Kad već i papa, predstavnik povesno reakcionarnog klera (za koga mnogi njegovi klerikalni drugovi jedva čekaju da „otegne papke”), konstatuje:„Stvorili smo sebi nove idole. Nekadašnje obožavanje zlatnog teleta danas se odražava u novoj, bezdušnoj slici kulta novca i diktature ekonomskog sistema koji je bezličan i lišen svakog humanog cilja.”
Ladislav Babić
Ideje same po sebi mogu biti čiste, gotovo nevine, a prljavštinom ih snabdeva praksa nesposobna rešiti se animalnog relikta – prekomerne koristoljubivosti ljudi, koja nadmašuje i onu predatorsku iz životinjskog sveta (lav ne gomila zalihe, već se snabdeva kad ogladni). Logika ponekad zavodi čoveka, jer logička ispravnost zaključka nije istovetna istini. Ignorišući sve (logiku, istinu i humanizam), sem vlastite koristi (Marks: „Ne određuje svest ljudi njihovo socijalno biće, već obratno, njihovo društveno biće određuje njihovu svest”), ljudi zapažaju trun u tuđem ali ne i brvno u vlastitom. Lakše se obračuna(va)ti s nosiocima ideje negoli s njom samom, dobro to razumeju intelektualne apologete kapitala, pa i nakon kraha tzv. realsocijalizama u nizu država, nastoje dokrajčiti ideju socijalizma, shvatajući odakle preti najveća opasnost sistemu koji brane.
Primerice, Alen de Benua nastoji u knjizi Komunizam i nacizam upoređenjem primera iz realno postojećeg nacizma i nikad nigde postojećeg komunizma – već realsocijalizma koji nam uvaljuje kao paradigmu komunizma – izjednačiti ove ideologije kao podjednako totalitarne. Boli njega realsocijalizam propao i pre izdanja knjige, pravu bol mu pričinjava ideja socijalizma (komunizma) koja se doima nepobedivom. Jednako kao i onima koji bi izjednačili socijalizam i fašizam primerima Hitlera i Musolinija koji da su u mladosti bili levo orijentisani. Prvi kao pripadnik Nemačke radničke stranke (ubrzo joj je postao vođa i promenio ime u Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei (NSDAP), znanu kao Nacistička stranka), dok drugi bijaše član Socijalističke partije koju je kasnije preimenovao u Partito Nazionale Fascista. Obojica u mladosti vođeni levičarskim idealima (koliko iskreno ubrzo se pokazalo), izdali su ih kad su prihvatili nacionalističke, rasističke, imperijalističke i revanšističke zamisli, tako da je – primerice – u hvatanju Musolinija prilikom neuspelog pokušaja bega u Švajcarsku jedan od (italijanskih) partizana doviknuo: „Zašto si izdao socijalizam?”. Tako naivna argumentacija neće se primeniti na Tuđmana, apsurdnom tvrdnjom da je kao bivši pripadnik KP osnovao „komunistički” HDZ! Ne samo da apologetima kapitalizma fali logike, već i inteligencije, što se doduše ne čini preteranim manjkom za intelektualno im ravne sledbenike.
Nastojeći diskreditovati ideju socijalizma – s kojom realsocijalizam suštinski malo korespondira – izdali su francuski autori još krajem prošlog veka Crnu knjigu komunizma (smesta prevedenu širom regija; u Hrvatskoj skoro jedina primedba antikomunista odnosila se na nedovoljno elaboriranje „postblajburških zbivanja”), u kojoj, nabrajajući zločine komunističkih država (komunizam nikad nije ostvaren, radi se o zemljama realnog socijalizma), apologete kapitalizma – nastojeći socijalističku ideju do temelja pokopati, bez obzira na poraz realsocijalizma – dolaze do brojke od 94 miliona žrtava „bezbožnog” sistema. Od tih vremena desničari je koriste za dokazivanje navodno zločinačke socijalističke ideje, premda se knjiga ne bavi idejom već konkretnim zemljama u kojima je rođena. U istoj kapitalističkoj Francuskoj, samo godinu dana nakon spomenute knjige, izašao je kritički orijentisan odgovor – Crna knjiga kapitalizma. Dok prvu potpisuje 8 autora, u reakciji na nju zastupljeno je čak tridesetak intelektualaca različitih profila:
„…u Crnoj knjizi kapitalizma ne pokušava se samo izračunati broj žrtava kapitalizma. Umesto toga, knjiga se sastoji od serije eseja o raznim aspektima kapitalističkog sistema i povesti. Teme sežu od afričke trgovine robljem do savremene globalizacije. Tek se u dodatku na kraju knjige izračunava ukupan broj žrtava kapitalizma u 20. stoleću. Urednik knjige Žil Pero došao je do brojke od preko 100 miliona ljudi umrlih zbog kapitalističkog sistema u svim svojim inačicama. U brojku su ubrojene žrtve Prvog i Drugog svetskog rata, antikomunističkih progona, nekih gladi, građanskih i kolonijalnih ratova.”
U svakom slučaju, uzevši u obzir višestoletnu egzistenciju kapitalizma i propast realsocijalizma već nakon tri četvrtine veka, knjiga o žrtvama kapitalizma svakako značajno doprinosi relativnoj istini o oba sistema. Brojčane procene žrtava ima gotovo toliko koliko je i procenitelja, s tim da se žrtvama najčešće ne razumevaju isključivo ubijeni, mada najšira javnost to tako percipira.
Međunarodna organizacija „Memorijal” procenjuje ukupne žrtve staljinističkog terora na 11–12 do 38–39 miliona ljudi, od čega je oko 1,1 miliona streljano dok je 6–7 miliona umrlo od gladi. U kapitalističkoj Indiji, pod kontrolom kapitalističke Britanije: „Od 12 do 29 miliona Indijaca umrlo je od gladi… dok je Indijom besnila glad milioni tona pšenice izvezeni su u Britaniju. Do 4 miliona ljudi izgladnelo je do smrti 1943. godine u Bengalu, dok je Vinston Čerčil preusmeravao hranu britanskim vojnicima i zemljama poput Grčke. Govoreći o gladi u Bengalu on je rekao: „Mrzim Indijce. Oni su životinjski ljudi sa životinjskom religijom. Glad je njihova vlastita krivica jer se množe kao zečevi.” S druge strane, Crna knjiga komunizma samo broj likvidiranih u staljinističkom teroru procenjuje na 20 miliona!
Ako ste pomislili da je dete sa slike žrtva zloglasnih nacista ili boljševičkog režima, duboko se varate. Slika je iz koncentracionog logora koje su Britanci osnivali (pripada im slava osnivača!) za Drugog burskog rata, u kojem je učestvovala pomenuta ikona „demokratskog kapitalizma”, a koji je u manje od tri godine odneo cirka 100 hiljadaa života, od čega oko trideset hiljada žena i đece u konclagerima. I? Nikome ništa! Objasniću ograničenim umovima. Kad se pobiju pripadnici drugih naroda, na to se ne trza kao kad ovi pobiju pripadnike tvog čopora. Jer, jedni drugima ne predstavljaju ljude!
Rat brojkama nikuda ne vodi, jer zamagljuje stvarnost i anestetizira moždane centre za utvrđivanje stvarnih uzroka događanja, i razlika među državama koje ideologiju implementiraju na zločinački način – neke eksplicitno vidljivo, a druge implicitno nevidljivo. Posebno, pak, onemogućuju razložnu raspravu o intrinsičnim osobinama ideologija, u praksi degenerativno primenjenih. Objektivno govoreći, procenu svih sukoba tokom ljudske povesti valja, pored ostalog, vršiti i prema načelu da svaka akcija izaziva odgovarajuću reakciju – dakle, da se posledice procenjuju spram njihovog uzroka.
Kritičari pobune najčešće ustraju na njenoj formi, ne videvši da je ona samo jasno izraženi oblik prikrivenih načina (tim neshvatljivijih većini) oblika delovanja samog sistema. Antisocijalistički su raspoloženi tipovi koji sebično vuku korist iz kapitalističkog sistema, te minorni, neobrazovani i propagandnom dresurom indoktrinirani mozgovi, a to što ih ima toliko nije nimalo pohvalno po ljudski rod. Oblici borbe protiv sistema zbivaju se upravo u njemu, pa se metode prema tome – a ne prema cilju koji se pobunom nastoji postići – i prilagođavju:
„Baš sada, kad se moramo braniti svim silama, predlaže se proletarijatu da se ne organizuje prema potrebama borbe, već prema neodređenim predstavama nekih fantazera o društvu budućnosti! Zamislimo kako bi izgledala naša vlastita nemačka organizacija kad bi se držala tog uzora! Umesto da se borimo protiv vlade i buržoazije, mi bismo razbijali glavu misleći o tome je li svaki član našeg statuta, svaka odluka kongresa veran izraz budućeg društva… A što je glavno, nikakvih sekcija koje bi se potčinjavale disciplini! Nikakve partijske discipline, nikakve centralizacije snaga na jednoj tački, nikakvog oružja za borbu!… Kraće rečeno, gde bismo dospeli s takvom novom organizacijom? Pretvorili bismo se u bojažljivu, ljigavu organizaciju prvih hrišćana, tih robova koji su sa zahvalnošću primali svaki udarac nogom i koji su, istina posle trista godina, puzeći izvoevali pobedu svojoj religiji, što je metoda revolucije koju proletarijat ni u kome slučaju neće podražavati!” (Marks, Engels, „Dela”)
U nedostatku pameti da mimo ekstremnog koristoljublja ljudi shvate kako nisu jedini na svetu „… problem (je) liberalâ i libertarijanaca metodološki individualizam – posmatranje društva isključivo iz pozicije pojedinca. Ja, ja, ja i samo ja.”
Bez obzira na konfrontacije apologeta nespojivih svetonazora, valja konstatovati da čovečanstvo istorijski nezadrživo napreduje (uz ogromne, s racionalnog i humanističkog gledišta posve nepotrebne žrtve) – od prvobitne zajednice, preko robovlasništva, feudalizma, kapitalizma i zločinačkih realizacija kvazisocijalizma, ka pravednijem društvu za svaku jedinku. Žrtve kapitalizma, već po činjenici da traje najmanje petostruko duže od pokušaja realizacije socijalističke ideje, svakako su mnogo veće, ali prosečnim mozgovima stanovništva zaslepljenih trenutnim koristima, praktično nevidljive, prema tome i neshvatljive. Kaže Slavoj Žižek:
„Čini se da je suprotstavljanje svim oblicima nasilja – od neposrednog, fizičkog nasilja (masovno ubistvo, teror) do ideološkog nasilja (rasizam, podsticanje na nasilje, seksualna diskriminacija) – glavna preokupacija tolerantnog liberalnog svetonazora koji danas prevladava. SOS poziv u pomoć podržava takav stav, odbacujući time svaki drugi mogući pristup: sve ostalo može i treba pričekati… Ne krije li se u tom fokusiranju na subjektivno nasilje (ono koje proizvode društveni akteri, zli pojedinci, represivni aparat i fanatična gomila) nešto sumnjivo, uistinu simptomatično/znakovito? Ne radi li se možda o tome da ono želi odvući našu pažnju od samog središta problema, uklanjajući iz vidokruga ostale oblike nasilja da bi stoga i samo aktivno učestvovalo u njima? Poznata anegdota govori o poseti jednog nemačkog časnika Pikasovom pariskom ateljeu za vreme rata. Časnik je uočio ,Gernikuʼ i šokiravši se modernističkim ,haosomʼ na slici upitao Pikasa: ,Jeste li vi ovo napravili?a, na što je Pikaso hladno odgovorio: ,Ne, to ste vi napravili!ʼ. Danas mnogi liberali suočeni s nasiljem i nemirima poput onih nedavnih u predgrađima Pariza postavljaju isto pitanje malobrojnim preostalim levičarima koji još polažu nade u radikalnu društvenu transformaciju: ,Niste li upravo vi ovo učinili? Je li to ono što ste želeli?ʼ. Mi bismo trebali da im odgovorimo na isti način poput Pikasa: ,Ne, to ste vi učinili! Ovo je istinski rezultat vaše politike!”, i dodaje:
„Naša nemogućnost primećivanja posledica sistemskog nasilja najjasnije se očituje u raspravama o komunističkim zločinima. Lako je pronaći odgovorne za komunističke zločine: ovde imamo posla sa subjektivnim zlom za koje su krivi akteri što su činili zlodela. Mogli bismo čak i jasno navesti ideološke izvore tih zločina – totalitarna ideologija, Komunistički manifest, Ruso, čak i Platon. No kad se skrene pažnja na milione koji su umrli kao posledica kapitalističke globalizacije, od tragičnih zbivanja u Meksiku u šesnaestom stoleću pa sve do holokausta u belgijskom Kongu pre stotinu godina, odgovornost za te zločine tada se poriče. Čini se kao da se sve to dogodilo kao rezultat ,objektivnogʼ procesa koji niko nije planirao niti izvršavao i u čijoj podlozi nije stajao nikakav Kapitalistički manifest (Ajn Rend bila je najbliža tome da ga napiše). Činjenica da je belgijski kralj Leopold Drugi, koji je kumovao holokaustu u Kongu, bio veliki dobrotvor te ga je papa proglasio svetim, ne može se odbaciti kao puki primer ideološkog licemerja i cinizma. On je možda privatno i mogao biti iskreni dobrotvor, skromno preduhitrivši katastrofalne posledice golemog ekonomskog projekta bezobzirnog iskorišćavanja prirodnih bogatstava Konga kojim je upravljao. Zemlja je bila njegovo lično carstvo! Najsnažnija ironija sastoji se u tome što je veći deo bogatstva stečenog u Kongu raspodeljen na dobrobit belgijskog naroda, primerice za javne radove, muzeje itd. Kralj Leopold nedvojbeno je bio preteča današnjih ,liberalnih komunistaʼ, uključujući dobre ljude iz Porto Davosa.”
Kad već i papa, predstavnik povesno reakcionarnog klera (za koga mnogi njegovi klerikalni drugovi jedva čekaju da „otegne papke”), konstatuje: „Stvorili smo sebi nove idole. Nekadašnje obožavanje zlatnog teleta danas se odražava u novoj, bezdušnoj slici kulta novca i diktature ekonomskog sistema koji je bezličan i lišen svakog humanog cilja”. On je dodao i sledeće: „Danas sve podleže zakonima konkurencije i opstanka najsposobnijih, po kojima se moćni hrane nemoćnima. Posledica toga je da se masa ljudi oseća isključeno i marginalizovano: bez posla, bez mogućnosti i bez izlaza iz takve situacije.”
A prati ga i iznenađenje prošlih američkih izbora, Berni Sanders: „Uhvatiti se u koštac sa pohlepom Vol strita, s moći gigantskih multinacionalnih korporacija i uticajem globalne milijarderske klase, nije samo moralno ispravno – to je i strateški i geopolitički imperativ. Istraživanje UN je pokazalo da građanska percepcija nejednakosti, korupcije i isključenosti najkonzistentnije predviđa da li će zajednice podržavati desni ekstremizam i nasilne grupacije. Kada ljudi osećaju da su karte nameštene protiv njih i ne vide da na raspolaganju imaju bilo kakav legitiman način za ispravljanje ove nepravde, oni su skloniji da se okrenu štetnim rešenjima koja samo dodatno pogoršavaju problem. Ovo je ključan trenutak u svetskoj istoriji. Sa eksplozivnim rastom napredne tehnologije i probojima koje je on izazvao, danas konačno imamo mogućnost da značajno uvećamo svetsko bogatstvo na pravičan način. Sredstva za eliminisanje bede, produžavanje prosečnog životog veka i stvaranje pristupačnog i ekološki održivog globalnog energetskog sistema, stoje nam na raspolaganju. To je ono što možemo uraditi ako imamo hrabrosti da se ujedinimo i suočimo s moćnim interesnim grupama koje žele sve više svega za sebe. To je ono što treba učiniti zarad svoje dece, unuka i budućnosti naše planete.”
Jasno je da socijalistička ideja polako ali sigurno hvata korenje u glavama savremenika. Ali, „daleko je sunce”! Ni njeni protivnici, zajedno s nama koji shvatamo humanizam i uviđamo istorijske trendove, nećemo doživeti realizaciju relativnog cilja kojem (ne)sviesno teži čovečanstvo. Mnogima to nije ni bitno. Oni se prehranjuju vlastitom glupošću i koristoljubivom eksploatacijom bližnjih, što će ih (makar i jednakomisleće izdanke, što njihovim roditeljima/precima ionako nije bitno – brinu li predatori o svojem potomstvu?) kad-tad suočiti s voljom naroda a ne njegovih kvazipredstavnika. Sapienti sat, a trebalo bi biti i onima koji se prepiru o tome je li Slavoj Žižek ili nije levičar.
(Ilustracija Pixabay)
(Pulse)
