Постоје људи који имају невероватну способност да никада не заборављају лица. Кад некога једном упознају могу га препознати после много времена. Стручњаци их називају суперпрепознавачима лица, а нова истраживања откривају како им то успева и зашто није реч само о вежби, већ о урођеној способности.
Ова способност се може видети у свакодневно. На пример, суперпрепознавач после дужег одсуства препозна пријатеља у маси на пијаци или да особукоју је срео само једном пре више година. За већину то би било готово немогућа, али суперпрепознавачи често примећују ситне карактеристике као што су облик обрва, размак између очију или специфичан осмех. Истраживачи са Универзитета Нови Јужни Велс у Сиднеју проучавали су 37 суперпрепознавача и 68 људи са просечним способностима препознавања пратећи покрете очију. Циљ је био да се измери где и колико дуго посматрају различите делове лица.
Подаци су потом коришћени у алгоритмима дубоког учења да се открије које црте лица су најважније за препознавање. Суперпрепознавачи фокусирају пажњу на најкарактеристичније црте лица које највише откривају идентитет особе. Њихов поглед аутоматски трага за деловима који носе највише информација.
Када су ови подаци искоришћени за тренирање алгоритама вештачке интелигенције, они су постали прецизнији у препознавању лица него када су користили податке просечних људи. Разлике у способности препознавања могу потицати чак са мрежњаче, из начина на који визуелне информације улазе у мозак.
Један од занимљивих закључака истраживања је да суперпрепознавачи лице виде као карикатуру. Они не виде само просечне црте, већ преувеличавају делове који најјасније идентификују особу, слично као када цртач нагласи очи или нос да портрет буде препознатљивији. Овај начин посматрања не само да објашњава њихову способност, већ има практичне импликације за развој прецизнијих алгоритама препознавања лица. Суперпрепознавачи лица нису надљуди који памте сваки детаљ, већ појединци чији мозак на другачији начин обрађује визуелне информације. Истраживања показују да ова способност има јаку генетску компоненту, што значи да је део тога урођен, а не само резултат праксе.
(РТС
