Ако поимамо затвор као генерализацију казне на индустријском нивоу, доживећемо га као израз својеврсног политичког и економског система, а не као неизбежни елемент друштва.
Затворити људско биће у неколико квадратних метара, месецима, годинама. Надзирати га, понижавати, отети му осећања. Затвор је злостављање. Но, ипак неопходан овом друштву. Могли би чак рећи да он није само еманација државе која настоји сузбити и изоловати девијантна, неприлагођена, сувишна или непожељна људска бића. Напротив, он је саставни део друштва. Ако боље размотримо могли би рећи да није наставак друштва, већ да је друштво продужетак затвора. Затвор у којем су казнионице само најуочљивији и најбруталнији аспект система шро нас све истовремено претвара у сауучеснике и жртве, у заточенике.
Укидање затвора незамисливо је без укидања, или боље речено деструкције, садашњих друштвених односа. Аргументовати укидање државне изолације тврдњом да затвори нису увек постојали (будући да су савремена творевина) не води, у најбољем случају, никуда, а у најгорем (као што се често збива) ка креирању претпоставки којима је циљ реинтеграција девијантних појединаца у друштво путем алтернативних коерцитивних мера. Што у суштини значи предлагати надилажење затвора кроз присилно реусклађивање појединца путем његовог уклапања у процес културног, моралног и интелектуалног преваспитања. То јест, дефинитивним уништењем слободне воље.
Модерна држава већ је учинила много корака у том смеру и зато јој засигурно није потребна помоћ у облику демократског аболиционизма. Тамнице, бичеви и систематичне телесне казне (мада нису потпуно нестале) замењене су суптилнијим методама присиле чији је циљ, осим искупљење тела, уништење ума. Психијатризација затвореника, ресоцијализација кроз друштвени рад, надзор социјалног радника, технолошки изуми као електронска наруквица, све су то механизми који сламају отпор и претварају девијантну особу у полицајца самога себе. Уз наведени коерцитивни смер можемо врло лако запазити до које мере зидови затвора стежу цело друштво.
Ако поимамо затвор као генерализацију казне на индустријском нивоу, доживећемо га као израз својеврсног политичког и економског система, а не као неизбежни елемент друштва. Kад ће његова еволуција морати да се прилагоди новим политичким и привредним условима и потребама, власт ће га спремно надићи. У бити, није се човек ослободио ропства, мучења и вешала, већ је политика прилагодила своја коерцитивна и казнена средства потребама производње (идеолошке и тржишне). Што не подразумева нестанак затвора. Напротив, и историја показује да се коерцитивни ланци све више стежу како слика присиле постаје све магловитија и неопипљивија.
Кренемо ли, дакле, од представе да је затвор условљен овим друштвом и да је данашњем систему власти тренутно неопходан, јасно произлази да уништење затвора мора пратити уништење данашњих друштвених односа. […] Садашњи економски услови и тоталитарни смер власти претварају све сиромахе у потенцијалну будућу ловину за затворе. Стара изрека „Ако погрешиш, плати”, мада постокећа у идеологији ограниченог грађанина, у великој је мери превладана у чињеницама: кривицу не одређује више само одабир незаконитог или противзаконитог поступка, него и једноставно припадање класи.
Законодавне споне које се свакодневно све више стежу око сиромаха јасно показују да је сиромаштво инкриминисано и прогоњено, а не сâмо дело. Повећањем броја сиромаха расте и број кривичних дела у казненом закону. У данашњем друштву лик криминалца је готово нестао, да би уступио место кривцу. Зато смо сви ми, становници друштва-затвора, осуђени на замењиви начин да се трулимо иза бодљикаве жице: радило се о казнионици, центру за азиланте, психијатријској болници или прогнаничком центру, свеједно. По тој логици уопште не изгледа парадоксално што ширењем насиља (симптом грађанског планетарног рата) није сâмо насиље толико кажњиво (будући да није претња него животна лимфа садашњег стања), колико истинско постојати и бити. Особе се кажњавају и затварају (а често и елиминишу) само зато што су сиромашне и непотребне производној и тржишној машинерији, а не зато што заиста представљају претњу својим противзаконитим деловањем. Зато свакидашњи живот у затворима, друштвени односи међу затвореницима, стражарима, управитељима и њихова интеракција не почива толико на присили колико на рекомпозицији оних истих отуђених друштвених односа који постоје с ове стране решетки.
Имбецилност витезова људских права истиче се тврдњом да затворска казна узрокује касније лошије понашања појединаца на слободи. Наведена теза приказује затвор као школу насиља и дивљаштва. Kроз ове ставове видљив је присан однос између ових „добрих душа” људских права и система који их окружује. Не улази насиље из затвора у друштво, дешава се управо супротно: хијерархијски систем, злоупотреба власти, маскилизам и потчињеност у односима међу затвореницима једнаки су односима који свако од нас доживљава у друштву-затвору. Затвор само одражава оно што се налази напољу. Ако желимо тражите узроке отуђених односа у затвору, он ће постати све, свеукупна егзистенција и људска бића контаминирана заточењем. Ако под затвором подразумевамо вршење присиле над телима и умовима, отуђеност осећаја, наметнуту хијерархију и принудно покоравање законима (моралним, правним, обичајним), постаје очито да се преживљавање на које смо осуђени одвија унутар једног затвора око којег, међутим, не постоји спољашњост.
Од најранијих година цивилизоване особе почињу служити своју казну унутар друштва-затвора и на тај начин им такав живот постане правило. Такозвано васпитање у институцијама као што су породица и школа само је почетак доживотне казне који нас претвара истовремено у затворенике и стражаре репродукције идеологије затвора. И управо се на правилу и идеологији темељи пасивно прихватање улоге затвореника: од малих ногу појединац учи потчињавање (названо поштивање, мада не подразумева реципроцитет) ауторитету и хијерархији. Однос с родитељима, наставницима или свешеником не успоставља се на природан начин, избором и слободном вољом, зато што је обавезан.
У таквим односима понашање стражара је небитно (могу чинити све док играју додељену им друштвену улогу), као и осећаји појединаца затвореника: породични и школски ауторитет (или заједнице, у ретким случајевима кад преживи њен принцип) делују за његову добробит, за будуће укључивање у друштво, да не почини грешке и надасве да мали појединац растући репродукује исте механизме који су темељ целе структуре затвора.
На овом принципу „додатне казне” запажамо како се примењује правна метода. Наставник или отац не потписује никакав уговор са субјектом, само намеће законе који при прекршају одређују казну појединца, али не обвезатно и санкцију прекршаја. Kао у сваком аспекту друштвеног живота више се кажњава човек у својој свеукупности и његова егзистенција него његова дела. Ова разлика могла би и бити незанемарива будући да кажњавање дела ионако физички додирује особу. Постаје, међутим, фундаментална када се дотичемо идеолошке конструкције о потреби кажњавања и окривљавања самог постојања и деловања људских бића. Организација школских зграда, а све чешће и места за забаву, само су предјело које друштво нуди да би укротило дух и ум и привикло на живот у кавезима.
У инкубаторима пасивности и отуђења људи упијају и прихватају подвојену и парадоксалну личност, која с једне стране живи у маси, а с друге поседује хијерархијску идеју о доласку на врх те исте масе (али увек као њен саставни део). У бити, надајући се похвалама ауторитета или постајући најбољи у разреду, по могућности тлачећи најгорег, али ипак унутар разреда. Важно је да се никада не запитамо да ли је праведно добијати похвале с висине било које проповедаонице, похвале које при томе нису везане ни за коју нашу заслугу или специфични таленат, већ за наше целокупно постојање: зато што постојимо у затвору.
Довољно је посматрати било коју четврт изграђену у последњих педесет година да бисте схватили како власт поима саму себе. Довољно је нарочито погледати такозване социјалне квартове, кошнице у које су сабрани и затворени сиромаси, зато што прва ствар на које нас асоцирају јесу зграде затвора. Све владе су изнова осуђивале, превентивно, сиромахе због њихових услова и потенцијалне опасности. Узастопни народни устанци, занесени сном о бољем животу, против ароганције моћника, навели су реакцију да се опскрби средствима надзора и каналише незадовољство са улица. Једно од тих средстава било је пројектирање и реструктурирање урбаних средина. Могли бисмо се дуго задржати на тој теми, а ипак не бисмо успели набројати све изграђене монструозности, надасве у другој половици 20. столећа. Наспрам недавних немира у различитим деловима света, ипак један аспект метрополског чудовишта заслужује посебну пажњу.
Архитектура периферија представља тријумф алијенације. Kвартови су места у која се масовно угуравају потчињени да би угинули у својој друштвеној и индивидуалној атомизацији, док некретнине од армираног бетона ничу свуда са опсесијом надзора, по узору на оне дуге ходнике с бројним решеткама које филтрирају приступ потенцијално опасним особама на места репродукције тржишта и власти. Наведеним механизмом, кад се изгнаници из „пролетерског сна” узрујају и стану ударати по решеткама, или пак запале своју ћелију, стражари једноставније закључавају ходнике, контролишу улазе и излазе, пре но што запуцају са осматрачког торња. Зато се цели сектори метропола надгледају телекамерама за видео-надзор (на сваком углу улице), комуникације међу стражарима постају перманентне, а информатички уређаји, оптички каблови и бежичне мреже (каблови и антене налазе се свуда у затворима) омогућавају врло брзу координацију репресивних снага. Архитектура затвора доживела је квалитативни скок: у прошлости су људи затварани након евентуалне побуне, данас стално живе затворени.
У таквом контексту су побуне затвореника често дефинисане самим затвором, то јест напад се врши на маргиналне делове затвора, а његова срж остаје недодирнута, сводећи затим мит и одбрану затвора на његов детаљ. Стога фразе као „одбрана кварта”, „мој град”, „нећемо полицију на нашим улицама” означавају присвајање идеологије затвора. Kако би се иначе могао дефинисати као наш, затвор који је изграђен против нас? Четврти су одраз затвора на који смо осуђени и односа који су нам наметнути. И као такви припадају власти. А све оно што припада власти не сме опстати. Не желимо тиме рећи да станове у којима живимо треба спалити (барем не одмах), већ да се надзор може сломити само уз напуштање лажних припадности које је створила затворска идеологија да реално спречавају на хиљаде чворова мреже контроле, будући да немамо шта сачувати.
(Илустрација Pixabay)
(Феномени)
