Врхунски спортисти често помичу границе онога што сматрамо људски могућим, но чак ни њихова тела не могу пркосити законима природе, показало је ново истраживање. Научници су открили да, без обзира на кондицију или интензитет тренинга, људско тело има јасне границе издржљивости и не може дугорочно сагоревати калорије брзином већом од 2,5 пута од базалног метаболизма, пише Science Alert. Иако су претходне студије указивале на постојање сличног „метаболичког врха”, ово истраживање, објављено у часопису Current Biology, сматра се најпрецизнијим до сада. Kористило је златни стандард мерења потрошње калорија и обухватило двоструко већи број спортиста.
Анализа је спроведена на 14 врхунских, светски познатих такмичара – укључујући тркаче, бициклисте и триатлонце. Већина учесника била је од 30 до 44 године, а међу њима и две спортисткиње. Да би прецизно измерили потрошњу енергије, истраживачи су испитаницима дали да попију воду обогаћену посебним метаболичким маркерима. Износи тих маркера касније су мерени у урину, што је омогућило тaчан прорачун сагорелих калорија тoком сваког тренинга и трке. На темељу тих података и детаљних записа о тренинзима, предвиђен је индивидуални максимални метаболички опсег за свакога тoком раздобља од 52 седмице.
Резултати су показали да су спортисти у просеку ретко сагоевали више од 4.000 калорија дневно. Наравно, у краћим временским раздобљима су могли премашити ову границу. Највиши измерени метаболички опсег био је чак седам пута већи од базалног метаболизма једног спортисте, забележен током готово 24-сатног трчања. Неколико других ултрамаратонаца такође је на вишедневним тркама трошило енергију брзином већом од четири пута у односу на базални метаболизам.
Међутим, када се ти енергетски сккови ставе у контекст целе године, испоставило се да су били кратког века. Чини се да након отприлике 30 седмица интензивног тренинга и такмичења, тело досеже границу и врло је мало вероватно да ће премашити просечни врх. Само четири такмичара у студији су надмашила предвиђени метаболички врхунац после 30 или више седмица, али су и они били изузетак, а разлика је била минимална – њихов метаболички опсег био је око 2,7 пута већи од базалне стопе.
„Сористи у овој студији нису значајно премашили предложени метаболички врх”, закључили су аутори. Ипак, остављају простора за изнимке: „Светски рекорди у ултраиздржљивом трчању сугеришу да су знатно веће потрошње могуће у веома ретким случајевима.” Без непосредних мерења већег броја елитних спортиста границе људске издржљивости остају нејасне. Иако све више доказа упућује на то да постоји чврст лимит, појави могућност да неки будући такмичар докаже супротно и поново помери границе познатог.
(Илустрација Shutterstock)
(Индекс)
