Daklem, kao i psi i ostala živa bića, i čovek je podjednako podvrgnut delovanju uslovnih podražaja, odnosno uslovnom refleksu. E sad sam preterao, zar ne?!
Ladislav Babić
Jesmo li slobodni?
Pas je mirno, dremuckajući, sasvim nezainteresovano ležao na podu svog kaveza. Načuljio je uši tek kad je zavonilo zvono, a to je bilo praćeno intenzivnim lučenjem sline. Osetio je izuzetnu glad – šnicla ili makar samo suva kost sasvim bi mu dobro došla. No, nigde ničega, osim zvona koje je zvonilo. Čovek je zapisao u svoj dnevnik istraživanja: „Svaki put, bez izuzetka, isto – na zvuk zvona, pas počinje lučiti slinu baš kao da je gladan. Kod njega se razvio uslovni iliti uslovljeni refleks”. Čovek se zvao Ivan Petrovič Pavlov, bijaše ruski fiziolog, a opisana scena mogla se dešavati potkraj 19. stoleća. Za otkriće novog, dotad nepoznatog tzv. uslovnog refleksa dobio je 1904. godine Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu. O čemu se zapravo radi?
Kod svakog refleksa važne su dve stvari: podražaj i reakcija. Pavlov je u početku hranio psa i svaki taj postupak je bio praćen prethodnom zvonjavom zvona. Žlezde psa bi pritom intenzivno lučile slinu, čiju količinu je istraživač pažljivo beležio. Međutim, nakon dovoljno dugog ponavljanja ovog (u principu) jednostavnog ogleda, naučnik je uveo malu promenu – nije više posluživao hranu, ali je zvono i dalje zvonilo. I desilo se ono što nije očekivao – pas je i nadalje izlučivao podjednaku količiniu sline kao i kad se našao pred sočnim odreskom. Organizam je naučio svaki put da reaguje na uslovljeni podražaj – zvonjavu zvonceta!
Ovaj put nije zvonilo zvonce, niti se služila hrana. Doduše, zasvirala je neka manje-više dosadna muzika (teško da bi se našla na lestvici hitova) našta su se ljudi isti čas digli sa svojih stolica, ukipili se u stavu mirno i desnom rukom proverili jesu li im novčanici još blizu srca. Shvatili ste, svirala se himna na koju su svi – od hadezeovaca prisutnih na kongresu svoje stranke ili gledalaca na stadionu, do igrača na terenu – podjednako reagovali. Srpski reprezentativci su uglas pevali „Bože pravde”, svi – osim jednoga. Taj je brže-bolje, nakon utakmice, dobio izgon iz reprezentacije. Zapamtimo taj momenat.
Do početka šezdesetih godina proteklog veka vladao je sledeći običaj u osnovnim školama. Kada bi nastavnik ušao na prvi školski čas, deca su morala ustati. Tada bi se učitelj okrenuo prema njima i viknuo: „Za domovinu s Titom!”, našta bi ceo razred unisono, uz pozdrav stisnutom pesnicom, dreknuo: „Napred!”. Može vam se to učiniti neprimerenim ili smiešnim, no danas svako malo u Hrvatskoj niknu ideje da bi nastavu trebalo započeti sviraem „“Lijepe naše”, a to se argumentuje da je i u Americi tako (kud svi Turci tud i mali Mujo!). Ima li bitne razlike u ovom ili onom modusu naturanja slavljenja države, prosudite sami.
Mnogi se sećaju genijalnog filma podjednako genijalnog režisera Stenlija Kjubrika – „Dr Strejndžlav ili: Kako sam naučio ne brinuti i zavoleo bombu” i lika dr Strendžlova (u nezaboravnoj interpretaciji britanskog glumca Pitera Selersa), nacističkog naučnika koji je nakon poraza Nemačke promenio stranu i sad služi drugog gospodara (SAD). Doktorova ruka zbog neurološkog poremećaja često izmakne kontroli u nacistički „Zig hajl” pozdrav.
U bogomoljama raznih konfesija, vernici se masovno krste, bacaju na kolena i klanjaju ili vrše slične rituale na znak predvodnika obreda koji pastva vrlo dobro prepoznaje. Izuzetak eventualno čine inovernici, slučajni namernici ili turisti koji su sticajem okolnosti prisustvovali ritualu. U medijima, posebno onima izrazito nacionalističke i/ili domoljubne orijentacije, novinari jako dobro paze na izbor reči koje će upotrebljavati. Ne jednom se desilo na TV, čak i u Saboru, da spiker ili govornik započnu rečenicu, primerice: „Poštova…, štovani gledao…, gledatelji…” ispravljajući se (ne znam je li im bilo jasno šta se uopšte ima ispravljati) u hodu.
Sad, vam je sigur.., jamačno (ha, tu sam vas čekao!) već dosta ovih primera, te se nervozno pitate kakve oni veze imaju sa psom s početka teksta. A imaju i te kakve! Prvo se upoznajmo sa varijantom Pavlovljevog opita koju je jedan čudak demonstrirao na samom sebi – daklem, ne radi se više o psima već o ljudima. Inspirisan davnim otkrićem pomenutog nobelovca, Jan Pejdž izradio je uređaj (nazvao ga je Bondage Happenes ili Ropstvo se događa) koji je povezan s njegovim mobilnim telefonom. Nosio ga je dve sedmice na glavi i svaki put kada bi mu zazvonio mobilni ili bi primio poruku, u usta bi dobijao gutljaj limunade. No, i nakon što je – posle dve sedmice – skinuo uređaj, svaki put kada bi primio telefonski poziv, njegova reakcija na to bila bi ista – curenje sline. Daklem, kao i psi i ostala živa bića, i čovek je podjednako podvrgnut delovanju uslovnih podražaja, odnosno uslovnom refleksu. E sad sam preterao, zar ne?!
Ukipljeni poštovaoci državne himne, pevajući nogometaški hor sa izuzetkom Ljajića, prvačići koji skandiraju domovini i Titu, klanjajući poštovaoci boga, nacistički naučnik iz SF filma, televizijski najavljivači i/ili saborski zastupnici, sasvim pouzdano nisu na glavi nosili nikakvu aparaturu, niti su bili podvrgnuti zvonjavi zvonceta ili mobilnog, nisu trpeli elektrošokove i slične nadražaje koji bi izazivali opisano im ponašanje! No, jesmo li baš toliko sigurni u to? Uređaja ima različitih vrsta a, uostalom – je li uređaj baš nužno potreban? Odnosno, ne krije li se u glavi svakoga od nas uređaj čijeg postojanja nismo ni svesni?
Čašćenje himne kao (uz zastavu) državnog simbola počinje još od malih nogu. Uče nas roditelji, vaspitači u vrtiću, učitelji, mediji… da se na taktove odgovarajuće popevke treba odazvati na odgovarajući način: ukipiti se u stavu mirno (dok ne odsviraju dosadnu kompoziciju) uz različite varijacije daljih postupaka. Neki uče da treba staviti desnicu na srce, drugi vas dresiraju da – bez obzira na svoje muzikalne sposobnosti – morate učestvovati u pevanju pomenutog evergrina, treći… I tako to traje godinama i godinama. Čim čujete poznate taktove, vi skačete u vertikalu i automatski vršite opisane postupke. Dobro, ali to nije uslovljeni iliti uslovni refleks – pre bi ga se moglo nazvati neuslovljeim ili bezuslovnim refleksom ili, čak, naučenim ponašanjem.
Ali! Jeste li ponekad pokušali (ako niste kojom nesrećom teško bolesni; paralizovani na primer) sedeli dok se svi oko vas postavljaju u posvećeno okomito čašćenje hvalospeva vašoj (ili tuđoj) državi? Pretpostavljam da, ako ste to ma jednom učinili, nikad vam više nije palo na pamet kad ste videli reakciju okoline. Možete li zamisliti kako bi se osećao đačić od desetak ili manje godina kada ne bi učestvovao u razrednom ritualu? Kakvim bi sankcijama, počev od prezira ostatka razreda do onih službenih, bio izložen, a tek njegovi roditelji.
Jeste li ikada bili – ne reprezentativac svoje zemlje koji ne peva svečanu pesmu, već samo gledalac i kasniji svedok svega što se događalo jadnom izopšteniku iz državne vrste? Uveravam vas da biste na idućoj utakmici vi prvi poveli pesmu, još i pre no bi prvi taktovi zasvirali. A zašto biste se (ili ste to već činili) pošto… (pardon, štovanim) gledao… (još jedan pardonček) hrvatskim gledateljima obraćali upravo rečima ispardoniranima u ovoj rečenici? Jer ste godinama bili podvrgnuti masovnom, ne eksperimentu (jer cilj pokusa je utvrditi objektivni način odvijanja pojave), već masovnom tretmanu ispravnog jezičnog izražavanja. Pa, niste li mogli objaviti članak bez lektorske intervencije na nepoćudnim rečima; ako su vam diplomski rad vratili s potcrtanim – ne stručnim pogreškama već pogrešnim rečima; ako su vas šefovi upozorili na način izražavanja koji bi mogao ugroziti vašu karijeru najavljivačice ili televizijske voditeljke… onda je proradio onaj skriveni uređaj u vašoj glavi.
Taj vas je uređaj unapred upozorio da, želite li izbeći neugodnosti sa okolinom morate se odlučiti za prihvatljiv – ne za vas, nego za okolinu! – način ponašanja. Ne želite li ugroziti svoju profesionalnu karijeru (svejedno sportsku, reportersku ili neku treću) morate na uzuse koji su vam možda sasvim neprihvatljivi i strani, a bez kojih ste podjednako dobar stručnjak u svom fahu – reagovati njihovim prihvaćanjem. Da biste realizovali onaj deo sebe koji niste spremni žrtvovati, morate izabrati liniju manjeg otpora! Recimo, jednostavno – morate postati licemer. Uveren sam da ogromna većina ljudi, ako ne svi, nije došla na utakmicu slušati himnu već gledati sportski meč dva suparnika. Uveren sam da ogromna većina govornika želi nešto bitno saopštiti svojim slušaocima, a to svakako nisu reference na pravilno ili nepravilno izražavanje.
Sasvim sam siguran da je Albert Ajnštajn sa svojim lošim engleskim jezikom bio od inteligentnih ljudi tretiran upravo kao Albert Ajnštajn, a ne kao loš govornik jezika svoje nove domovine. Ne verujem da su pametni ljudi na svakom koraku dokazivali svoju pamet ispravljajući reči, fraze ili akcente koje je naučnik upotrebljavao – naprotiv, mislim da su uvideli da to daje dodatni šarm njegovoj ličnosti. Daklem, taj skriveni uređaj u vašoj glavi, a nazvaćemo ga pragmatizam, jeste onaj koji više usmerava ili uslovljava vaše ponašanje negoli sve ono što ste naučili kao nužno u njegovom ispoljavanju.
Primarni podražaj dolazi spolja – u obliku taktova muzike, načina izražavanja drugih ljudi, oblika njihovog ponašanja ili slično, dok vas sekundarni podražaj (osećaj neugode koji nastaje eventualnim suprotstavljanjem drugima) tera da se uskladite sa vladanjem okoline. Kod nekoga je taj pragmatizam jače, kod nekoga slabije razvijen – jedni su ga svesniji, drugi gotovo nesvesni, ali činjenica je da u mnogim prilikama upravo on određuje naše ponašanje. Dr Strejndžlav je u tome ipak izuzetak, njegovo ponašanje nije uslovljeno, ono je neurološki poremećaj (mada bi se moglo reći da je kod ekstremnih nacista ono učenjem – jer sve počinje učenjem – toliko inkorporisano u ličnost da je postalo instiktivno). Naučnici sa Univerziteta u Aberdinu, koji su identifikovali neurološki poremećaj – nastao usled ozlede mozga – zbog kojeg ruka čoveka izmakne kontroli, dali su mu ime sindrom vanzemaljske ruke ili sindrom dr Strejndžlava.
Prema tome, moj je zaključak – reći ćete – kako nema razlike između psa i čoveka, zar ne? Dakako da ima. Pas je posve nesvestan svog uslovljenog ponašanja i on nikada neće doći u priliku da ga koriguje. Čovek, međutim, ima sposobnost da ga spozna i svesno (ako je jak karakter i tako odluči) ili nesesno – promenom spoljašnjih okolnosti i/ili zahteva okoline za prikladnim ponašanjem – promeni. Oni prvi spremni su žrtvovati osećaj neupitne pripadnosti zajednici i izložiti se stoga neugodnostima da bi sačuvali celovitost svoje osobe, dok su oni drugi – većina – skloniji popustiti pod pritiskom okoline. No, razlika nije apsolutna, svako se u nekoj prilici poneo kao veći ili manji licemer, ma toga i ne bio svestan.
Nećemo sada o uticaju svakodnevnih reklama kojima smo izloženi i manipulacija političara, medija i industrije na ponašanje čoveka. Čovek je biće jako prijemčivo različitim uticajima ako se oni inteligentno (da ne kažem podlo ili lukavo) primene. Poznat je slučaj iz prve polovine dvadesetog veka kada je menadžer jednog američkog bioskopa počeo u filmove ubacivati reklame „koka kole”, s trajanjem od 25 stotinki sekunde. Caka je bila u tome da su kadrovi u kojima se reklama pojavljivala bili toliko kratki da ih gledaoci svesno nisu niti primetili. Kažemo da su gledaoci bili izloženi primanju tzv. subliminalnih poruka. Nakon gledanja takvog filma, znatno je porasla prodaja pomenutog napitka u bioskopskom lokalu.
Još direktniji uticaj na ljudske navike u smislu razvijanja zavisnosti, pokušan je – s namerom ili bez nje – umetanjem kokaina kao sastojka „koka kole”, s kojim ste ga mogli uživati sve do 1911. godine – naravno, ako ste živeli u to vreme. Mada su takve manipulacije s podsvešću čovjka bile zabranjenje, ne manji je uticaj na potrošnju određenih proizvoda (kompjuteri, automobili, ručni satovi, pića…) koji se kao uzgred – ali sa dobro istaknutom markom artikla – ubacuju u kadrove filmskih hitova, a da o svakodnevnom bombardovanju reklamama u TV programima (i filmovi se prekidaju zbog njih) i štampanim medijima ni ne govorimo. Svakodnevno smo podvrgnuti manipulacijama, napose od strane kapitala, države i medija, tako da su i oni koji to shvataju već oguglali n. U tome prednjači kapital čije interese podržane i legalizovane od strane države promovišu mediji. One se sprovode s ciljem potčinjavanja pojedinca i celih društvenih grupa (u ekstremnom obliku – celog naroda) potrebama određenih interesnih grupa. Mogu ići od gotovo naivnih do perfidnih, često teško otkrivajućih oblika, maskiranih sasvim sekundarnim ciljevima koji im daju nevini izgled. Tu spadaju i smicalice bazirane na korišćenju uslovnih refleksa.
Jedan od pionira u proučavanju psihologije masa i uticaja manipulacija na njih, ali isto tako i prvi koji je naučne metode zaista koristio u manipulisanju njima, bio je Frojdov nećak Edvard Bernays. Napustivši Austriju – nakon njene Hitlerove aneksije – emigrirao je u SAD gde je, u skladu sa svojim idejama, sasvim promenio oblike komercijalnog reklamiranja ali i političkog uveravanja ljudstva. Bio je ubeđen da je manipulacija u današnjem društvu nužno potrebna jer je bez nje ono iracionalno i opasno.
Poznata je njegova misao kako je „Svesna i inteligentna manipulacija organizovanih navika i mišljenja masa, važan (je) elemenat u demokratskom društvu. Oni koji manipulišu tim nevidljivim mehanizmom društva sačinjavaju nevidljivu vladu, koja je istinska vladajuća snaga naše zemlje. Nama se vlada, naši umovi su oblikovani, naši ukusi se formiraju, naše ideje bivaju sugerisane, većinom od strane ljudi za koje nikada nismo čuli. To je logičan rezultat načina na koji je organizovano naše demokratsko drustvo… Ogroman broj ljudskih bića mora sarađivati na taj način, ako žele živeti zajedno kao glatko funkcionišuće društvo… U gotovo svakom činu naše svakodnevice, bilo u sferi politike ili biznisa, u našem društvenom ophođenju ili etičkom mišljenju, dominirani smo relativno malim brojem osoba… koje razumiju mentalne procese i društvene uzorke masa. Oni su ti koji povlače konce što kontrolišu javno mišljenje.” (Propaganda, E. Bernays).
Za sada jedini način da se takovrsne manipulacije izbegnu i da se ne osećamo kao marinete na koncu koji povlače drugi jeste razvijanje svesti o njihovom postojanju, očvršćivanje karaktera s namerom da se ignorišu i rad na njihovom raskrinkavanju suočavajući ih sa istinom. Tek ako ih uspemo izbjeći, prestanemo li biti njihovi robovi, možemo o sebi razmišljati kao o slobodnijim (ne i slobodnim – za slobodu treba mnogo više) ljudima. Ali, činjenica da je poneki pojedinac uspeo izmaći zamkama manipulacija njime, još ne znači i da je društvo postalo slobodnije.
(Ilustracija Pixabay)
(Pulse)
