Позната као трепанација, пракса бушења рупе у лобањи била је уобичајена у прхисторији, а примери су откривени на археолошким налазиштима широм света. Након анализе шупљина у 41 неолитској лобањи из Француске, аутори нове студије бацили су ново светло на природу овог грубог поступка, откривајући колико је заправо био инвазиван и несуптилан. Чуване у Музеју човека у Паризу, лобање које су истраживачи прегледали биле су старе од 8.000 до 4.000 година из збирке од 159 са захватима бушења. Просечна рупа је 2,95 и 5,43 центиметара широка, поједине су премашиле 10 центиметара.
Већина древних трепанација широм света показује знаке зацељивања, што указује да је већина лечених доиста преживела неко време. „Висока стопа преживљавања, упркос опасности од церебралног едема, инфекције, крварења и шока, јасан је показатељ високе вештине и искуства раних хирурга који су извели захват”, пишу аутори студије. Претпоставља се, на пример, да су неолитски исцелитељи можда стерилисали своје камене алате пре бушења лобањама, док су се биљке с природним својствима против болова или антибиотицима можда користиле да помогну оперисанима да преброде искушења.
Зашто је трепанација била тако популарна у праисторији није јасно, иако неки научници верују да се поступак можда изводио за ублажавање интракранијалног притиска узрокованог озледом или патологијом – као што је и данас у ретким случајевима. С друге стране, легендарни неуролог и антрополог из 19. столећа Пол Брока нагађао је да је та пракса можда повезана с веровањем да су нападе узроковали демони које је требало ослободити отварањем рупа у лобањи. Штагод било, трепанација представља интригантан експериментални корак на путу човечанства ка хируршкој стручности. Аутори студије кажу да су њихови увиди „врло важни у покушају разумевања порекла данашње неурохирургије праћењем њених најранијих корака”, пише IFL Science.
(Илустрација Shutterstock)
(Kликс)
