Извештај Марија Драгија звучи као лабудова песма и покушај порицања личне кривице за претварање Европе у музеј мртвих индустрија и сјајних извештаја које сви хвале пре него што их одложе у канту за ђубре.
Др Јанис Варуфакис
Још у време када је криза евра тек почињала, неки од нас су говорили да је велики програм зелених јавних инвестиција једини начин да Европа избегне економску стагнацију и успон радикалне деснице, једине политичке струје која би од тога имала користи. Зато сам 2017. године направио процену да би 5 одсто укупног дохотка требало усмерити на инвестиције у зелену енергију и одрживе технологије. Пошто смо тада, као и сада, добро знали да ни земље чланице ни буџет ЕУ то не могу поднети, предложио сам и нови облик финансирања издавањем обвезница Европске инвестиционе банке (EIB) за које би гарантовала Европска централна банка (ECB).
Kада сам исту идеју изложио пред одбором европских министара финансија и челника централних банака 2015. године, мој предлог није одбачен, јер се о њему није ни расправљало. Нисам одустао, па сам се 2019. кандидовао за Европски парламент да бих подржао DiEM25 и њихов Зелени њу дил за Европу. Говорио сам да би кампања усмеравања 5 одсто дохотка у зелене инвестиције била „за прогресивне снаге оно што су имиграција и расизам за десничаре”. Уместо тога, нова Европска комисија под вођством Урсуле фон дер Лajен усвојила је недовољно финансиран Green Deal, макроекономски ирелевантан и, као што сам упозоравао, еколошки недоследан.
Онда је почела пандемија. Европски челници су одговорили фондом за опоравак Kао што сам предвидео, фонд не само да није донео никакав макроекономски ефекат, него је огласио и посмртно звоно последњој прилици да се успостави европска фискална унија која ће финансирати инвестиције од пресудног значаја за будућност Европе. Уз одговор да је NextGenerationEU све што је Европи потребно, званичници ЕУ су мој предлог за усмеравање 5 одсто европског дохотка у јавне инвестиције одбацили као „фискално неодговоран” и „политички неизводљив”.
Овог месеца је Марио Драги, бивши председник Европске централне банке и бивши италијански премијер, најзад уручио свој дуго припремани извештај Урсули фон дер Лajен, која управо започиње други мандат на месту председнице Kомисије. Тема извештаја? Ако Европа не предузме одређене кораке, „изгубиће разлог за постојање”.
Kоји су то кораци које Европа, по Драгијевом мишљењу, треба да предузме? Носећи стуб његовог извештаја је предлог да се 5 одсто укупног европског дохотка усмери на финансирање програма зелених јавних инвестиција, и то кроз заједничко задуживање. Одмах су почели да ме позивају новинари из целе Европе да питају како се осећам сада када је потврђено да сам био у праву. „Осећам се веома лоше”, одговарао сам. „Али”, инсистирао је један од њих, „зар није боље икад него никад?”
У овом случају – не, јер Европа је већ закаснила. Разлог нису само она 3 трилиона евра које је пропустила да инвестира у зелене технологије од 2019, због чега сада заостаје за Kином и Сједињеним Државама. Најкраће речено, прилика да се 5 одсто дохотка Европе инвестира у зелене пројекте, макар у овој окаснелој фази, већ је пропуштена. Нестала је, нема је више. Док се Европа предомишљала, инфлаторни трендови су замењени дефлаторним, и тако се простор могућности, који је до 2020. био отворен, коначно затворио. Допустите да објасним.
У предлогу из 2019. позвао сам Савет ЕУ да одобри Европској инвестиционој банци да издаје сопствене обвезнице на период од 30 година, у вредности од око пола трилиона евра годишње, за потребе финансирања зелених инвестиција широм Европе. ECB је у то време већ куповала обвезнице да би сузбила дефлацију која је пустошила Немачку (на пример, обарањем каматних стопа штедиша на нулу или испод нуле).
Све што је ECB требало да учини било је да објави да ће почети да купује нове обвезнице EIB (уместо немачких државних обвезница). То би осигурало повољне зајмове у вредности од 5 одсто укупног дохотка Европе за потребна улагања, без оптерећивања буџета држава чланица или ЕУ. Данас би продуктивност већ била знатно већа, немачка индустрија не би била у садашњем јадном стању, а раст економске активности би донео талас пореских прилива и увећао доходак.
Данас је за то прекасно. После година занемарљивих инвестиција, страна понуде у данашњој Европи је у паду. Зато је инфлација подстакнута пандемијом принудила ECB да прода обвезнице – а прилика за велике емисије EIB обвезница уз гаранције ECB је пропуштена.
Европска комисија не може издати сопствене обвезнице у вредности 5 одсто европског дохотка, као што је учинила да би финансирала NextGenerationEU, јер у обвезнице Kомисије не верују ни инвеститори ни владе самих држава чланица. Први знају да Kомисија не може сама увећати сопствена средства нити приморати државе чланице да увећају доприносе за ЕУ буџет, док би други такав потез протумачили као најаву притиска на државе чланице да повећају доприносе буџету.
Једина алтернатива која би омогућила финансирање неопходног инвестиционог програма била би пуна федерација с демократски изабраном федералном владом и федералним буџетом, најмање 30 пута већим од садашњег буџета ЕУ, уз сва овлашћења у погледу задуживања и опорезивања. Нажалост, некомпетентно управљање кризом евра и пандемијом имало је за последицу управо то да је ово решење одгурнуто у сферу политичке фантастике.
Укратко, Драги ће добити похвале, али његове препоруке се неће применити. У знак добре воље, Kомисија ће преусмерити део непотрошених средстава из фонда за опоравак. Али то ће заправо само још дубље закопати његов главни захтев. Зар Драги то не зна? Верујем да зна. Његов извештај и звучи као лабудова песма и покушај порицања личне кривице за претварање Европе у музеј мртвих индустрија и сјајних извештаја које сви хвале пре него што их одложе у канту за ђубре.
(Илустрација Pixabay)
(Пешчаник)
