Sve u svemu, pokazalo se da u dobro kontrolisanim uslovima nema veće razlike u moralnom ponašanju vernika i nevernika.
Šta kaže nauka o uticaju religije na moral – jesu li vernici moralniji od nevernika? Zanimljivo je da istraživanja pokazuju da u to u nekoj meri veruju čak i ateisti. Naime, studija objavljena u časopisu Nature Human Behaviour, koju su 2017. sproveli antropolog Dmitris Ksigalatas sa Univerziteta Konektikat i saradnici, pokazala je da su u skladu s kulturološko–evolucionim teorijama religije i morala ljudi u većini analiziranih zemalja (iako ne u svim) ekstremno kršenje morala smatrali više svojstvenim ateistima nego vernicima. Pritom se pokazalo da su antiateističke predrasude postojale i među ateističkim učesnicima ispitivanja, iako u manjoj meri.
„Ukorenjena moralna sumnja u ateiste ukazuje da snažan uticaj religije na moralne prosuđivanje i dalje postoji, čak i među nevernicima u sekularnim društvima”, zaključili su autori u naučnom članku. No naučna istraživanja pokazuju da takve predrasude u stvarnosti nemaju ozbiljne temelje. U jednom razgovoru 2017. na stranicama Univerziteta Konektikat Ksigalatas je, komentirišući nalaze svoje studije, rekao da su njeni rezultati zanimljivi u kontekstu činjenice da „podaci američkog Federalnog ureda za zatvore upućuju da je daleko manja verovatnoća da će ateisti počiniti zločine nego religiozni ljudi” i da „u svetu najmanje religiozne zemlje imaju najnižu stopu kriminala”.
Doista, zemlje s najnižim stopama religioznosti, poput Islanda, Norveške, Češke, Japana i Švedske, istovremeno su s najnižim stopama kriminala. S druge strane, SAD imaju više stope religioznosti i više stope kriminala u porđenju s mnogim drugim razvijenim zemljama, posebno u nasilnim zločinima. Ksigalatas priznaje da je to korelacijski dokaz: „To ne znači da će to što je neko ateista voditi do toga da će činiti manje zločina. No intuicija koju naša studija otkriva da su ateisti nemoralni definitivno nije podržana stvarnošću”.
U prilog ovom zaključku govore brojna istraživanja vernika i nevernika u različitim aspektima moralnog ponašanja, od davanja dobrotvornih priloga, preko varanja na ispitima do pomaganja strancima u nevolji i saradnje sa anonimnim ljudima. Da bi došli do uverljivih rezultata, istraživači su se prvo morali usaglasiti pvodom definicije moralnosti i kako da se najbolje ona meri.
Ara Norenzajan sa Odseka za psihologiju Univerziteta Britanska Kolumbija u naučnom radu „Čini li religija ljude moralnijima” piše da evoluciona perspektiva vidi ljudsku moralnu psihologiju, baš kao i religiju, kao prirodnu pojavu koja je konvergentan proizvod genetskog i kulturnog nasleđa. Stoga se na najširoj ravni može reći da moral čine „međusobno povezani skupovi vrednosti, vrlina, normi, praksi, identiteta, institucija, tehnologija i razvijenih psiholoških mehanizama koji funkcionišu zajedno da bi suzbili ili regulisali lični interes i učinili zajednice mogućima”, što je definicija Džonatana Hajda iz knjige Pravedni um iz 2012.
Dotična naučnica ističe da je u tom smislu moral usko povezan s pitanjem kako velike zajednice, u kojima se ljudi međusobno ne poznaju, mogu da sarađuju i da rešavaju problem u kojem pojedinac koristi izvore ili dobiti zajednice a da ne pridonosi ili učestvuje u njihovom stvaranju, što može smanjiti ukupnu uspešnost i moral grupe. Takve definicije religije i morala u skladu su as istorijskim i arheološkim nalazima i na njima utemeljenim teorijama da su se religije s velikim bogovima što nagrađuju moralnost i kažnjavaju nemoralnost pojavile kada su ljudi počeli da osnivaju velike zajednice u kojima se nisu međusobno poznavali. Pre toga se u malenim plemenskim zajednicama neohodno poverenje u druge lako sticalo na temelju ugleda.
Vasilis Saroglou s Katoličkog univerziteta u Luvenu naglasio je u časopisu Psychology of Religion Newsletter da je „kontrast između ideala i samopoimanja religioznih ljudi, s jedne strane, i rezultata studija koje koriste druge istraživačke strategije, s druge, toliko veliki da istraživači mogu biti u iskušenju da posumnjaju u moralno licemerje kod religioznih”. Naime, brojna ispitivanja pokazala su da vernici preteruju u samoprijavljivanju prosocijalnih moralnih ponašanja, kao što su donacija, da bi se prikazali u boljem svetlu. Naučnici su stoga počeli sve više da koristiti tehnike koje uključuju tzv. kognitivno pripremanje (priming).
To je tehnika iz eksperimentalne psihologije u kojoj se određenim podsetnicima – suptilnim ili subliminalnim slikama, rečima ili porukama, aktiviraju religiozne misli učesnika, a prosocijalno ponašanje meri u kontrolisanim uslovima. Tako postavljene studije obelodanile su da ne postoji značajnija povezanost između religioznosti i moralnosti. Na primer, u jednom eksperimentu odrasli su bili nasumično raspoređeni u tri grupe: jedna je bila pripremana bremenitim religioznim terminima kao što su bog, božansko i duh; druga svetovnim kao što su građanski, porota i policija; a treća, kontrolna, izložena potpuno neutralnim terminima.
Nakon pripreme svaki ispitanik je igrao anonimnu dvostruko slepu igru diktatora. To je ogled u psihologiji i ekonomiji koji se koristi za proučavanje altruizma i poštenja. Jedan učesnik (diktator) dobija određenu sumu novca i mora odlučiti koliko će zadržati za sebe, a koliko će dati drugom koji nema uticaja na odluku. Igra pomaže istraživačima da shvate kako ljudi odlučuju u deljenju i koliko su spremni biti velikodušni kada nema posledica za sebičnost. Rezultati su pokazali da su učesnici u verski pripremanoj grupi dali gotovo dvostruko više novca drugima u poređenju s kontrolnom grupom. Posebno je zanimljivo da je i grupa pripremana sekularnim terminima, kao što je policija, pokazala isti obrazac kao i religijski pripremana. A to ukazuje da sekularni mehanizmi, kada su dostupni, takođe mogu podsticati velikodušnost.
Drugi poznati primer sličnog istraživanja s pripremama je „Studija dobrog Samarićanina”, u kojoj su istraživači pratili ko će stati da pomogne ozeđenoj osobi u uličici. Otkrili su da intrinzična religioznost u tome nije igrala nikakvu ulogu, čak ni kada su ispitanici imali zadatak da nakon prolaska kroz uličicu održe govor o dobrom Samarićaninu, što je snažna religiozna priprema. Naprotiv, neki spoljni činioci, poput kašnjenja na izlaganje, imali su jači uticaj na odluku u pomaganju od religioznih uverenja. Slična otkrića potvrđena su u brojnim laboratorijskim i terenskim studijama. Sve u svemu, pokazalo se da u dobro kontrolisanim uslovima nema veće razlike u moralnom ponašanju vernika i nevernika.
(Ilustracija Pixabay)
(Indeks)
