У распону од претећег шиштања до вриска који леди крв, звук астечке звиждаљке смрти је језив као и сам изглед у виду лобање. Снимање људског мозга указује да тонови звиждука које производе древне астешкее звиждаљке, које је овај народ користио у ритуалнима, могу учинити више од стварања застрашујуће средине. Швајцарски и норвешки истраживачи су открили да слушање активира различите центре.
Неуронаучник са Универзитета у Цириху Саша Фрихолц и сарадници су са 70 добровољаца из Европе спровели психоакустично тестирање. Учесници нису унапред упозорени, тако да нису имали никаква очекивања. Требало је да оцене све звучне записе. Тридесет двоје су, такође, ишли на скенирање мозга док су слушали звиждуке насумично одабране. Већина је звиждук упоредила са вриском. „Показујемо да се звуци претежно доживљавају као аверзивни и застрашујући и оцењени су као да су природно-вештачко порекло”, наводе истраживачи објашњавајушћи да чудна мешавина природног и вештачког отежава мозгу да категорише звук.
Мозак најпре категоризује сензорни унос пре него што ту класификацију користи за приписивање вредности, као што је допадање. Али када нешто не спада у јасну категорију, двосмисленост оставља у стању узнемирености. Активиране су слушне кортикалне области нижег реда у мозгу које се подешавају на звуке као што су врисак или плач бебе и усмеравају га да анализира стимулусе на дубљеој равни. „Звуци су прилично двосмислени у одређивању њиховог порекла звука, што интензивира мождану обраду вишег реда”, додају истраживачи.
У поређењу с другим тестираним звуцима који су укључивали неке што их стварају људи и животиње, затим из природе, музичке и од алата, звиждук астешке лобање је посебно укључио инфериорни фронтални кортекс, задужен за сложену обраду класификације, и медијални фронтални кортекс, укључен у асоцијативну обраду. Када су сви упоређени, они из астешких звиждаљки категорисани су у посебну групу, један је стављен у категорију блиску аларму као што су труба, сирене и ватрено оружје, а и блиску људских звукова страха, бола, беса и тужних гласова.
Многе верзије ових звиждаљки пронађене су у гробовима који датирају од 1250. до 1521. године. Неки од су били повезани са ритуалним сахрањивањем. С обзиром на то и резултате тестирања, Фрихолц сумња да су звиждуци можда били осмишљени да симболизују Ехекатла, астечког бога ветра. „Ехекатл је отпутовао у подземни свет да добије кости из претходних светских доба и створи човечанство”, објашњавају истраживачи део веровања древног народа. Алтернативно, звиждуци астешких предмета од којих се неки јеже, можда су некада представљали оштре ветрове који пробијају Миктлан, подземни свет Астека. Истраживање је објављено у часопису Communications Psychology. Послушајте:
https://www.youtube.com/watch?v=W7ZPxGoF-SM.
(РТС)
