Profesor dr Dušan Ristanović se zainteresovao za novu naučnu oblast, fraktalnu analizu, i iz nje objavio veliki broj naučnih radova u najviše rangiranim međunarodnim časopisima. Može se čak reći da je nakon odlaska u penziju objavio više radova nego tokom formalne univerzitetske karijere.
Prof. dr Slobodan Jarić
Profesor dr Dušan Ristanović (1933-2017) jedan je od najistaknutijih srpskih i jugoslovenskih biofizičara. U dugoj i uspešnoj karijeri redovnog profesora Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu predavao je generacijama studenata i bio mentor sedam doktorskih disertacija. Objavio je preko 70 radova u renomiranim inostranim časopisima, a njegove publikacije su citirane preko 2.000 puta. Uvek visoko uvažavan među kolegama i mlađim saradnicima, profesor Ristanović je bio posvećen nauci do poslednjih dana svog života.
Dušan Ristanović je rođen 17. februara 1933. godine u Čačku, u profesorskoj porodici. Njegov otac, Sava Ristanović (1896-1974) bio je profesor književnosti, naročito poznat kao autor čitanki za drugi i treći razred gimnazije. Porodica se doseljava u Beograd 1936. godine. Dušan se školovao u Beogradu i u SAD, da bi 1957. godine diplomirao na grupi Fizika tadašnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta. Najpre se zaposlio kao profesor u Elektrotehničkoj školi „Nikola Tesla”, gde je predavao elektroniku i napisao udžbenik „Elektronika I” (Zavod za izdavanje udžbenika SR Srbije, 1958) koji je doživeo brojna izdanja.
Godine 1960. zaposlio se kao honorarni asistent u Institutu za fiziku Medicinskog fakulteta u Beogradu, da bi već sledeće godine bio izabran za asistenta za predmet fizika. Završio je postdiplomske studije na Grupi za teorijsku fiziku pri Katedri fizike Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu 1967. godine, odbranivši magistarski rad pod nazivom Wiener-Rosenblueth-ov matematilju model flatera i fibrilacije”.
Kao stipendista Svetske zdravstvene organizacije 1968. godine je radio na Odeljenju za komunikacije Univerziteta u Kilu (Keele), Engleska, na temi primena kibernetike u medicini. Mentor mu je bio Donald MacCrimmon MacKay (1922-1987), istaknuti britanski fizičar poznat po istraživanjima organizacije mozga. Dušan Ristanović je tu razvio interesovanje za biofiziku, i odlučio da to bude tema njegove doktorske disertacije. Završio ju je i odbranio 1972. godine u Beogradu, pod mentorstvom akademika Radoslava Anđusa. Tema disertacije bila je „Biofizička analiza i modeliranje elektrogeneze strijatnog korteksa”. Za to vreme je bilo veoma neobično da neko ko je diplomirao i magistrirao na Grupi fizika PMF-a doktorira na Odseku za biološke nauke istog fakulteta, ali je to pokazivalo širinu interesovanja i multidisciplinarni pristup nauci, koji je karakterisao čitavu karijeru Dušana Ristanovića.
Karijera Dušana Ristanovića se nastavlja na njegovom matičnom Medicinskom fakultetu gde je godine 1972. izabran za docenta za predmet fizika, 1978. godine za vanrednog, a 1984. godine za redovnog profesora. Uživao je visoku reputaciju na Medicinskom fakultetu, a njegove ideje i argumenti su presudno uticali na to da već 1973. godine ime predmeta bude promenjeno na biofizika, a nešto kasnije Institut za fiziku promeni ime u Institut za biofiziku u medicini, kako se i danas zove.
Profesor Ristanović bio je izuzetno posvećen nastavi, voleo je da drži vežbe i časove i bio ponosan na kvalitet laboratorijskvh vežbi koje je osmislio, kao i na elementarnu teoriju obrade grešaka u merenju, koju je uveo u nastavu. Utemeljio je predmet biofizika na Medicinskom fakultetu, a držao je i predavanja u okviru više postdiplomskih i specijalističkih predmeta. Napisao je udžbenike „Biofizika” i „Praktikum za biofiziku”. Uključivao je kolege u pisanje udžbenika i tom prilikom im je bio nezvanični recenzent i urednik. U periodu od 1978. do 1999. godine bio je u više mandata direktor Instituta za biofiziku u medicini i šef Katedre za biofiziku, kao i predsednik Komisije za doktorske studije Medicinskog fakulteta. Od 1976. do 2000. godine vodio je četiri naučna projekta finansirana od strane Ministarstva nauke.
Profesor Ristanović bio je jedan od osnivača i prvi sekretar Društva biofizičara Jugoslavije, a zatim i član Društva biofizičara Srbije. Bio je član Société internationale de biologie mathématique (Francuska), spoljni član Srpskog lekarskog društva, saradnik u Institutu za biološka istraživanja u Beogradu, ekspert Jugoslovenskog komiteta za nauku i tehnologiju i savetnik u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa „Mladi fizičar”, član uredništva „Srpskog arhiva za celokupno lekarstvo” i član Uredništva Archives of Toxicology, Kinetics and Xenobiot Metabiotic Metabolism. Bio je recenzent radova u brojnim uglednim međunarodnim časopisima.
Profesor Ristanović se bavio istraživanjima u raznim oblastima: biofizici, matematičkom modelovanju procesa u biomedicini, neurofiziologiji, biomehanici, kardiologiji, (pato)fiziologiji, kompartmanskoj analizi, upotrebi radioaktivnih izotopa u medicini, biostatistici, fraktalnoj analizi i metodologiji naučnog istraživanja u medicini. U međunarodnim naučnim časopisima objavio je preko 70 radova, uz brojna saopštenja na međunarodnim i domaćim konferencijama. Njegove publikacije su visoko citirane u uglednim međunarodnim publikacijama. Autor je monografija „Matematičko modelovanje pojava u biološkim sistemima” (Naučna knjiga, 1989) i „Osnovi fizikalne medicine” (Nauka, 1996).
Profesor Ristanović je penzionisan 1998. godine, ali to nije označilo kraj njegove naučne karijere. Nastavio je da dolazi u Institut, gde se svakodnevno bavio istraživanjima sa mladim saradnicima. Zainteresovao se za novu naučnu oblast, fraktalnu analizu, i iz nje objavio veliki broj naučnih radova u najviše rangiranim međunarodnim časopisima. Može se čak reći da je nakon odlaska u penziju objavio više radova nego tokom formalne univerzitetske karijere. Nikada to nije bilo samo istraživanje radi istraživanja, već saradnja sa mladim kolegama koji su kroz to istraživanje dolazili do svojih doktorata, a kasnije naučnih i nastavnih zvanja.
Profesor Ristanović je formalno bio mentor sedam doktorskih disertacija, ali je taj broj suštinski veći – pošto je žalosnom kratkovidošću domaćih zakonodavaca penzionisanim profesorima zabranjeno da vode naučne projekte i budu mentori, on je nezvanično pomagao mnogim mladim kolegama ne samo na svom Institutu, nego i šire na Medicinskom fakultetu, da nađu pravi put u naučnom istraživanju i tako dođu do doktorske titule. Mnogi od njih ga smatraju svojim suštinskim mentorom.
Veoma sam ponosan što mi je profesor Ristanović 1986. godine bio mentor pri izradi doktorske disertacije. Njegovo veliko znanje, britki um i obilje ideja beskrajno su mi pomogli da dođem do svojih prvih naučnih radova. Naročito me je impresionirala njegova sposobnost da na pravi način pristupi recenzijama koje su ti radovi dobijali, i da umesto da ih gleda kao nužno zlo, nađe u njima motiv da unapredi recenziranu publikaciju. Mogu slobodno da kažem da mi je njegova metodologija rada otvorila put u svet, u koji sam se kasnije i uputio, da bih nastavio karijeru kao profesor u Delaveru, SAD, na Department of Kinesiology and Applied Physiology.
I tokom narednih decenija sam se uvek sa velikim zadovoljstvom dopisivao sa profesorom Ristanovićem, ne samo kao njegov saradnik nego i kao lični prijatelj. A bilo je veliko zadovoljstvo biti prijatelj tog izuzetnog čoveka.
(Ilustracija Dušan Ristanović)
