Издавањем књиге Томислава Р. Симоновића, „Риста М. Симоновић Гочобан – Врање вечна тема” (2023, 392 стране, са 137 фотографија, рецензент академик Љубодраг Димић), Историјски архив из Врања одужио се човеку који је цело радни век посветио родном граду, промовишући Врање и знамените Врањанце широм Југославије и света (књиге му се налазе се и у Конгресној библиотеци у Вашингтону и у Библиотеци Универзитета у Принстону).
Др Зоран Вацић
На тај начин ова установа се одала почаст једном од својих утемељивача и својем дугогодишњем директору. Ово је књига о човеку који је цели свој радни век посветио родном граду, целог живота промовишући Врање и знамените Врањанце широм Југославије и света. Он је покренуо многе значајне пројекте у својем граду, а посебно се бавио животом и делом књижевника Борисава Станковића.
Залагањем Ристе Симоновића сачувани су сви културно-историјски споменици, јер је Заводу за заштиту споменика културе (још 1948.) упутио списак значајних споменика у Врању и околини са захтевом да се ставе под заштиту. Сакупио је и сачувао врло ретку и вредну документацију о граду и околини, и објавио 19 књига (највећи број о свом трошку). Био је оснивач, уредник и сувласник „Врањских новина”, потпредседник, секретар, књижничар и предавач „Грађанске касине”, једине културно-просветне институције у Врању, формиране средином 1919. године. Оснивач је (с братом Михајлом) прве метеоролошке станице (1926. године). Сачувао је родну кућу Боре Станковића (преко Завода за заштиту споменика културе), а касније даривао обимну грађу (преко 380 експоната) за оснивање Музеј куће Боре Станковића.
Био је један од иницијатора за подизање споменика Бори Станковићу (још 1937. године) и после Другог светског рата (1951. године), један од покретача „Борине недеље”, а прву је и отворио. Један је од утемељивача Државног (данас Историјског) архива којем су потомци Ристе Симоновића уступили бројну документацију и основали фонд „Катарине и Ристе Симоновића”. Објавио је преко 300 есеја, приказа и чланака, највише о Врању, Врањанцима и о Борисаву Станковићу. Урадио је најпотпунију библиографију Борисава Станковића, за ћија је Сабрана дела приложио неколико приповедака и рукописа, до тада непознатих. И најпотпуније библиографије дела проф. др Ђорђа Тасића и Јустина Поповића. Написао је први приказ сабраних дела Борисава Станковића (1927).
Кроз бројне фотографије сачувао је од заборава све значајније зграде из старог Врања. Више од 70 година сакупљао је бројну грађу о Врању и Врањанцима, посебно о Борисаву Станковићу: књиге, часописе, новине, плакате, фотографије, готово сва издања његових дела, преводе, уопште све што се односило на пишчев живот. Утврдио је и документовао годину рођења Борисава Станковића (1874, а не 1876. година како се у бројној литератури наводи). Оставио је у рукопису Друштвену историју Врања, од краја 19. до краја 20. века (постхумно су је објавили ћерка и синови), 2013. године, на преко 880 страна, са преко 120 фотографија.
У току прикупљања и објављивања документације о Врању и о познатим Врањанцима, Риста Симоновић водио је преписку и срео се с многим знаменитим људима из југословенске науке и културе. С некима од је и полемисао и указивао на грешке које су учинили у својим текстовима. Списак имена је подугачак, наводимо само нека: Јаша Продановић, публициста и књижевник, проф. др Лазар Марковић са Правног факултета у Београду, посланик и министар правде у Краљевини Југославије, проф. др Ђорђе Тасић, професор и декан Правног факултета у Београду, др Бранко Петрановић, професор историје на Филозофском факултету у Београду, академик Радомир Лукић, професор Правног факултета у Београду, професор Живорад Стојковић, књижевни критичар, проф. др Драгослав Митриновић, професор математике на Електротехничком факултету у Београду, проф. др Миољуб Кичић, професор на ВМА у Београду, проф. др Вице Заниновић, професор Филозофског факултета у Загребу, Драгутин Тадијановић, књижевник и академик ЈАЗУ, Синиша Пауновић, публициста и књижевник, Божидар Ковачевић, књижевник и књижевни историчар и други. Многе од поменутих личности оцениле су допринос Ристе Симоновића. Наводимо неколико.
„Поштовани господине Симоновићу, Прегледао сам Вашу расправу о Нечистој крви… О самој расправи могу могу Вам рећи ово: У њој има тачних запажљања и правилних оцењивања и на много места и стилске лепоте. Тачан је и Ваш закључак да је Нечиста крв боља у појединостима него као целина… Мислим да Вашу расправу треба да упутите у који књижевни лист…“ (Јаша Продановић, 20. 6.1938. године).
„Поштовани господине… Најзад, Вас молим да ми јавите шта сте ви, кад се овако интересујете за моје ствари…” (проф. др Лазар Марковић, 17.6.1938. год не)
„Драги госп. Симоновићу, Захваљујем Вам на Вашем љубазном и пријатељском писму, које ми је једна мала утеха у овим данима када извесни људи повампирују шовинизам на хрв. и српској страни”. (проф. др Ђорђе Тасић, 1940. године)
„Стручност Ваших примедаба уверила ме је још једном да ван тзв. професионалне науке постоји део интелектуалаца који страсно зналачки прате области које их интересују и на њих реагују најбољим традицијама људи који трагају за истином”. (проф. др Бранко Петрановић, 25.4.1981. године)
„Драги Симоновићу, Добио сам оба писма. Хвала на њима… Захваљујем на лекцији коју сам добио. Признајем оно што није добро у мојој краткој речи…” (академик Радомир Лукић, 16.12.1989. године)
„Драги г. Симоновићу… Ваш рад ми се веома свиђа због солидности и нових података, а и нових осветљења. Данас свак пише о Бори, али само код Вас и Аритона нађох понешто што нисам знао или нисам схватио…”. (Божидар Ковачевић, 12.12.1958. године)
„Драги Ристо, Ни Ж. С. (Живорад Стојковић), ни Јовичић нису кадри да приреде пристојно издање (сабрана дела Борисава Станковића). Данас би то могао најбоље учинити Влатковић уз Ваше и моје савете и техничку помоћ…”. (Божидар Ковачевић, 20.10.1981. године)
„Риста Симоновић је жива енциклопедија Врања… (проф. др Миољуб Кичић, 1981. године)
„Човек високог морала, широког образовања, бројних интересовања, завидне енергије, лаког пера и новинарско-публицистичког искуства, изграђеног књижевног стила, лепе реченице и дугог памћења, јер је у питању био савременик века о коме пише у Врању…” (академик Љубодраг Димић, 31.3.2014. године)
„Књига коју вечерас представљамо (Друштвена историја Врања) живеће много дуже него њен аутор, који је цео свој век уткао у њу. Дипломирани правник, економиста, судија, адвокат, новинар, хроничар, човек бритке мисли и још бриткијег језика, левичар када то није било пожељно, критичар левице када је то било још непожељније, човек принципа, слободног духа, због чега је у његовом прогону после Другог светског рата добио комитетску карактеристику тврдоглав. Све своје таленте је оваплотио и све послове које је радио, изузетно добро је радио. Врање треба да буде поносно на њега.” (академик Љубодраг Димић, 2014. године)
Из ове књиге може да се сазна да није било истрајног и упорног рада Ристе Симоновића, многих културно-историјских споменика у Врању и околини не би данас било (рецимо чувени Врањски амам су после ослобођења у Другом светском рату хтели да сруше да би узели камен за ограду стадиона, да спале сву општинску архиву јер се тада раскидало са старим, ни родна кућа Борисава Станковића не би била сачувана и тако даље). Због тога он, како је написао академик Љубодраг Димић, „најзначајнија личност Врања у другој половини 20. века” и, свакако, заслужује да једна улица понесе његово име.
(Илустрација Врање/Википедија)
