Svemir nam je ponovo poslao zagonetku u obliku tajanstvenog radio–signala. Ovo je prvi put da je takvo ubrzanje jasno zabeleženo kod dugoperiodičnog tranzijenta.
Astronomi su detektovali impulse iz izvora koji nam, čini se, šalje signal svakih 14 minuta, no od njegovog otkrića zabeležen je tek delić tih emisija, piše IFLScience. Iako je poslednjih godina otkriveno nekoliko sličnih izvora, ovaj se izdvaja po dve neobične karakteristike: signal mu je ekstremno polarizovan i, što je još čudnije, neprestano se ubrzava.
Signal je nazvan CHIME J1634+44 i, uprkos tome što pripada kategoriji dugoperiodičnih radijskih tranzijenata (LPRT), ne nalikuje ičemu što smo dosad videli. Njegovo ponašanje dovodi u pitanje postojeća objašnjenja o poreklu ovakvih svemirskih fenomena. Sve do pre nekoliko godina astronomi su radio-talase iz svemira svrstavali u tri kategorije: stalne izvore, jednokratne bljeskove i pulsare, čiji se signali ponavljaju u intervalima od nekoliko sekundi ili milisekundi. Svi redovni signali s dužim periodima ispostavili su se kao smetnje uzrokovane ljudskom tehnologijom.
To se promenilo kada je profesorka Nataša Harli-Voker otkrila zapise o izvoru koji je emitocao signal svaku 1.091 sekundu, što se smatralo nemoguće dugim periodom za pulsar. Time je nastala nova kategorija – dugoperiodični radijski tranzijenti – i potraga za sličnim pojavama je započela.
Ubrzo je pronađeno još deset primera, a za dva je ponuđeno i moguće objašnjenje: sistemi crvenog i belog patuljka koji kruže jedan oko drugoga u bliskim orbitama. No, taman kad se činilo da je misterija na tragu rešenja, pojavili su se novi primeri koji se ne uklapaju u taj model, a najmanje se uklapa CHIME J1634+44. Taj signal prvi put je uočen u oktobru 2022. godine pomoću kanadskog teleskopa CHIME, a nezavisno je potvrđen i u podacima teleskopa LOFAR.
Iako je u početku zabeležen samo jedan bljesak, izvor se od tada povremeno reaktivirao, pa je u razdoblju od četiri godine zabeleženo ukupno 89 bljeskova. Ponekad su se pojavljivali dovoljno blizu jedan drugog da se mogao utvrditi njihov ritam. Ovaj se nalazi u sazvežđu Herkul, u relativno praznom delu Mlečnog puta. To bi trebalo olakšati potragu za njegovim izvorom na drugim talasnim dužinama, no optički teleskopi zasad nisu pronašli izglednog kandidata.
Naučnici su primetili da se signali najčešće detektuju u razmaku od 4.206 sekundi (70 minuta), ali ponekad taj razmak iznosi samo 841 sekundu (14 minuta). Veruju da je stvarni ciklus taj kraći, od 14 minuta, a da je većina impulsa preslaba za detekciju ili usmerena drugde, zbog čega pouzdano primamo tek svaki peti.
Postojeća teorija za neke LPRT-ove kaže da dolaze iz sistema u kojima se crveni i beli patuljak okreću jedan oko drugog. Radio-emisija se širi svemirom poput svetlosnog snopa svetionika, a period signala odgovara vremenu potrebnom da zvezde naprave pun krug. To omogućuje znatno sporiji ciklus od rotacije jednog pulsara. Međutim, kod signala CHIME J1634+44 ne samo da nema traga zvezdama koje bi mogle izvoditi takav svemirski ples, već signal ima i dvie izrazito zbunjujuće osobine.
Prva je gotovo stopostotna kružna polarizacija. Svetlost postaje kružno polarizovana kada nastaje u izuzetno snažnom magnetskom polju, no takva gotovo potpuna polarizacija veoma je retka i teško ju je objasniti. Slični, ali daleko slabiji signali zabeleženi su samo kod kratkih bljeskova s nama relativno bliskih zvezda, uključujući Sunce. Druga, možda još čudnija pojava, jeste da se vreme između impulsa neznatno smanjuje, što znači da se izvor ubrzava. Ovo je prvi put da je takvo ubrzanje jasno zabeleženo kod dugoperiodičnog tranzijenta.
Autori studije, koja je prihvaćena za objavu u časopisu The Astrophysical Journal Letters, nude nekoliko spekulativnih objašnjenja. Jedna mogućnost je da materijal s partnerske zvezde pada na bielog patuljka ili neutronsku zvezdu, dodajući joj ugaoni momenat i tako je ubrzavajući. Druga je da svedočimo polaganom spajanju dva bela patuljka, procesu koji oslobađa gravitacione talase koje tek treba detektovati.
(Ilustracija CHIME)
(Indeks)
