Узрок нашег губитка вере у лепоту, по филозофу Роџеру Скрутону, можда лежи у нашем губитку вере у идеале. У свему тражимо корисност.
Дорис Тоић
Документарни филм енглеског филозофа и писца Роџера Скрутона (1944–2020) Зашто је лепота важна започиње реченицом: Да сте у било којем тренутку од 1750. до 1930. упитали образоване људе да опиши циљ поезије, уметности или музике, одговорили би лепота; ако вам притом не би био јасан смисао тога, научили бисте да је лепота вредност – једнако важна као истина и доброта. О вредности лепоте слично би одговорио и Сократ пре две хиљаде и петсто година, поистоветивши лепо с оним што је морално добро и корисно.
Скрутон наводи да су филозофи у старој Грчкој промишљали улогу лепоте у уметности, поезији, музици, архитектури и свакодневном животу, те су закључили да нас лепота води дубљем разумевању властите природе. Но, у двадесетом столећу, лепота је престала бити важна. Уметност се окренула разбијању моралних табуа и на престо ступа оригиналност коју не занима морална цена што је притом плаћа. Полако се ствара култ ружноће, који се шири и на наше окружење, архитектуру, језик, музику и слично. Једна реч је написана крупно на свим тим ружним стварима, а то је реч „ја”, закључује Скрутон – моји профити, моје жеље, моја задовољства. Он сматра да губећи лепоту, долазимо у опасност да изгубимо и смисао живота.
Роџер Скрутон објашњава да лепота није субјективно стање, већ универзална потреба. Без ње се налазимо у „духовној пустињи”. Велики уметници су знали да је живот испуњен хаосом и патњом, и имали су лек за то – лепоту. За разлику од њих, Скрутон сматра да се модерна уметност окреће приказивању самог живота, а будући да је свет узнемирујући, и уметност постаје узнемирујућа. Њена улога више није да нас уздиже на моралну или духовну висину, већ остаје у нашој свакодневици којом није задовољна. У жељи да нас тргне и суочи са стварношћу, показује нам да све може бити уметност. Но, у својој намери да нас шокира, долази до зида јер што је шокантно први пут, сматра Скрутон, досадно је и испразно кад се понови. Сва уметност је апсолутно бескорисна. Ставите корисност на прво место и изгубићете је. Ставите лепоту на прво место и оно што радите биће корисно заувек.
Разговарајући са савременим концептуалним уметником Мајклом Крејг-Мартином, Скрутон описује како му је први сусрет с Микеланђеловом Пиетом променио живот, па се пита може ли неко доживети такво искуство у сусрету с неким његовим радом или на пример при погледу на Фонтану, односно писоар, рад Марсела Дишапа, уметника који је међу првима у уметности почео користити постојеће ствари (ready-made). Мајкл Крејг-Мартин објашњава да писоар није замишљен да буде леп, али то не значи да не постоји нешто у вези с њим што не плени машту, јер сматра да је управо то сврха уметничког дела. Наиме, Дишан је сматрао да је уметност постала превише заинтересована за технику, превише интелектуална и морално корумпирана, те је покушао рећи да окосница уметности почива негде другде.
Скрутон сматра да такве идеје могу бити занимљиве и забавне, али то не оправдава њихово присвајање ознаке уметности. Свестан опасности такве расправе због неретке тенденције у мишљењу које не прихвата сугестију да постоји разлика између доброг и лошег укуса, он подсећа да постоје стандарди лепоте који имају чврст темељ у људској природи и да их је потребно тражити и уградити у своје животе. Узрок нашег губитка вере у лепоту, по Скрутону, можда лежи у нашем губитку вере у идеале. У свему тражимо корисност. Усмерени смо на корисност као највећу вредност. Но, филозоф доводи у питање корист овакве уметности. У чему нам она помаже? Је ли приказ света у којем живимо, заједно са свим његовим несавршеностима, нешто што помаже људима? Је ли резултат доиста уметност?
Оскар Вајлд је сматрао да су људима потребне тзв. бескорисне ствари (нпр. љубав, пријатељство, поштовање) чак и више од оних корисних. Но, потрошачко друштво корисност ставља на прво место па лепота постаје само додатак. Међутим, Скрутон наглашава да је искуство показало да ће оно што створимо, узмемо ли у обзир само корисност, ускоро постати бескорисно. Поново се враћа Оскару Вајлду који каже: „Сва уметност је апсолутно бескорисна. Ставите корисност на прво место и изгубићете је. Ставите лепоту на прво место и оно што радите биће корисно заувек.”
Скрутон закључује: „Испада да ништа није корисније од бескорисног” и додаје: „То видимо у традиционалној архитектури с њеним украсним детаљима. Орнаменти нас ослобађају тираније корисног и задовољавају нашу потребу за складом. На необичан начин чине да се осећамо као код куће. Подсећају нас да имамо више од практичних потреба. Нама не управљају само животињски апетити, попут једења и спавања, имамо и духовне и моралне потребе, и ако те потребе остану незадовољене, остајемо и ми.”
Kао још један пример филозоф наводи радост коју можемо осетити држећи дијете у наручју. Једноставно, желимо га гледати и осетити одушевљење које долази као резултат наших мисли усмерених на дете, а не на себе. Слично можемо доживети слушајући предивнно музичко дело, гледајући узвишени крајолик, читајући песму која садржи бит ствари које описује. У таквим искуствима не тражимо ништа више од тога. Знамо да је то довољно.
На питање зашто је искуство лепоте толико важно, Скрутон одговара да се сусрет с лепотом због његове живости и непосредности чини као да није са овога света. Од почетка западне цивилизације песници и филозофи доживљавали су искуство лепоте као оно што нас повезује с божанским. Мудри људи су препознали да, осим анималних порива, човек има и духовне потребе. За Платона је лепота била пут до остварења тих потреба. Зато Скрутон Ботичелијево Рођење Венере повезује с Платоновим идеалом према којем о лепоти треба контемплирати, а не поседовати је. Наиме, и Платон и Ботичели нам говоре да праву лепоту можемо пронаћи не само у пожељној младој особи, већ и у остарелом лицу пуном туге и мудрости, као у Рембрантовим сликама, јер се лепота лица крије у животу који изражава.
Лепота је свуда око нас, не смемо јој окренути леђа, треба учити видети је, а како каже Мали принц, само се срцем добро види. Истина је да у данашњем свијету постоји много тога што нам смета и мучи нас, али Скрутон не види решење у наглашавању тога, већ у потрази за изласком из „духовне пустиње”. Притом подсећа да истинска уметност никад није негирала потешкоће и неправде људског живота. Напротив, она је у стању и у најболнијим стварима пронаћи смисао и лепоту и тако искупити људски бол. Има моћ уиети хармонију и ред тамо где се тешко налазе. Без свесне потраге за лепотом остајемо без једног од снажних постицаја који нас уздиже на нашем путу остварења као људских бића. Зато је лепота важна.
(Нова Акропола)
