Недавна анализа података са телескопа изазвала је узбуђење у научној заједници: посматрања показују да већина спиралних галаксија у раном космосу ротира у истом смеру.
Необично кретање галаксија указује да се универзум окреће. Недавна анализа података са телескопа James Webb (JWST) изазвала је узбуђење у научној заједници: посматрања показују да већина спиралних галаксија у раном космосу ротира у истом смеру. Ово откриће, како је истакао професор Лиор Шамир са Државног универзитета Kанзас, сугерише да би свемир могао имати глобалну ротацију – идеју која се супротставља Стандардном космолошком принципу да је космос изотропан и хомоген у великим размерама.
Лиор Шамир је анализирао слике из JADES истраживања JWST-а и открио да до 50% више галаксија ротира у једном смеру, што је значајна асиметрија која се може уочити чак и без стручне обуке. Он предлаже неколико могућих објашњења: свемир је можда настао са ротацијом или можда живимо унутар огромне црне рупе.Такође, разматра могућност да ефекти попут Доплеровог помака, услед ротације Млечног пута, утичу на перцепцију светлости галаксија, чинећи оне које се крећу супротно од наше светлијима и самим тим лакшим за детекцију.
Ова открића подсећају на раније забележене аномалије, попут „осе зла” у космичком микроталасном позадинском зрачењу (CMB), које такође наговешћују постојање преференцијалног смера у свемиру. Такве појаве изазивају питања о фундаменталним претпоставкама у космологији и отварају простор за разматрање алтернативних модела, попут теорије уморног светла или хипотезе да је свемир холографски и ротира слично унутрашњости црне рупе. Иако су ова запажања интригантна, потребна су додатна истраживања и потврде да би се утврдило да ли заиста указују на глобалну ротацију космоса или су резултат локалних ефеката и ограничења у посматрању.
„Оса зла” (Axis of Evile) је назив који су неки космолози дали необичној појави у расподели космичког микроталасног позадинског зрачења светлости која је остала из раног свемира, око 380.000 година након Великог праска. У теорији оно би требало да буде равномерно распоређено у свим правцима (изотропно), али мерења сонди као што су WMAP и Planck показала су да велики обрасци (тзв. квадрупло и октупо компонента) у тој расподели имају поравнање дуж једне одређене осе на небу. То поравнање није очекивано и не може лако да се објасни Стандардним моделом космологије.
Зто је ова аномалија иронично названа „оса зла” јер би, ако је стварна, могла да доведе у питање уобичајене теорије о хомогености и изотропији космоса. Важно је нагласити: иако је интригантна, још није потврђено да је „оса зла” физички значајна – може бити и последица статистичке случајности или систематских грешака у мерењу.
Теорија „уморног светла” (tired light) је алтернативно објашњење црвеног помака светлости удаљених галаксија, које је први предложио Фриц Цвики 1929. године. По Стандардној теорији, црвени помак настаје зато што се свемир шири – што је галаксија даље, светлост из ње више се развлачи, па изгледа црвнија. Али према теорији „уморног светла”, светлост из удаљених објеката постаје црвенија јер губи енергију док путује кроз свемир, без потребе за његовим ширењем. Идеја је да фотони старе или се умарају се сударајући се с честицама или неким медијумом у космосу, па им се таласна дужина повећава.
У контексту чланка теорија „уморног светла” се помиње као једна од могућих алтернативних интерпретација необичних ротационих образаца и асиметрија у раном универзуму – као контраст Стандардном моделу који укључује ширење и инфлацију свемира. Важно је рећи да је она одбачена од стране већине научника, јер не може да објасни многе посматране појаве, попут микроталасног позадинског зрачења или односа светлости и удаљености супернова.
(Астрономски магазин/ChatGPT)
