkva, jedina uvek bila uz srpski narod i jedina i uvek stradala zajedno sa njim kroz vekove. Ne zaboravite da smo sa crkvom i sa jezikom mi postali poseban narod na evropskoj mapi sa izuzetnim kulturnim blagom. A upravo zbog toga što znamo kako smo uništavani kroz vekove i ko je imao podršku za naše uništenje vidimo da imamo sinhronizovane napade na sve bitne tačke koje predstavljaju uporište za očuvanje srpskog naroda.
(Sreto Tanasić/foto N. Marjanović)
(Politika)