U rasponu od pretećeg šištanja do vriska koji ledi krv, zvuk astečke zviždaljke smrti je jeziv kao i sam izgled u vidu lobanje. Snimanje ljudskog mozga ukazuje da tonovi zvižduka koje proizvode drevne asteškee zviždaljke, koje je ovaj narod koristio u ritualnima, mogu učiniti više od stvaranja zastrašujuće sredine. Švajcarski i norveški istraživači su otkrili da slušanje aktivira različite centre.
Neuronaučnik sa Univerziteta u Cirihu Saša Friholc i saradnici su sa 70 dobrovoljaca iz Evrope sproveli psihoakustično testiranje. Učesnici nisu unapred upozoreni, tako da nisu imali nikakva očekivanja. Trebalo je da ocene sve zvučne zapise. Trideset dvoje su, takođe, išli na skeniranje mozga dok su slušali zvižduke nasumično odabrane. Većina je zvižduk uporedila sa vriskom. „Pokazujemo da se zvuci pretežno doživljavaju kao averzivni i zastrašujući i ocenjeni su kao da su prirodno-veštačko poreklo”, navode istraživači objašnjavajušći da čudna mešavina prirodnog i veštačkog otežava mozgu da kategoriše zvuk.
Mozak najpre kategorizuje senzorni unos pre nego što tu klasifikaciju koristi za pripisivanje vrednosti, kao što je dopadanje. Ali kada nešto ne spada u jasnu kategoriju, dvosmislenost ostavlja u stanju uznemirenosti. Aktivirane su slušne kortikalne oblasti nižeg reda u mozgu koje se podešavaju na zvuke kao što su vrisak ili plač bebe i usmeravaju ga da analizira stimuluse na dubljeoj ravni. „Zvuci su prilično dvosmisleni u određivanju njihovog porekla zvuka, što intenzivira moždanu obradu višeg reda”, dodaju istraživači.
U poređenju s drugim testiranim zvucima koji su uključivali neke što ih stvaraju ljudi i životinje, zatim iz prirode, muzičke i od alata, zvižduk asteške lobanje je posebno uključio inferiorni frontalni korteks, zadužen za složenu obradu klasifikacije, i medijalni frontalni korteks, uključen u asocijativnu obradu. Kada su svi upoređeni, oni iz asteških zviždaljki kategorisani su u posebnu grupu, jedan je stavljen u kategoriju blisku alarmu kao što su truba, sirene i vatreno oružje, a i blisku ljudskih zvukova straha, bola, besa i tužnih glasova.
Mnoge verzije ovih zviždaljki pronađene su u grobovima koji datiraju od 1250. do 1521. godine. Neki od su bili povezani sa ritualnim sahranjivanjem. S obzirom na to i rezultate testiranja, Friholc sumnja da su zvižduci možda bili osmišljeni da simbolizuju Ehekatla, astečkog boga vetra. „Ehekatl je otputovao u podzemni svet da dobije kosti iz prethodnih svetskih doba i stvori čovečanstvo”, objašnjavaju istraživači deo verovanja drevnog naroda. Alternativno, zvižduci asteških predmeta od kojih se neki ježe, možda su nekada predstavljali oštre vetrove koji probijaju Miktlan, podzemni svet Asteka. Istraživanje je objavljeno u časopisu Communications Psychology. Poslušajte:
https://www.youtube.com/watch?v=W7ZPxGoF-SM.
(RTS)