KOSMIČKO TKANJE

VANZEMALJCI ZAROBLJENI

500 pregleda

Budući da samo u našoj galaksiji, Mlečnom putu, postoji od 200 do 400 milijardi zvezda od kojih većina ima planete, očekivalo bi se da su se na nekima razvili inteligentni oblici života.Ako jesu, očekivalo bi se da su usavršili tehnologije kojima je moguće stići do druge zvezde. Zemljani još nisu, jedino su otposlali letelicu Voyager koja je izašla iz u međuzvezdani prostor.

 

Međutim, u novom naučnom radu u časopisu Journal of the British Interplanetary Society Elio Kviroga, profesor na Srednjoatlantskom univerzitetu u Španiji, objasnio je zašto mnogi stanovnici planeta verovatno ne bi mogli pokrenuti svemirska istraživanja, niti komunicirati s nama. Kao dve ključne prepreke navodi otežavajuće uslove na dve vrste planeta – svetovima koji imaju znatno veću masu od Zemlje i svetovima prekrivenim ledom, vodom ili oblacima. Za sada se ne zna postoji li inteligentan život na drugim planetama.

 

Jedno od oruđa za valjano nagađanje jeste tzv. Drejkova jednačina, koju je 1961. predložio američki astrofizičar Frenk Drejk. Ona nije u strogom smislu naučna, već više heuristički alat koji se koristi za okvirnu procenu broja civilizacija u našoj galaksiji koje bi mogle imati sposobnost komunikacije s nama (slika dole).

Iako korisna za razmišljanje, njena preciznost zavisi od mnogih nepoznatih činilaca. Kao takva, podstiče promišljanje i istraživanje u astrobiologiji, a u upotrebi je i Institutu za traganje za vanzemaljskom inteligencijom (SETI). U svojem članku Kviroga uvodi dva nova činioca koji bi se mogli uvrstiti u Drejkovu jednačinu: jedan bi se u slobodnom prevodu mogao nazvati činilac bekstva sa egzoplanete (Exoplanet Escape Factor), a drugi činiocem svetova nalik na akvarijumske kugle (Fishbowl Worlds). Španski naučnik smatra da te faktore treba uzeti u razmatranje zato što bi u Mlečnom putu moglo biti podosta svetova koji bi podržavali inteligentan život, ali ne nužno i civilizacije ili čak zainteresovane za svemirska istraživanja, a time i za komunikaciju s drugim inteligentnim civilizacijama.

 

Kakav je to činilac bega sa egzoplanete koji on označava skraćenicom Fex? Planete različitih masa imaju različite brzine bega. Za Zemlju je 11,2 kilometara u sekundi, što je više od 40.000 kilometara na sat. To je brzina kojom treba da se kreće projektil da bi se oslobodio Zemljine gravitacije i domogao svemira. Brzina koju Kviroga označava korisna je za poređenje različitih planeta jer ne zavisi od leelice koja se koristi i njenog pogona, već samo od mase i gustoće nebeskog tela, odnosno mase i radijusa.

 

Super-Zemlje, kojih u našoj galaksiji ima mnogo, odlikuju mnogo većom masom i brzinom oslobađanja od naše planete. Iako ne postoji precizna definicija mase Super-Zemlje, mnogi izvori kao gornju granicu navode planete s masom 10 puta većom od Zemljine. Inteligentni vanzemaljci bi se u tom slučaju suočili s bitno različitim uslovima za svemirska putovanja od onih na Zemlji.

Jednostavan grafikon iz naučng rada pokazuje kako brzina bega raste s masom planete. Osa iks prikazuje mase izražene u Zemljinim (Mz), a ipsilon potrebnu brzinu bega sa egzoplanete (Vex Quiroga, 2024)

 

Španski istraživač predstavlja i tabelu s brzinama bega za neke poznate egzoplanete (Vex) i činioce bega egzoplaneta (Fex) i daje procene koliko bi tehnološki bilo izvodljivo napustiti takve alaente (tabela dole).

Brojke, naime, pokazuju koliko bi lako ili teško bilo otisnuti se u svemir s nekih poznatih egzoplaneta. Zeleno na semaforu označava da je beg moguć, narandžasto verovatne probleme, a crveno praktičnu nemogućnost putovanja u svemir. (Quiroga, 2024)

 

Elio Kviroga piše da bi planete s vrednošću Fex od 2,2 učinile putovanje u svemir praktično nemogućim: „Vrednosti Fex veće od 2,2 učinile bi svemirska putovanja malo verovatnim za stanovnike egzoplanete: oni ne bi mogli napustiti planetu koristeći bilo kakvu zamislivu količinu goriva, niti bi održiva raketna struktura izdržala pritiske uključene u proces, barem s materijalima koje poznajemo (koliko znamo, isti Periodni sistem elemenata i iste njihove kombinacije upravljaju celim svemirom). Moglo bi, stoga, biti tako da inteligentna vrsta na ovim planetama nikada ne bi mogla putovati u svemir zbog čiste fizičke nemogućnosti.”

 

Zapravo, moglo bi se čak pretpostaviti da na takvim planetama niko nikada neće ni pomišljati na putovanje u svemir. Pritom treba imati na umu da istraživanje svemira nije jednosmerno. Astronauti se iz njega moraju i vraćati, a tu je opet ključan činilac masa planete. Ponovni ulazak u atmosferu Super-Zemlje nameće dodatne teškoće jer bi deset puta masivnija planeta od Zemlje imala i zantno gušću atmosferu. Letelica bi u takvoj atmosferi morala podneti mnogo veće trenje, a time i zagrevanje.

 

Pomenuti autor, takođe, govori o planetama nalik na akvarijumske kugle za ribice, kojima pripisuje Fex veći od 2,2. On poziva čitaoce da zamisle okeanski svet koji je dom inteligentne vrste. U fluidnom okruženju komunikacija bez pomoći tehnologije putuje mnogo dalje nego u atmosferi kakva je Zemljina, jer voda bolje od vazduha provodi. Primerice, plavi kitovi, koji ispuštaju neke od najglasnijih zvukova u životinjskom carstvu, mogu komunicirati na udaljenosti od preko 5.000 kilometara.

 

Španski naučnik ističe da bi u takvom fluidnom okruženju na okeanskim egzoplanetama „komunikacija između jedinki mogla biti izvodljiva bez potrebe za komunikacionim uređajima”. Stoga ne bi morao postojati ni podsticaj za razvoj komunikacionih tehnologija. U tom slučaju, komunikaciona tehnologija se možda ne bi ni usavršila i civilizacija se možda ne bi mogla smatrati komunikativnom, što je jedan od ključeva za definiciju inteligentnih vanzemaljaca u Drejkovoj jednačini. „U takvom svetu telekomunikaciona tehnologija se možda nikada neće pojaviti, iako bi on mogao biti dom razvijene civilizacije”, naglašava Kviroga. „Takva civilizacija ne bi bila komunikativna i ne bi bila razmatrana u Drejkovoj jednačini.”

 

Autor navodi još neke okolnosti koje bi mogle uspešno zarobiti inteligentne vanzemaljce na njihovim matičnim svetovima. Na primer, na planeti na kojoj postoji neprestano naoblačenje zvezdano nebo nikada ne bi bilo vidljivo. Možemo se opravdano zapitati da li bi inteligentna stvorenja na takvim planetima ikada postala zainteresovana za istraživanja svemira i komunikaciju s drugim civilizacijama? Hoće li se takvi vanzemaljci ikada pitati za zvezde ako ih ne vide i ne znaju da uopšte postoje? Slična bi moglo biti u binarnim zvezdanim sistemima u kojima nema noći.

 

Konačno, problem bi bio izraženiji na setovima na kojima postoje okeani prekriveni debelom ledenom korom od po nekoliko kilometara. Na Jupiterovom mesecu Evropa postoji okean čija je kora prema trenutnim procenama debela od 15 do 25 kilometara. Slično je sa Saturnovim mesecom Enkelad. Teško je zamisliti da bi neki vanzemaljci koji su evoluirali u takvim uslovima ikada osmislili svemirske misije.

 

(Ilustracija Pixabay)

(Indeks)

O autoru

administrator

Ostavite komentar