Док нови телескопи у наредним годинама буду усмеравали своје објективе ка границама видљивог, можда ћемо коначно потврдити да су невидљиве нити магнетизма одувек биле ту, држећи кључ за решавање највеће загонетке космологије. Шта ћемо још открити када једном потпуно отворимо тај прозор у прве секунде постојања?
Замислите да посматрате исту трку користећи два врхунска хронометра, али један упорно показује да је победник постигао рекорд, док други да је био спорији него прошле године. У свакодневном животу то бисмо приписали квару. Међутим, у размерама универзума овакво неслагање дефинише Хаблову тензију (Hubble t ension) – централни потрес у модерној космологији који прети да уруши фундаменталну архитектуру нашег разумевања стварности. Док научници покушавају да докуче зашто се свемир шири брже него што предвиђају најпрецизнији модели, решење се можда крије у невидљивим древним силама. Ова прича нас води у најраније тренутке постојања, где су примордијална магнетна поља, тихe архитектe космоса, можда оставили траг који данас покушавамо да дешифрујемо.
Неслагање о којем је реч није плод људске грешке, већ две врхунске, али супротстављене методе мерења Хаблове константе (брзине ширења свемира):
- Индиректна метода (Kосмички одјек): Kористећи податке са телескопа Planck, научници мере сићушне флуктуације у космичком позадинском зрачењу (CMB) – светлости која је преостала након Великог праска. Овај модел предвиђа брзину од приближно 67 km/s/Mpc.
- Директна метода (Локални свемир): Посматрањем удаљених галаксија и сјаја супернова помоћу телескопа Hubble и James Webb, астрономи добијају значајно вишу вредност од око 73 km/s/Mpc.
Овај првидно незнатни нумерички јаз заправо крије понор у нашем разумевању. Ако су оба мерења тачна, Стандардни модел космологије је непотпун. Статистичка значајност овог неслагања је толика да више не можемо говорити о случајности; суочени смо са доказом да недостаје кључни делић слагалице о томе како се простор и време понашају. У мапирању непрегледних пространстава астрономи се ослањају на стандардне свеће – тела попут супернова типа Iа, чији је стварни сјај познат. Поређењем те унутрашње јачине светлости са оним што се детектује на Земљиможе се прецизно одредити њихова удаљеност. За калибрацију ових мерења користе се Kефиде, пулсирајуће звезде у оближњим галаксијама.
Иако је директно посматрање ових тела у удаљеним галаксијама екстремно изазовно, оно представља једини начин да се опипа пулс ширења космоса у нашем локалном суседству. Управо ту настаје проблем: локална мерења се не уклапају у оно што говори рана историја универзума. Kада стандардна физика удари у зид, мора се окренути егзотичнијим решењима. Ново истраживање сугерише да кључ може бити у магнетним пољима насталим у примордијалној супи – тренуцима пре него што су формиране прве звезде. Ова поља су била кључна током рекомбинације, драматичног тренутка када се свемир довољно охладио да се електрони и протони споје у неутрални водоник, чиме је космос постао транспарентан за светлост. Ова поља нису била само пасивна позадина; она су активно гурала и вукла наелектрисане честице, чинећи материју грудвастом (clumpier). У подручјима где је материја била гушћа водоник се формирао брже, што је убрзало процес рекомбинације.
Суштина пбја лежи у томе како ово убрзање мења наш космички лењир. Ако се тренутак када је свемир постао транспарентан помери чак и за делић, мења се и физичка скала образаца које данас видимо у космичком позадинском зрачењу. Померањем тог лењира вредност Хаблове константе коју изводимо из података телескопа Plamck природно расте, ефективно премошћујући јаз ка оних 73 km/s/Mpc које видимо у локалним мерењима. Овај рад није само теоретска претпоставка. Први пут научници су користили пуне 3D симулације примордијалне плазме са уграђеним магнетним пољима да прате формирање водоника. Резултати су показали да ова хипотеза преживљава најригорозније тестове модерне астрономије. Ова магнетна поља би могла отворити нови прозор у то какав је универзум био тек делић секунде стар, нудећи можда увид у важне догађаје попут самог Великог праска.
Речени модел нуди елегантну двоструку победу. Снага поља коју подаци сугеришу износи између 5 и 10 пикогауса. Ово је фасцинантно прецизна бројка: управо је то јачина потребна да се објасни порекло магнетних поља која данас детектујемо у галаксијама и огромним космичким празнинама, а чије је порекло деценијама било непознаница. Статистичка анализа показује конзистентну благу преференцију за постојање ових поља, са значајношћу од 1,5 до 3 стандардне девијације. Иако то још не представља дефинитивно откриће, реч је о снажном научном наговештају. Kроз више комбинација скупова података проналазимо доследну преференцију за примордијална магнетна поља… Ово је значајан путоказ који сугерише да нисмо на погрешном трагу.
Закључак: Уколико се потврди постојање древних магнетних поља, она ће постати непроцењив инструмент за истраживање физике на енергијама које су далеко изнад свега што можемо постићи у акцелераторима на Земљи, укључујући Велики хадронски колајдер (LHC). Ми заправо користимо универзум као лабораторију да тестирамо саме границе природних закона. Тај увид нас учи колико је космос нераскидиво повезан – од микроскопских магнетних сила у праскозорју времена до брзине којом се данас шири цела васиона. Док нови телескопи у наредним годинама буду усмеравали своје објективе ка границама видљивог, можда ћемо коначно потврдити да су невидљиве нити магнетизма одувек биле ту, држећи кључ за решавање највеће загонетке космологије. Шта ћемо још открити када једном потпуно отворимо тај прозор у прве секунде постојања?
(Астрономски магазин)
