I stari Srbi znali su za taj znak još pre no što su primili hrišćanstvo. I sam epitet „častan”, koji tako često dolazi uz reč krst, znači li možda da su Srbi znali ranije i za drugu vrstu krstova, i onda su sa tim epitetom obeleženi samo zvanični, hrišćanski krstovi?
Veselin Čajkanović
Da li su stari Srbi znali za idole? O idolima kod starih Slovena pokupili su dosta podataka Krek (Einleitung2, 412; 440; 452) i Niderle (Slovanske starožitnosti, 2, 2, 195 idd). Ali oni govore isključivo o idolima istočnih i zapadnih Slovena (polapskih i baltičkih Slovena, Rusa, Poljaka, Čeha), koji su ih, kao što je utvrđeno i iz književnih i arheoloških spomenika, imali u velikom broju, naročito pred kraj paganstva. O idolima kod južnih Slovena ne znaju ni Krek ni Niderle ništa; Niderleovo mišljenje (str. 203) da je naš badnjak u stvari primitivan idol nije ničim obrazloženo, a nije ni verovatno, jer badnjak nije fetiš kao što uzima Niderle, već sveto drvo – nešto kao demon vegetacije – odsečeno ad hoc. Jireček u svojoj istoriji (Geschichte der Serben, 1, 161) misli da južni Sloveni, po svoj prilici, nisu poznavali idole, od kojih, kod njih, nema nikakvog traga. On za to nalazi analogiju u litavskom kultu koji, po njemu, takođe nije znao za idole.
O srpskoj idolatriji, prema tome, nije do sada utvrđeno ništa. Pre no što bi se, u tom pogledu, učinio kakav pokušaj, mora se u principu odgovoriti na pitanje da li su stari Srbi znali za idole ili ne. Odmah možemo reći da Jireček, svakako, nije dublje ulazio u ovo pitanje, inače izvesno ne bi smeo da dovede u sumnju jedan tako važan detalj iz primitivnog kulta samo zato što o njemu nije našao direktnih podataka u starim spomenicima. Na analogiju sa litavskim kultom koja, uostalom, nije ni tačna (upor. R. Meringer, u Idg. Forsch., 18, 190?-6, 279), može se naći koliko se hoće primera u etnologiji i istoriji religije, iz kojih se jasno vidi da se bez fetiša i idola religija, tako reći, ne može ni zamisliti.
Mi, doduše, nailazimo ponekad na tvrđenje da ovaj ili onaj narod nije znao za idole – to je, na primer, Tacit tvrdio o starim Germancima („Germanci ne zatvaraju bogove među zidove, i ne prave kipove u ljudskom. obliku, jer drže da se to ne slaže sa veličanstvom bogova”… Germ., s. 9, up. i s. 40, gde Tacit sumnja da je postojao izvestan Nertin kip), ali se tu obično misli na potpuno antropomorfne kipove. Razume se po sebi da kipove i slike u savršenim oblicima mogu imati samo narodi sa jakom kulturom, ali to ne znači da nekulturni narodi uopšte nemaju idole. Potpuno bez idola mogla je biti samo zvanična religija. na primer religija proroka kod Jevreja ili Numina religija, onako kako je idealizirana u Plutarha (Num., 9, upor. i G. Wissowa, Religion und Kultus der Römer2, 32).
Ima jedan običaj koji, svakako, svedoči da su stari Srbi ipak imali idole, isto onako kao i ostali Sloveni. Govoreći o prazniku Svetog Jovana Krstitelja, 7. januara, Savatije Grbić u svome opisu običaja iz boljevačkog sreza (SEZ, 14, 24) kaže ovo: Svaka kuća ima ikonu svog krsnog imena, koja visi u sobi o zidu sa istočne strane. U nekim kućama ima još i krst, koji visi pored ikone o zidu. Neke su ikone izrađene na drvetu; to su mahom starije ikone … Na Svetog Jovana je običaj da se ikone i krstovi odnesu na reku ili kladenac i malo operu od prašine i opet vrate na svoje mesto.”
U Bugarskoj (Ahar – Čelebijski kraj) ikone se ovako peru na dan Bogojavljenja (v. D. Marinovъ Narodna vhepa i religiozni narodni običai, Sofiя, 1914, 346). Pranje ikona i krstova nije stvar nepoznata; ono se preduzima i po privatnim kućama i po crkvama, kad se za to ukaže potreba. U beogradskoj Sabornoj crkvi, na primer, prane su ikone, na ikonostasu i na plafonu, u godini 1922; pre nekoliko godina to su učinile i druge beogradske crkve. Ovo pranje, koje se, uostalom, dešava vrlo retko (izvesno ima mnogo crkava u kojima se nikad nije ni vršilo), ima čisto profani značaj: njemu je cilj da ikone materijalno očisti, u prvom redu od čađi, koja se skuplja od mnogobrojnih sveća što u hramu gore. Ovakvo profano pranje, nema sumnje, praktikovano je kada bi se za to ukazala potreba i u neznabožačkim hramovima, koji su često imali nižeg personala u izobilju (upor. npr. R. Stengel, Die griech. Kultus-altertümer3, München, 1920, 53).
Ali pored ovakvog profanog pranja postojalo je kod starih neznabožaca, i jedno čisto religijsko, ritualno pranje idola. Takvo pranje, ili tačnije, kupanje idola, lavatio (tehnički izraz u rimskom kultu, upor. npr. G. Wissowa, o. s., 319), jedan je od poznatih propisa u primitivnim kultovima. Primitivan čovek i, u velikoj meri, kulturan čovek ne ume da sliku božanstva odvoji od samog božanstva koje je tom slikom predstavljeno. Otuda verovanje da je idol „senovit”, i da ima iste potrebe koje i pravo, živo božanstvo (upor. za ovu ideju Gruppe, Griech. Mythol, 980 idd; De Visser, Die nicht menschengestaltigen Götter der Griechen, Leiden, 1903, 29 id; O. Weinreich, Antike Heilungswunder, Giessen, 1909, 144 idd; J. Geffcken y ARW, 19, 1919, 286 id).
Otuda verovanje da je i idolima potrebno kupanje, i otuda priče o ovoj ili onoj statui koja je sama potražila vodu, ili otišla u more da se okupa, itd.; upor. „Semiramidinu” statuu (u Luc. De dea Syr., 33), Pelihosa (u Luc. Philops., 19), Eunostosa (u Plut. Quaest. Gr., 40). To verovanje našlo je svog izraza u kultu. Misirski sveštenici, na primer, kupali su svakoga dana statuu svoga boga (v. A. Erman, Die ägyptische Religion.2, Berlin, 1909, 58). O hranjenju, oblačenju i svlačenju, nameštanju u postelju itd. statue navodi primere, i iz viših i iz nižih religija, Julius von Negelein, Bild, Spiegel und Schatten im Volksglauben, ARW, 5, 1902, 4id, upor. i Gruppe, o. c., 980 id, itd.
Od ostalih primera za ritualno kupanje navešćemo tri vrlo poznata: jedan je kupanje Atinine statue u moru o prazniku Pl u n t h r i a (v. Stengel, o. c., 247); drugi je kupanje statue Velike Majke, koje je, 27. marta svake godine, vršeno u potoku Almonu, u neposrednoj blizini Rima (v. Ovid. Fast, 4, 337 idd, i Wissowa, o. c., 319); treći je kupanje Nertinog simvola u jezeru – kupanje koje opisuje Tacit u 40. glavi „Germanije”. Upor., dalje, i kupanje Herine statue o prazniku Tonaja na Samu (v. M. R. Nilsson, Die griech. Feste von relig. Bedeutung mit Ausschluss d. attischen, Leipzig, 1906, 48) i o prazniku Dedala u Plateji (ibid., 51). Itd. O ritualnom kupanju statua pisali su još R. Heberedey u Oesterr. Jahreshefte, 7, 1904, 213 id, i A. Brinkmann y Rhein. Mus., 60, 160 (citati po Visovi, 1. s), zatim naročito Eugen Fehrle, Die kultische Keuschheit im Altertum, Giessen, 1910, 171 idd. Mnoge primere pokupio je i Gruppe, o. c., 8212.
U koju kategoriju spada pranje ikona o Svetom Jovanu? Sasvim očevidno, u ovu drugu. To pranje ne može biti profano, jer bi, doista, bilo pravo bezumlje nositi ikone čak na reku samo zato da bi se sa njih skinula prašina – kao da se ta laka operacija ne bi dala izvršiti i na samom mestu gde se ikone nalaze! Pranje ikona o Svetom Jovanu mora, dakle, imati neki dublji značaj. Iz fakta da se ono vrši jednog određenog dana, i na određenom mestu, koje je čak izvestan centar za domaći kult (upor. izvesne manipulacije opisane u mome radu o „puštanju vode”, Studije iz religije i folklora, 1924, str. 56 idd), a to je na reci ili kladencu, vidi se jasno da to pranje ima ritualan karakter, i da. u kultnom pogledu, ima isti značaj kao i gore spomenuta ritualna kupanja u grčkom, rimskom i germanskom kultu. Taj običaj nisu naši preci mogli primiti iz hrišćanske crkve, jer u srpskom pravoslavlju takav običaj ne postoji”, nego su ga, očevidno, preneli gotovog iz svoje neznabožačke starine. A kad su – kao što se iz ovoga vidi – znali za ritualno pranje idola, znači da su i imali idole.
Ali mi iz fakta da se ritualno kupanje ikona vršilo baš na Svetog Jovana možemo izvesti još jedan zaključak. Kakav cilj ima kupanje idola uopšte? Lukijanov Pelihos (Philops., 19) kupa se zato što mu to pravi zadovoljstvo; kupanje misirskog boga je jedna od njegovih svakodnevnih potreba (upor. Erman, 1. s.). Međutim, Eunostosova statua kupa se u moru zato što je bila okaljana, prisustvom kakve žene u njegovom svetilištu (v. PIut. Quaest. Gr„ 40), a „tavridska” Ifigenija mora da opere Artemidinu statuu zato što su je okaljale ruke tuđinaca.
Može se uopšte reći da kupanja statua najčešće imaju lustrativan cilj. Takav je slučaj sa Atininom statuom o Plinterijama (v. E. Fehrle, o. s., 177). sa statuom Majke Bogova u Rimu (v. N. Hepding. Attis, seine Mythen und sein Kult, Giessen, 1903, 216; Frezer je najpre mislio da je tome kupanju cilj dočaravanje kiše, ali takvo shvatanje nije dobro, upor. Hepding, 1. s. i E. Fehrle, o. c., 175, i njega je sam Frezer u trećem izdanju svoga Golden Bough, 5, 280, uglavnom napustio), sa statuom Nertinom (v. Friedrich Schwenn, Die Menschenopfer bei den Griechen und Römern, Giessen, 1915, 33, gde je pobeležena cela literatura o ovome pitanju), isto tako i sa kupanjem Herine statue na Samu i u Plateji (v. Nilsson, 1. s.).
O tome koji je pravi razlog za lustraciju postoje razna tumačenja (upor. citirana mesta), ali to je, uostalom, sporedno: za nas je dovoljan fakat da kupanje ima doista lustrativan značaj. Kad se ovo ima na umu, postaje nam jasan i razlog zbog čega se ikone o Svetom Jovanu peru. Mi znamo da se sa Bogojavljenjem završava onaj opasan period koji se naziva nekrštenim danima (v. npr. SEZ, 14, 7; Milićević, ŽSS2, 89, i dr). Tih dana mrtvi su u pokretu, ulaze u naše domove, učestvuju u gozbama itd. (izlazi iz SEZ, 1. s„ 19, 11 id, i ŽSS2, 177, kad se uporedi sa onim što sam rekao u GNČ, 34, 1921, 260 idd; o „nekrštenim danima” kod drugih evropskih naroda upor. R. Sartori, Sitte und Brauch. Leipzig, 1914, 3, 23 id). Kad se taj period završi, potrebno je da se i ljudi i cela kuća, koja je opoganjena dodirom sa mrtvima, propisno očisti (kod Srba, i inače, to ritualno čišćenje obično se vrši o Bogojavljenju, upor. npr. SEZ, 14, 22 id; Sartori, o. c., 3, 76 idd. O Bogojavljenju se i ljudi kupaju). Domaće ikone bile su u dodiru sa htoničnim demonima, pa se zato moraju očistiti2). Kad se zna koliko je period nekrštenih dana opasan i „pogan”, jasno je da se, onoga dana kad je taj period završen ili nikada, imaju idoli da očiste. A taj dan je ili Sveti Jovan ili Bogojavljenje.
Još jedan dokaz da je pranje ikona o Svetom Jovanu doista ritualno. Još nešto. Pranje ikona dolazi kao posledica jedne neznabožačke nečistote – to je lustracija posle jednog perioda iz prethrišćanskog, neznabožačkog kalendara (da je to doista neznabožački period v. – kao najnoviji rad – Lily Weiser, Jul, Weihnachtsgeschenke und Weihnachtsbaum, Stuttgart—Gotha, 1923, 41). To znači da je ceo ritual pranja neznabožački, i da je (kao što je već napred rečeno), kad je već postojalo pranje, morao postojati i predmet koji se pere – da su, dakle, postojali idoli.
O formi tih idola moglo bi se reći ovo. Ako se pod idolima zamišljaju umetnički, antropomorfni kipovi, onda se može reći da ih stari Srbi nisu imali, onako isto kao što ih u najranije vreme nisu imali ni Rimljani (v. npr. Wissowa, o. s., 32) ni Germanci (upor. Tas. Germ, 9 i komentare od Milenhofa i Gudemana). Međutim, Srbi su svakako imali signa, fetiše, od kamena, eventualno od pečene zemlje, ili možda najčešće od drveta. Kakvi su ti fetiši izgledali, dobiće se približna slika ako se uporede sa fetišima drugih primitivnih naroda; u tom pogledu naročito je važno što su rekli De Visser, o. c., 31 idd, 108 idd (o fetišima kod Grka) i R. M. Meuer, Altgermanische Religionsgeschichte, Leipzig, 1910, 431 idd (o germanskim fetišima i idolima)31.
De Fiser navodi mnogo tipova za idole kod današnjih nekulturnih naroda iz svih krajeva sveta. Forma tih idola sasvim je primitivna: to su grubi panjevi ili kolje, ili kamenje, koje je vrlo malo doterano ili obojeno. Kod savršenijih egzemplara može se primetiti težnja da se na neki način markiraju glava ili ruke. Specijalno govorio je De Fiser o takvim primitivnim idolima kod Grka, i naveo mnogo primera: izvestan idol Palade Atine u Atini, Cererin u Eleuzini, Herin na Samosu, Dionisov „po selima”, i mnogi drugi, bili su u stvari kolje, grubi panjevi i ništa više. Naročito su bili interesantni starinski idoli, zvani p a p p a d e V, na kojima su bile samo malo nagoveštene ruke, a nogu uopšte nisu imali.
Ovakvi su morali izgledati idoli i u germanskoj i slovenskoj starini. Vrlo je važno da i u germanskim i u slovenskim jezicima često jedna ista reč znači i idol i kolac, panj. Reč ass, u starom skandinavskom, znači i greda, direk i az, tj. bog (Meringer u Idg. Forsch., 17, 1904-5, 159); reč soha u srpskom znači kolac, batina, a u češkom statua, figura (id., ibid., 18, 279); reč balvan u srpskom, ruskom i poljskom znači i greda, direk, i idol (Berneker, Slavisches etymologisches Wörterbuch, s. v.). Upor. i Carl Clemen, Die Reste der primitiven Religion. im ältesten Christentum, Giessen, 1916, 58; W. Wundt, Mythus und Religion3, Leipzig, 1923, 3, 332.
Da su i starinski srpski idoli bili sasvim primitivni i grubi – manje ili više stilizovani „balvani” – o tome, s obzirom na sigurne analogije u (Telora i) De Fisera, ne može biti ni sumnje. Pitanje je sada da li bi se ipak dalo reći o njima što više. Ja mislim da mi imamo jedan simvol, jedan fetiš, u kome je produžio da živi starinski idol. To je krst – ne onaj zvanični, crkveni, nego popularni, prostonarodni srpski krst, kakav se viđa po srpskim kućama pored ikone, u sredini naselja ili po poljima (v. npr. SEZ, 7, 294 id). Danas se zna vrlo dobro da je krst simvol koji je stariji od hrišćanstva – treba se samo setigi jevrejskoga ת) (starija forma X), misirskoga Horusovog oka (ideogram za život), indijske svastike, Torovog čekića i, najzad, ubedljivih slika u A. Jeremias, Handbuch der altorientalischen Geisteskultur, Leipzig, 1913, 96 idd.
I stari Srbi znali su za taj znak još pre no što su primili hrišćanstvo. I sam epitet „častan”, koji tako često dolazi uz reč krst, znači li možda da su Srbi znali ranije i za drugu vrstu krstova, i onda su sa tim epitetom obeleženi samo zvanični, hrišćanski krstovi? Maločas je spomenuto da često, kod primitivnog čoveka, postoji težnja da se prvobitnom balvanu, koji ima da predstavlja antropomorfno božanstvo, dodadu ruke, kako bi se što više približio ljudskom obliku. Balvan ili kolac, kad mu se dodaju ruke, naliči manje ili više na krst; i da najgrublja ljudska figura, kad je podiže primitivan čovek, doista mora pokazivati konture krsta, lepo se vidi na strašilima, koja se postavljaju po usevima i vinogradima.
Da krst, u našem kultu, u izvesnim slučajevima može biti novo izdanje starinskog idola, navodim ove razloge. Poznat je običaj nošenja krsta. On se praktikuje u svima krajevima našega naroda, svuda po istim propisima, u cilju da se izazove kiša. Tom prilikom ide se kroz polja i vinograde, uopšte kroz ceo seoski atar, nose se barjaci, ponekad i krst, i za celo vreme pevaju se bez prekida pesme (npr. „Mi idemo preko polja, a oblaci preko neba”… SEZ, 14, 213), koje treba da, po principima simpatetičke magije, dočaraju kišu. Interesantan je oblik množine u izrazu „nositi” krsta ili krste. Budmani, u RJA, 5, 636, ne ume da ga objasni. Slučaj je utoliko zagonetniji što taj izraz, uglavnom, ne odgovara današnjem stanju stvari: kroz polja, naime, nose se ikone, barjaci, čiraci i, u najboljem slučaju, samo jedan krst. Otkuda onda oblik množine, krsta ili krsti? Na barjacima, doduše, može se nalaziti po nekoliko krstova (upor. npr. Vuk, Pjesme, 2, 44, 43; 2, 46, 45; 3, 8, 97, itd.), ali to su, pre svega, ratnički barjaci, a, drugo, i da su crkveni, to su ipak barjaci, i ne bi se ni u kom slučaju mogli zvati krsti ili krstovi.
Očevidno je da izraz „nositi krsta” pretpostavlja običaj da se u procesiji za kišu nose samo krstovi, i to više njih u jedan mah. Običaj „nošenja krsta” neznabožački je. Stari Germanci imali su istovetan običaj: oni su, u proleće, pravili iste takve procesije, i tom prilikom nosili su kroz polja kipove svojih bogova; kad je docnije crkva uzela običaj u svoje ruke, onda su, baš kao i kod nas, došli mesto staroverskih kipova ikone svetaca i Bogorodice i ponekada krucifiks (v. Hoops, Reallex„ 2, 312). Vrlo je, dakle, verovatno da su „krstovi” koje je naš narod nekada nosio u stvari bili starinski idoli, „balvani”, čiji je oblik mogao podsećati na krst.
Domentijan, govoreći o radu svetoga Save, kaže ovo (205): Onь oukrasi svo~ otьčьstvo vьsakыimь blagovĐri~mь i svetьgimi crьkьvami pol” i udoli” i brьda, idhže ne dostiže crьkьve sьtvoriti, tou krьstь postavi, da na vьsakomь mhsth ime Boži~ proslavl”~tь se” (up. i RJA, 5, 634). Zašto je svetac postavljao toliku množinu krstova? Ja mislim da je ova stvar imala dublji značaj. Mi znamo da i danas, po srpskim zemljama, ima vrlo mnogo krstova; oni se nalaze najčešće u sredini sela, dalje; na granicama seoskog atara, ili pojedinih imanja, ili inače u poljima i vinogradima (upor. SEZ, 14, 214; 7, 128 i dr.) To su ili pravi drveni krstovi ili zapisi – drveta u koja je urezan krst. Ovde nas interesu je ona prva vrsta krstova – oni veštački, rukom izrađeni krstovi. Šta su ti krstovi? Oni su čuvari granice, čuvari vinograda, polja, vrtova, čitavih naselja. Ali to nisu hrišćanska apotropaja, već neznabožačka; to su primitivni idoli koji su, budući po svojoj prirodi nalik na krst, preobraćeni docnije u propisan crkveni krst.
Vrlo jasnu analogiju tim našim idolima naći ćemo u rimskim prijapima, koji su j u l a k e V k h p w n k a i a m p e l w n (Cornut., 27); o p w r o f u l a k e V (Diod., 4, b, 4); a g r o f i l a k e V * (Anth. Planud., 243); hortorum custodes (Priap., 1,5); custodes sepulcri** (CIL, 6, 3708). v. uopšte Stoll u Roscher, Lex„ 3, 2974 idd. Taj čuvar polja, vinograda i granica bio je poznat i drugim narodima, ne samo Rimljanima, i produžio je da živi i do današnjeg dana, izgubivši, doduše, mnogo od svog dostojanstva: današnja strašila po poljima, obučena u dronjke i sa metlom u ruci, nisu ništa drugo nego nekadašnji božanski čuvari (upor. podatke npr. u Mannhardt—Heuschkel, Wald- und Feldkulte2, 2, 127).
* čuvari vrtova i vinograda; čuvari voća; čuvari njiva
** čuvari vrtova; čuvari groba
Krstovi po poljima (jednim delom — ne svi!) jesu, dakle, ostaci nekadašnjih idola. Ti su idoli, sa dolaskom hrišćanstva, pretrpeli promene, i to u dva pravca: oni su ili pohrišćanjeni, i dobili propisnu formu krsta, ili su zadržali svoj neznabožački karakter, ali su zato, kao i sva božanstva iz paganskog vremena, degradirani (bar s obzirom na njihov rang i zadatak, a ne i na formu), i postali današnja strašila. Sveti Sava je zato podizao krstove da bi zamenio ove fetiše, onako kao što je hrišćanstvo rado podizalo crkve baš na mestima paganskih hramova. — I drveni krst, koji se neizostavno nalazi u svakoj srpskoj seoskoj kući, čak i onda kada slučajno nema ikone (v. Sav. Grbić u SEZ, 14, 83 id) svakako je starinski drveni idol, malo stilizovan i preobražen u krst.
Maločas je govoreno o materijalu od koga su stari Srbi pravili svoje idole, i rečeno je da je to, svakako u najviše slučajeva, bilo drvo. Drvo je, doista, materijal za primitivnu obradu najpodesniji (upor. i Carl Clemen, o. s., 57; W. Wundt. o. s., 3, 332); današnji krstovi po seoskim kućama, imanjima, poljima, i (u najviše slučajeva) oni na sredini sela – dakle, svi oni krstovi koji su novo izdanje starinskih idola – od drveta su.
Pitanje je sada od kakvog su drveta pravljeni starinski idoli. Idol, svakako, nije mogao biti napravljen od svakog drveta („Iz svakog panja ne može se svetac istesati” – Vuk, Posl., 1900). On se, izgleda, po prevashodstvu pravio od lipovine (upor. izraz „lipov bog”, „držiš se kakor lipov bog” kod Slovenaca, i objašnjenje koje daju B. Šulek, Zašto Sloveni poštuju lipu? Rad, 43, 1878, 172, i P. K. Bulat, Iz života reči, Južnoslovenski filolog, 2, 1921, 283). Izgleda da se za idole upotrebljavalo i drvo od badnjaka — onaj deo koji je bio izvan ognjišta i nije izgoreo. I danas postoji običaj da se o Božiću (i o Đurđevdanu) prave od preostalog badnjaka krstovi, i raznose svuda po dvoru, njivama, vinogradima (v. Dena Debeljković, u SEZ, 7, 294 id – običaj na Kosovu; i St. Mijatović, ibidem, 128 id – običaj u Levču i Temniću). S. Milosavljević kaže (SEZ, 19, 393) da se u kosovskom srezu, u slučaju suše, prave krstovi od leskovine, i potapaju u reci ili potoku, da bi se dočarala kiša.
Što se tiče sadržine tih idola, tj. pitanja koga su oni predstavljali, može se reći da su idoli po kućama, svakojako, bili domaća božanstva. Za takve domaće idole imamo klasičan primer u rimskim larima i penatima (v. Wissowa, o. s., 173. Iz ogorčene borbe koju su protiv njih vodili hrišćanski pisci, v. Wissowa, 1. s., vidi se da je tih idola moralo biti vrlo mnogo. U većim kućama za njih je postojala i naročita kapelica; to je bio lararium, v. npr. Script. Hist. Aug. Alex. Sev., 29), i možda, u jevrejskim terafimima (v. N. Gressmann u Rel. Gesch. Gegenw., 5, 1132). Uostalom, kad se već zna da su stari Srbi znali za idole, najprirodnije je pomisliti da je današnjem propisu da u svakoj kući mora biti ikona domaćeg sveca prethodio paganski propis da u svakoj kući mora biti idol onoga božanstva koje je domaći svetac zamenio – dakle, domaćeg lara, mitskog porodičnog pretka. – Idol na sredini sela bio je, svakako, isto što i lar compitalis.
Što se tiče ikona, one svakako nisu postojale u srpskom paganstvu. Ikone hrišćanskih svetaca i mučenika dobili su naši preci sa Orijenta, gde je kult ikona bio neobično razvijen (upor. Lucius, Die Anfänge des Heiligenkults in der christlichen Kirche, Tübingen, 1904, 198, i literaturu koja je tu navedena). Prirodna je stvar da su se za hrišćanske ikone ubrzo vezala sva verovanja koja su postojala o starinskim idolima, upor. npr. interesantan opis jedne senovite ikone u pripovetki „Kakva jeđa takva međa”, od St. M. Ljubiše (Beograd, 1902, SKZ, 67, 57 id), sa čime upor. podatke u Otto Weinreich, o. c., treća glava, naročito str. 46.
(Iz Mit i religija u Srba, Veselin Čajkanović)
(Pulse)
