У привидно непогрешивој истости поступака не може се против својих слабости, јер човек – то је луталица, очајник окупан парадоксима. Меланхолија постаје његова највећа тајна и најдубље врело бића. Баш она дубока и мрачна меланхолија коју је на подлози светског бола (Weltschmerz) предосетио Ниче да би од ње умро у агонији неизрецивог.
Ненад Обрадовић
Фридрих Ниче је из свог песимизма, у неиздрживом надоласку питања, пред себе поставио две странпутице – вољу за моћ и смрт Бога и тако упао у бездан из кога никада није изашао. Сломио се, Хајдегеровим речима, на свом делу, на вољи за моћ. Жорж Батај сведочи да је Ниче почетком јануара 1889. сишао са ума: „На тргу Kарла Алберта у Торину обесио се, јецајући, о врат једном претученом коњу, а затим се срушио; дошавши к себи поверовао је у то да је Дионис или Распети”. Годину дана пре тог одлучујућег догађаја, у писму оданом пријатељу Францу Овербеку, написаће: „Ово страшно десетoгодиште које имам за собом дало ми је обилно окусити шта значи самоћа, осамљеност све до тог ступња: осамљеност и незаштићеност патника који нема средстава ни за то да би се очувао, да би се одбранио”.
Ничеово лудило застрто је неизлечивим нихилизмом. Оно страшно што човека узнемирује, каже Ниче, није висина, већ пад када се доле спушта поглед, а рука граби према горе. Тај бездан, у којем се човеку оцртава људскост, трајно је одређујуће неспокојство од којег срце хвата вртоглавица живота. Јер, пита се Ниче, чему живот кад живети значи сам себе сагорети, а ипак се нимало не загрејати. Филозоф ,,треба да најдубље саучествује са општом боли: као што сваки од старих грчких филозофа изражава неку нужду, и ту, у пукотини, поставља свој систем’’. Пукотина модерног доба јесте бол филозофа. Али у тој општој боли филозоф тежи ка узвишеном. Оно посебно и величанствено, за човека есенцијално, настаје и опстаје у болу светског нереда. Лудило је бљесак мисли.
Ничеов надмоћни човек опонира сваком континуитету, он схвата да је човекова одликовност патња и бесмисао, што се може уочити и увидом да је ,,и код Диониса и код Христа, ствар у мучеништву, у трпљењу. Но то исто (мучеништво) има друкчији смисао. Сâм живот, његова вечна плодност и повратак, условљава јад, разарање и вољу за уништење”. Човек је вековима патио као човек јер није био довољно храбар да постане натчовек, наиме човек окренут својој човечности. На тој тежњи сломио се Ниче. Јер човекова посебност и снага нису у томе да подноси живот, увиђа Жил Делез, ,,већ, напротив, испрезати, ослобађати, давати слободу ономе што живи. То није оптерећивање живота тежином врхунских, чак јуначких вредности, већ стварање нових вредности које ће бити вредности живота, које ће живот учинити лаким или потврдним”.
Сви велики људи пре су били грешници, него ли свеци. ,,Не сумња, већ извесност је оно што тера у лудило. Али, да би се тако осећало, мора се бити дубок, понор, филозоф…” Попут Заратустре, који наговешатава нови дан сванућа, препорођен човек Ничеове перспективе разара постојеће у славу надолазећег, будућег живота. Нови човек почовечује стварност да би се ослободио света лажних слика, идеала и вредности. Такав човек оно битно, које се темељи у томе да јесмо, схвата у хераклитовском смислу промене, сталног покрета и еволуције, сталне нестабилности и неспокојства, патње и бола.
Пред нама је хоризонт који погледом никада не захватамо у целости. Наше су способности ограничене јер имагинација заговара један расцепкани свет живота који универзалност види искључиво из одређујућег гледишта. Ми, дакле, посматрамо свет из једне тачке, али смо из тог места несвесно укључени у целокупан свемир који нам у својој загонетности остаје замрачен и крајње недоступан. Привидно срећни увек смо у месту са кога се пред нама пружа хоризонт мрака. Питамо се, мада не добијамо одговоре. Све је у загонетности и неодговор(е)ности. Све је у неисказивој тишини, у болу и патњи из које узрастамо ка пропланку са којег можемо видети боље и сврховитије.
Човек није само биолошко функционално биће, него тек једна тачка пред замраченим хоризонтом. Једина могућност која га може натерати на покрет је зов савести. Тај зов је, који Хајдегер наглашава као оно одлучно у човеку, оно што откључава закључана врата и човека помера из једне тачке, неиздрживе просторности. Имамо свест, али и самосвест. Можемо питати о другима, али и о себи. Знамо да је смрт пред нама. Презир према смрти који је изнедрило наше доба засеца рану егзистенције. Смрт, потом туга и бол, не лече се ничим, они су једноставно ту, са нама и поред нас.
Kако живети ако неспреман идеш ка крају, ако стрепиш пред коначношћу? Смртност је неприкосновена одређеност свих живих бића. Зрелост је прихватање смрти. Филозофирати, знамо од Платона, значи припремати се за смрт. Душа нас заокупља одлучујуће, она се јавља као сидриште смисла и води нашу егзистенцију ка споразуму са свемиром. Зато пустити да буде пре свега значи помирити се са животом као током који води ка смрти. Kо је помирен са бригом, он је спашен. Ако човек насмејаног лица гледа смрти у очи он у пунини живи као смртник који се препустио току живота без предрасуда и непотребног оптерећења. Црв очаја је, каже Едмонд Жабес, у служби хумора. Све док је у нама страх, мањка живота. Све док је у нама смрт, надире живот у изобиљу лепоте и узвишености.
Управо према чињеници коначности надире метафизика патње као најфундаменталније одређење човека. Наш (животни) парадокс није (само) у томе да стално изнова покушавамо да живимо срећно, колико је парадоксалан наш сизифовски положај осуђеника који нас затвара и држи у месту, без могућности било какве духовне миграције. Достојевски у Злочину и казни, поред осталог, отвара питање човекове неутемељности у живом животу. Разумихин тако покушава да живот ољушти од наслага истости. Буди свој, макар у заблуди и ја ћу те љубити. Заблудом ћеш потврдити да си жив. Из заблуде ћеш спознати скривену истину. Али нама се најчешће, како наглашава Достојевски, свиђа да мислимо туђом главом. Радије смо папагаји, него људи.
Човеку је ипак нелагодно у мртвилу предвидивог живота. У привидно непогрешивој истости поступака не може се против својих слабости, јер човек – то је луталица, очајник окупан парадоксима. Меланхолија постаје његова највећа тајна и најдубље врело бића. Баш она дубока и мрачна меланхолија коју је на подлози светског бола (Weltschmerz) предосетио Ниче да би од ње умро у агонији неизрецивог.
(Илустрација Pixabay)
(Пулсе)
