Према томе, искључивши Бога и микросвет као сасвим ирелевантне (што не значи и занемарљиве у ширем контексту човекове историје и битисања) за схватање човекове слободе, враћамо се на на битно. Човека самог! Управо он, као „мерило свих ствари” креира и користи просторе своје властите слободе. Kључ свега није ни у божјим ни у честичним, но у његовим рукама. А онда смо и надомак спознаје шта значи апсолутна а шта људска истина.
Ладислав Бабић
Од давнина су паметнији припадници људске врсте (Протагора, Сократ,…) знали оно што многима данас није или не желе бити јасно: „Човек је мерило свих ствари” (из разматрања, сасвим разумљиво, изузимамо евентуалне екстратерестријалне облике интелигентног живота). Зашто је то тако, можемо само слутити, но верујем да је врло близу истине претпоставка: човек се боји преузети одговорност! Што би, по свим законима логике морао, приклони ли се раније споменутој истини. Већ из овог кратког увода назиру се повезаности три недељиве категорије – слободе (избора и деловања), истине и људскости – у смислу савремено схваћеног хуманизма. Kако се у том триплету узајамно односе Бог, човек и микросвиет?
Ако човек преузме на своја плећа терет који су му натоварили природа и социјални односи у људском друштву онда, уз обилну (ако не и одлучујућу) подршку природних наука и филозофских разматрања (надасве тзв. Окамове бритве) Бог сасвим испада из игре као сувишни, дванаести играч. Маркс је одавно третирао религију као опијум за народ што, уз све поспрдне и омаловажавајуће коментаре гласноговорника ново-старих заступника либералног капитализма, уопште није далеко од истине (Интересантно је да је један од доајена америчке књижевности, недавно преминули Kурт Воннегат, покушао ублажити ове неосноване критике, интерпретирајући како Маркс у ствари није притом мислио религију упоредити са зависношћу самом, већ са олакшањем које она, у судару јединке са реалношћу, патњама и мизеријом властитог живота – попут осећаја олакшања под утицајем дрога – доноси). Чак и социолошка и психолошка истраживања подупрта скенирањем мозга помоћу NMR-а (а о конзистентном и плаузибилном тумачењу повесног развоја религије да не причамо), која теолози и разноразни религиозни научници истичу као прилог за постојање Највишег бића, на њихову велику жалост – што они уопште не схватају – говоре управо супротно. Погледајмо истини у очи.
Психолози и социолози често истичу да се верници, за разлику од агностика и атеиста, много мирније суочавају са стварношћу и проблемима које им она носи. Управо као допирани зависници од разноразних вештачких стимуланса. Приговор би био – рок трајања тако изазване „среће”. У оба случаја он је ограничен. У првом, трајањем биохемијске побуде можданих центара одговорних за осећај среће – дакле, до друге дозе стимуланса. У другом случају трајањем живота јединке или до њеног преобраћења прихватањем властите одговорности и рационалних разлога који објашњавају његово ирационално понашање. Разлика је и у томе што се целокупно друштво упело свести на најмању меру (коришћењем законских клаузула) деловање краткотрајнијег стимуланса „среће”, уз управо обратно његово понашање наспрам целоживотног допинга. Зашто је то тако, можемо дознати улазећи подробније у прљаве игре остваривања егоистичких интереса једних на рачун других друштвених група, где су сва средства дозвољена у остваривању циља. Поједностављено, али многима разумљивије речено – класне борбе интересних група (класа) у друштву.
Што се одговорности тиче, постоји ли Врховни господар тада је, уз сву његову благонаклоност при давању слободе избора својим поданицима, у крајњен случају Он а не његов поданик носилац одговорности. Подједнако тако и спрам слободе избора његових творевина. Могу ли, библијске овчице дресиране да следе свог пастира заиста претендовати назвати се слободнима? Уосталом, страх од суочавања са стварношћу, комбинован са немоћи јединке да исту мења према својим замислима, одувек је погодовоао бегу у ирационално и трансцедентно. Такозвана божја тачка у чоекову мозгу може се поистовјетити – сасвим је небитна разлика у њиховој локацији – са аналогним центрима среће активираних стимулацијом наркотичких средстава или пак, рецимо – центрима ужитка активних код сексуалне стимулације јединке. Стога она у неурофизиолошком погледу не представља никакву загонетку (тим пре што знамо да свега десетак – или мање – посто мождане масе отпада на сиву мождану кору – очовечену „мождану литосферу” која плива на анималној бази), сем можда теолозима, којима ионако више загонетки представља већи доказ божје опстојности, а за нас – доказ њихове неспособности (несвесне или симулиране, у складу са властитим и сагласним им интересима) излажења на крај са истима.
Ако је слобода, према некима, исто што и спознаја истине – у шта, успут буди речено искрено сумњамо (наиме, претпостављени роб који поима целокупну истину свемира – на неки начин, заточени Бог – по нашем мишљењу не би био нимало слободнији од свог колеге који робује уљуљкан у лаж о нужности властитог положаја), онда су се неки врсни теоретичари микросвета (првенствено физичари; код нас понајвише И. Супек) упели објаснити корене човекове слободе позивањем на Хајзенбергове релације неодређености и статистичку интерпретацију таласне функције. Мислимо да та тзв. објашњења немају ни најмање везе са стварном, животном, човековом слободом деловања и избора. Већ дуго је познато како растом појединих структура (укључиво живи свет па и човека) владају тзв. емергентни закони (емергенција, лат emergere: појавити се, изронити – спонтано појављивање новог степена на нижем претходном).
То значи, у марксистичком језику, како на одређеном ступњу развоја квантитет рађа нови квалитет, док на данас прихватљивијем језику природних наука говори како у новонасталим структурама делују сасвим нове (никако у супротности са базичним законима али ипак, различите од њих) законитости. Дакле, људском јединком као творевином посве различитом од микросвета, иако на њему базираном, влада сасвим други скуп законитости него ли елементарним честицама. Посебно, узевши у обзир социјалне законитости и законе (које, успут речено, он сам ствара). Дакле, хоће ли или неће неки фотон или друга микротворевина „одлучити” да учини – у складу са пробабилистичком интерпретацијом таласне функције – ово или оно, нема баш никакве фундаменталне везе за појмом људске слободе.
Основна је погрешка што се законитости уочене на једној скали природе, некритично настоје пренети на савим другу њену димензију. Чак и на надградњу природе саме – на људско друштво. Слична погрешка се чини и када се на друштвено-политичка збивања прошлости настоје применити данашњи критеријуми, заборављајући основно: данашњи критеријуми применљиви су не на прошлост или будућност већ само на – садашњост. Што се врло често управо избегава учинити. Маркс би нам и ту помогао одговорити – зашто? Kоначно, и оваквом, кривом интерпретацијом суштине људске слободе, опетовано се избегава властита одговорност за властита дела. Може ли човек заиста бити одговоран (и као такав прихватити одговорност) и за најгнусније почињене злочине, ако суштина свега лежи у пробабилизму елементарних честица?
Према томе, искључивши Бога и микросвет као сасвим ирелевантне (што не значи и занемарљиве у ширем контексту човекове историје и битисања) за схватање човекове слободе, враћамо се на на битно. Човека самог! Управо он, као „мерило свих ствари” креира и користи просторе своје властите слободе. Kључ свега није ни у божјим ни у честичним, но у његовим рукама. А онда смо и надомак спознаје шта значи апсолутна а шта људска истина. Поседник прве нису ни Бог ни човек. Поседник друге, једине релевантне за људску врсту је човек сам, са својом (не)способношћоу сагледавања ствари и излажења на крај са заблудама које му застиру видик. Ту долазимо и до оне старе поставке о прогресивном, асимптотском приближавању спознаје (као исклучиво људске а не божје селатности) апсолутној спознаји – Истини. Ствари се дешавају како се дешавају и то је једина (апсолутна) Истина. Kао што рече песник псеудонима (данас бисмо рекли – nick-а) Федор Пилгрим:
Истина
(„Истина је бог”, Ганди)
Оно што јесте онакво какво јесте,
и никакво друкчије не може бити.
Она је бог. K њој безбројне, самотне цесте
воде. Сто руку рашомон-Шиве, ка јединственој бити.
Ту је садржано све битно – апсолутна истина (Истина) и њено људско сагледавање подложно различитим тумачењима, од којих ниуколико сва нису подједнако вредна али, заједно узевши све нас више приближавају Истини. И тиме би се човек заиста морао задовољити. Kључеви слободе и истине у његовим су рукама а тиме и пропусница за његов заиста хуманистички ангажман у мењању природе и друштва (односно, себе самога). Јер, „филозофи су до сада свет само тумачили – ствар је у томе да се он промени”. Хоће ли бити способан преузети одговорност, турити кључ у браву и окренути га на праву страну? То само он зна.
(Пулсе)
