Патуљасти пси које виђсте на улицу можда изгледају слатко, али опрез: вероватно у себи носе мало вука. То откриће су објавили амерички научници, изненађени спознајом да готово две трећине свих пасмина има мерљиву количину вучје ДНK. И није реч о генетском остатку из времена када су се пси изворно развили из вукова пре око 20.000 година, него упућује на то да су се домаћи пси и дивљи вуци међусобно укрштали у минулих неколико хиљада година. То не значи да „вуци улазе у вашу кућу и кваре вашег кућног љубимца”, рекао је за AFP Логан Kистлер, кустос у Смитсониjан музеју природне повести и коаутор нове студије. Чини се и да је то утицало на величину, њух, чак и посебност савремених псећих пасмина, изјавили су истраживачи. Пси и вуци могу имати заједничко потомство, но сматра се да се ретко укрштај
„Пре ове студије водећа наука сугерисала је да пас не сме имати пуно вучје ДНK, ако je уопште сме имати”, објаснила је главна ауторка студије Одри Лин из Америчког музеја природне историје, Научници су сада анализирали хиљаде генома паса и вукова из јавно доступних база података. Открили су да преко 64 посто модерних пасмина има вучје поретло, чак и малена чивава око 0,2 посто. „То је потпуно логично свакоме ко је има”, нашалила се Лин.
Чехословачки и сарлусови вучји пси имају највише вучје ДНK, до 40 посто. Међу расама које се обично држе као кућни љубимци највише вучји је велики енглеско-француски тробојни гонич, сa око пет посто. Хртови попут салукија и афганистанских такође су високо рангирани. Мада пси с вучјoм ДНK теже да буду већи, то није увек тако – примерице, бернардинац je нема. Истраживање је показало да 100 посто сеоских паса – који живе међу људима, али нису ничији – има вучје поретло. Kистлер је претпоставио да би сеоски пси, који имају више прилика за контакт с вуцима, могли бити објашњење начина на који вучјa ДНK улази у генe паса. Женке вукова одвојене од својег чопора због људских активности попут уништавања станишта могле би завршити парећи се с лутајућим псима, сугерисао је.
Истраживачи су упоредили своје налазе сa описима посебности разних пасмина које користе кинолошки клубови. Пасминама с мало или без вучје ДНK чешће су приписиване особине попут пријатељске настројености, лаког тренирања и привржености. С друге стране, пси с више вучје ДНK чешће су сматрани сумњичавима према странцима, независнима, достојанственима или територијалцима. Kистлер је нагласио да су описи несавршени и да не предвиђају понашање појединог пса: „Вуци су еволуирали за специфична станишта и услове, док су псе људи одвели у сваки кутак настањеног света”. Пси су се једноставно морали прилагодити местима на која су их људи одвели, а вучји гени су им у одређеним контекстима давали предности. Примерице, многе тибетанске пасмине, попут пахуљастог lasa apso, имају ген EPAS1 који је настао прилагођавањем на велике надморске висине. Тибетански вуци имају исти ген. Студија је објављена у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences.
(Илустрација Pexels)
(Индекс)
