Ako poimamo zatvor kao generalizaciju kazne na industrijskom nivou, doživećemo ga kao izraz svojevrsnog političkog i ekonomskog sistema, a ne kao neizbežni element društva.
Zatvoriti ljudsko biće u nekoliko kvadratnih metara, mesecima, godinama. Nadzirati ga, ponižavati, oteti mu osećanja. Zatvor je zlostavljanje. No, ipak neophodan ovom društvu. Mogli bi čak reći da on nije samo emanacija države koja nastoji suzbiti i izolovati devijantna, neprilagođena, suvišna ili nepoželjna ljudska bića. Naprotiv, on je sastavni deo društva. Ako bolje razmotrimo mogli bi reći da nije nastavak društva, već da je društvo produžetak zatvora. Zatvor u kojem su kaznionice samo najuočljiviji i najbrutalniji aspekt sistema šro nas sve istovremeno pretvara u sauučesnike i žrtve, u zatočenike.
Ukidanje zatvora nezamislivo je bez ukidanja, ili bolje rečeno destrukcije, sadašnjih društvenih odnosa. Argumentovati ukidanje državne izolacije tvrdnjom da zatvori nisu uvek postojali (budući da su savremena tvorevina) ne vodi, u najboljem slučaju, nikuda, a u najgorem (kao što se često zbiva) ka kreiranju pretpostavki kojima je cilj reintegracija devijantnih pojedinaca u društvo putem alternativnih koercitivnih mera. Što u suštini znači predlagati nadilaženje zatvora kroz prisilno reusklađivanje pojedinca putem njegovog uklapanja u proces kulturnog, moralnog i intelektualnog prevaspitanja. To jest, definitivnim uništenjem slobodne volje.
Moderna država već je učinila mnogo koraka u tom smeru i zato joj zasigurno nije potrebna pomoć u obliku demokratskog abolicionizma. Tamnice, bičevi i sistematične telesne kazne (mada nisu potpuno nestale) zamenjene su suptilnijim metodama prisile čiji je cilj, osim iskupljenje tela, uništenje uma. Psihijatrizacija zatvorenika, resocijalizacija kroz društveni rad, nadzor socijalnog radnika, tehnološki izumi kao elektronska narukvica, sve su to mehanizmi koji slamaju otpor i pretvaraju devijantnu osobu u policajca samoga sebe. Uz navedeni koercitivni smer možemo vrlo lako zapaziti do koje mere zidovi zatvora stežu celo društvo.
Ako poimamo zatvor kao generalizaciju kazne na industrijskom nivou, doživećemo ga kao izraz svojevrsnog političkog i ekonomskog sistema, a ne kao neizbežni element društva. Kad će njegova evolucija morati da se prilagodi novim političkim i privrednim uslovima i potrebama, vlast će ga spremno nadići. U biti, nije se čovek oslobodio ropstva, mučenja i vešala, već je politika prilagodila svoja koercitivna i kaznena sredstva potrebama proizvodnje (ideološke i tržišne). Što ne podrazumeva nestanak zatvora. Naprotiv, i istorija pokazuje da se koercitivni lanci sve više stežu kako slika prisile postaje sve maglovitija i neopipljivija.
Krenemo li, dakle, od predstave da je zatvor uslovljen ovim društvom i da je današnjem sistemu vlasti trenutno neophodan, jasno proizlazi da uništenje zatvora mora pratiti uništenje današnjih društvenih odnosa. […] Sadašnji ekonomski uslovi i totalitarni smer vlasti pretvaraju sve siromahe u potencijalnu buduću lovinu za zatvore. Stara izreka „Ako pogrešiš, plati”, mada postokeća u ideologiji ograničenog građanina, u velikoj je meri prevladana u činjenicama: krivicu ne određuje više samo odabir nezakonitog ili protivzakonitog postupka, nego i jednostavno pripadanje klasi.
Zakonodavne spone koje se svakodnevno sve više stežu oko siromaha jasno pokazuju da je siromaštvo inkriminisano i progonjeno, a ne sâmo delo. Povećanjem broja siromaha raste i broj krivičnih dela u kaznenom zakonu. U današnjem društvu lik kriminalca je gotovo nestao, da bi ustupio mesto krivcu. Zato smo svi mi, stanovnici društva-zatvora, osuđeni na zamenjivi način da se trulimo iza bodljikave žice: radilo se o kaznionici, centru za azilante, psihijatrijskoj bolnici ili prognaničkom centru, svejedno. Po toj logici uopšte ne izgleda paradoksalno što širenjem nasilja (simptom građanskog planetarnog rata) nije sâmo nasilje toliko kažnjivo (budući da nije pretnja nego životna limfa sadašnjeg stanja), koliko istinsko postojati i biti. Osobe se kažnjavaju i zatvaraju (a često i eliminišu) samo zato što su siromašne i nepotrebne proizvodnoj i tržišnoj mašineriji, a ne zato što zaista predstavljaju pretnju svojim protivzakonitim delovanjem. Zato svakidašnji život u zatvorima, društveni odnosi među zatvorenicima, stražarima, upraviteljima i njihova interakcija ne počiva toliko na prisili koliko na rekompoziciji onih istih otuđenih društvenih odnosa koji postoje s ove strane rešetki.
Imbecilnost vitezova ljudskih prava ističe se tvrdnjom da zatvorska kazna uzrokuje kasnije lošije ponašanja pojedinaca na slobodi. Navedena teza prikazuje zatvor kao školu nasilja i divljaštva. Kroz ove stavove vidljiv je prisan odnos između ovih „dobrih duša” ljudskih prava i sistema koji ih okružuje. Ne ulazi nasilje iz zatvora u društvo, dešava se upravo suprotno: hijerarhijski sistem, zloupotreba vlasti, maskilizam i potčinjenost u odnosima među zatvorenicima jednaki su odnosima koji svako od nas doživljava u društvu-zatvoru. Zatvor samo odražava ono što se nalazi napolju. Ako želimo tražite uzroke otuđenih odnosa u zatvoru, on će postati sve, sveukupna egzistencija i ljudska bića kontaminirana zatočenjem. Ako pod zatvorom podrazumevamo vršenje prisile nad telima i umovima, otuđenost osećaja, nametnutu hijerarhiju i prinudno pokoravanje zakonima (moralnim, pravnim, običajnim), postaje očito da se preživljavanje na koje smo osuđeni odvija unutar jednog zatvora oko kojeg, međutim, ne postoji spoljašnjost.
Od najranijih godina civilizovane osobe počinju služiti svoju kaznu unutar društva-zatvora i na taj način im takav život postane pravilo. Takozvano vaspitanje u institucijama kao što su porodica i škola samo je početak doživotne kazne koji nas pretvara istovremeno u zatvorenike i stražare reprodukcije ideologije zatvora. I upravo se na pravilu i ideologiji temelji pasivno prihvatanje uloge zatvorenika: od malih nogu pojedinac uči potčinjavanje (nazvano poštivanje, mada ne podrazumeva reciprocitet) autoritetu i hijerarhiji. Odnos s roditeljima, nastavnicima ili svešenikom ne uspostavlja se na prirodan način, izborom i slobodnom voljom, zato što je obavezan.
U takvim odnosima ponašanje stražara je nebitno (mogu činiti sve dok igraju dodeljenu im društvenu ulogu), kao i osećaji pojedinaca zatvorenika: porodični i školski autoritet (ili zajednice, u retkim slučajevima kad preživi njen princip) deluju za njegovu dobrobit, za buduće uključivanje u društvo, da ne počini greške i nadasve da mali pojedinac rastući reprodukuje iste mehanizme koji su temelj cele strukture zatvora.
Na ovom principu „dodatne kazne” zapažamo kako se primenjuje pravna metoda. Nastavnik ili otac ne potpisuje nikakav ugovor sa subjektom, samo nameće zakone koji pri prekršaju određuju kaznu pojedinca, ali ne obvezatno i sankciju prekršaja. Kao u svakom aspektu društvenog života više se kažnjava čovek u svojoj sveukupnosti i njegova egzistencija nego njegova dela. Ova razlika mogla bi i biti nezanemariva budući da kažnjavanje dela ionako fizički dodiruje osobu. Postaje, međutim, fundamentalna kada se dotičemo ideološke konstrukcije o potrebi kažnjavanja i okrivljavanja samog postojanja i delovanja ljudskih bića. Organizacija školskih zgrada, a sve češće i mesta za zabavu, samo su predjelo koje društvo nudi da bi ukrotilo duh i um i priviklo na život u kavezima.
U inkubatorima pasivnosti i otuđenja ljudi upijaju i prihvataju podvojenu i paradoksalnu ličnost, koja s jedne strane živi u masi, a s druge poseduje hijerarhijsku ideju o dolasku na vrh te iste mase (ali uvek kao njen sastavni deo). U biti, nadajući se pohvalama autoriteta ili postajući najbolji u razredu, po mogućnosti tlačeći najgoreg, ali ipak unutar razreda. Važno je da se nikada ne zapitamo da li je pravedno dobijati pohvale s visine bilo koje propovedaonice, pohvale koje pri tome nisu vezane ni za koju našu zaslugu ili specifični talenat, već za naše celokupno postojanje: zato što postojimo u zatvoru.
Dovoljno je posmatrati bilo koju četvrt izgrađenu u poslednjih pedeset godina da biste shvatili kako vlast poima samu sebe. Dovoljno je naročito pogledati takozvane socijalne kvartove, košnice u koje su sabrani i zatvoreni siromasi, zato što prva stvar na koje nas asociraju jesu zgrade zatvora. Sve vlade su iznova osuđivale, preventivno, siromahe zbog njihovih uslova i potencijalne opasnosti. Uzastopni narodni ustanci, zaneseni snom o boljem životu, protiv arogancije moćnika, naveli su reakciju da se opskrbi sredstvima nadzora i kanališe nezadovoljstvo sa ulica. Jedno od tih sredstava bilo je projektiranje i restrukturiranje urbanih sredina. Mogli bismo se dugo zadržati na toj temi, a ipak ne bismo uspeli nabrojati sve izgrađene monstruoznosti, nadasve u drugoj polovici 20. stoleća. Naspram nedavnih nemira u različitim delovima sveta, ipak jedan aspekt metropolskog čudovišta zaslužuje posebnu pažnju.
Arhitektura periferija predstavlja trijumf alijenacije. Kvartovi su mesta u koja se masovno uguravaju potčinjeni da bi uginuli u svojoj društvenoj i individualnoj atomizaciji, dok nekretnine od armiranog betona niču svuda sa opsesijom nadzora, po uzoru na one duge hodnike s brojnim rešetkama koje filtriraju pristup potencijalno opasnim osobama na mesta reprodukcije tržišta i vlasti. Navedenim mehanizmom, kad se izgnanici iz „proleterskog sna” uzrujaju i stanu udarati po rešetkama, ili pak zapale svoju ćeliju, stražari jednostavnije zaključavaju hodnike, kontrolišu ulaze i izlaze, pre no što zapucaju sa osmatračkog tornja. Zato se celi sektori metropola nadgledaju telekamerama za video-nadzor (na svakom uglu ulice), komunikacije među stražarima postaju permanentne, a informatički uređaji, optički kablovi i bežične mreže (kablovi i antene nalaze se svuda u zatvorima) omogućavaju vrlo brzu koordinaciju represivnih snaga. Arhitektura zatvora doživela je kvalitativni skok: u prošlosti su ljudi zatvarani nakon eventualne pobune, danas stalno žive zatvoreni.
U takvom kontekstu su pobune zatvorenika često definisane samim zatvorom, to jest napad se vrši na marginalne delove zatvora, a njegova srž ostaje nedodirnuta, svodeći zatim mit i odbranu zatvora na njegov detalj. Stoga fraze kao „odbrana kvarta”, „moj grad”, „nećemo policiju na našim ulicama” označavaju prisvajanje ideologije zatvora. Kako bi se inače mogao definisati kao naš, zatvor koji je izgrađen protiv nas? Četvrti su odraz zatvora na koji smo osuđeni i odnosa koji su nam nametnuti. I kao takvi pripadaju vlasti. A sve ono što pripada vlasti ne sme opstati. Ne želimo time reći da stanove u kojima živimo treba spaliti (barem ne odmah), već da se nadzor može slomiti samo uz napuštanje lažnih pripadnosti koje je stvorila zatvorska ideologija da realno sprečavaju na hiljade čvorova mreže kontrole, budući da nemamo šta sačuvati.
(Ilustracija Pixabay)
(Fenomeni)
