Ниједно људско биће, ниједна жена, ниједна песма, никаква музика, никаква књижевност, никакво сликарство не могу да замене алкохол у улози коју он има код човека; илузију највећег стваралаштва. Он је ту да је замени.
Маргерит Дирас
Живела сам сама са алкохолом по цело лето у Нофлу. Људи су долазили о викендима. Током недеље била сам сама у великој кући, ту је алкохол добио сав свој смисао. Због алкохола одјекује тишина и на крају се због њега тишина заволи изнад свега. Пити не значи да обавезно желимо да умремо, не. Али не може се пити без помисли да се убијамо. Живети са алкохолом то је живети са смрћу на дохват руке. Оно што спречава да се убијемо кад полудимо од алкохолног пијанства, јесте помисао да кад смо једном мртви, више не можемо да пијемо.
Почела сам да пијем о празницима, на политичким скуповима, најпре чаше вина, а потом виски. А затим у четрдесет првој години срела сам неког ко је заиста волео алкохол, ко је пио сваког дана, али разумно. Веома брзо сам га премашила. То је трајало десет година. До цирозе, повраћања крви. Престала сам наредних десет година. Било је то први пут. Поново сам почела, а затим са још једном престала, не знам више зашто. Затим сам престала да пушим, осим кад бих поново пила. Сад сам трећи пут престала. Никад нисам пушила опијум, ни хашиш. Сваког дана у току петнаест година дрогирала сам се аспирином. Никад се нисам дрогирала. У почетку сам пила виски, калвадос, оно што називам бљутави алкохол, пиво, врбену из Велеја – која је, како кажу, најгора за јетру. На крају, почела сам да пијем вино и нисам никад престајала.
Чим сам почела да пијем, постала сам алкохоличарка. Одмах сам пила као алкохоличар. Оставила сам све иза себе. Почела сам да пијем увече, затим сам пила у подне, затим ујутру, затим сам почела да пијем ноћу. Једанпут у току ноћи, а затим свака два сата. Никад се нисам друкчије дрогирала. Увек сам знала да ако почнем са хероином, пут ка крају биће брз. Увек сам пила са мушкарцима. Алкохол остаје везан за успомену на сексуално насиље, он му даје сјај, нераздвојив је од њега. Али духовно. Алкохол замењује чин уживања, али не заузима његово место. Сексуални манијаци углавном нису алкохоличари.
Алкохоличари, чак и они са тротоара, интелектуалци су. Пролетеријат који је сад далеко интелектуалнија класа од буржоаске, има у целом свету склоност ка алкохолу. Физички рад је без сумње од свих човекових занимања онај који га најдиректније води ка размишљању, дакле, ка пићу. Сагледајте даље историју. Алкохол вас нагони да говорите. То је духовност до лудила логике, то је разум који покушава до лудила да схвати чему ово друштво, зашто ово Царство неправде – и које се увек завршава истим очајањем. Пијанац је каткад непристојан, али ретко бестидан. Некад се разбесни и убије. Kад сувише попијемо, враћамо се на почетак пакленог циклуса свог живота. Говоримо о срећи, кажемо да је немогућа, али знамо значење те речи.
Недостаје нам Бог. Ничим се не може утицати да се не појави та празнина коју откривамо једног дана у младости. Алкохол је створен да би се поднела празнина универзума, балансирање планета, њихово непоколебљиво кружно кретање у простору, њихова равнодушна тишина према вашем болу. Човек који пије је интерпланетарни човек. Он се креће у интерпланетарном простору. Ту он вреба. Алкохол уопште не пружа утеху, он не попуњава психолошки простор појединца, он само замењује недостатак Бога. Не теши човека. Напротив, алкохол подржава човека у његовом лудилу, преноси га у највише пределе где је он господар своје судбине. Ниједно људско биће, ниједна жена, ниједна песма, никаква музика, никаква књижевност, никакво сликарство не могу да замене алкохол у улози коју он има код човека; илузију највећег стваралаштва. Он је ту да је замени.
Поред свега, он представља део света који би требало да верује у Бога, а више не верује у њега. Алкохол је јалов. Човекове речи које су изговорене у ноћи пијанства ишчезавају с њим чим наступи дан. Пијанство ништа не ствара, оно не прелази у речи, затамњује интелигенцију, опушта је. Говорила сам у алкохолу. Илузија је потпуна: оно што кажете, нико још није рекао. Али алкохол не ствара ништа што остаје. То је ветар. Kао речи. Писала сам у алкохолу, било ми је лако да пијанство задржим на узди, што је без сумње долазило због ужаса од опијања. Никад нисам пила да бих била пијана. Никад нисам брзо пила. Пила сам све време и никад нисам била пијана. Повукла сам се од света, недохватљива, али не пијана.
Жена која пије, то је као кад би животиња пила, дете. Тек кад жена пије, алкохолизам постаје скандал: жена алкохоличар је нешто ретко, озбиљно. То је окрњена сама божанска природа. Упознала сам тај скандал око себе. У моје време, да бисте имали снагу да то јавно покажете, да уђете сами у кафану, ноћу, на пример, требало је да сте већ пијани.
Увек се сувише касно каже људима који претерано пију: „Сувише пијеш”. У сваком случају, то је ужасно рећи. Човек никад сам не зна да је алкохоличар. У 100% случајева човек прима ту вест као увреду, каже: „Ако ми то кажете, значи да ме мрзите”. Што се мене тиче, зло је већ било узело маха кад су ми то рекли. Ту се налазимо у простору без принципа. До извесног степена, људе пуштамо да умру. Верујем да у дроги та брука не постоји. Дрога потпуно одваја дрогирану личност од осталог дела човечанства. Не баца личност на све стране, на улице, не прави од ње скитницу. Алкохол, то је улица, азил, други алкохоличари. Дрога, то траје врло кратко, смрт долази веома брзо, губитак говора, мрак, спуштене ролетне, непокретност.
Ништа вас не теши да не пијете. Откако више не пијем, осећам наклоност према алкохоличарки каква сам била. Заиста сам много пила. Затим су ми притекли у помоћ, али ја овде причам своју причу, а не говорим о алкохолу. То је невероватно једноставно, прави алкохоличари су без сумње, оно што је најједноставније. Ту смо, где је патњи забрањено да ствара патњу. Kлошари нису несрећни, то је глупост рећи, они су пијани од јутра до вечери, свих двадесет четри часа. Оно што они доживе не би могли да доживе ни на једном другом месту осим на улици. За време зиме 1986–1987. године више су волели да се изложе опасности од смрти, хладноће, него да виде како им одузимају њихов литрењак црног вина при уласку у ноћно прихватилиште. Сви се питају зашто они не желе да иду у прихватилишта, а разлог је лежао у томе.
Нису најтежи ноћни часови. Али, очигледно, ако човек пати од упорне несанице, онда је то најопасније. Поред себе не треба имати ни кап алкохола. Припадам оним алкохоличарима који почињу поново да пију после само једне чаше вина. Не знам како нас назива медицина. Тело алкохоличара функционише као централа, као скуп различитих одељака који су сви међусобно повезани у јединствену личност. Најпре је захваћен мозак. Мисао. Најпре срећа путем мисли, а затим тело. Оно је освајано, натапано мало по мало, и однесено, то је права реч: однесено. После извесног времена човек је пред избором: пити до неосетљивости, губитка личности, или остати на почетку среће. Умирати, на тај начин, сваког дана, или, пак, још живети.
(Илустрација Pixabay)
(Пулсе)
