Астрономи су уочили масивне млазеве из орихашке црне рупе, удаљене 7,5 милијарди светлосних година од Земље, која се протеже 23 милиона светлосних година, што је чини највећом откривеном. Млазеви могу убрзати зрачење и честице готово до брзине светлости, узрокујући да сијају у таласним дужинама видљивим радио–телескопима.
Такав сјај привукао им је пажњу 2018. године посматрали небо користећи европски LOFAR или LOw Frequency ARray радио-телескоп, пише CNN. Наведени изливи имају снагу једнаку милалијардама сунаца и толико су масивни да су истраживачи мегаструктури дали надимак Порфирион према диву из грчке митологије. Откриће тера астрономе да преиспитају своје разумевање размера млазева из црних рупа и како те дивовске појаве могу утицати на своје окружење и устрјство свемира. „Говоримо 140 пречника Млечног пута, који би био мала тачка у две дивовске ерупције”, рекао је Мартејн Оај, постдокторанд у Kалифорнијском институту за технологију и главни аутор студије објављене у часопису Nature.
У почетку су истраживачи тражили нешто друго: нити космичке мреже. То је џиновска мрежа материје која прожима сав простор између галаксија. Но, док су то покушавали, открили су чудесне млазеве из галаксија. Уочили су 10.000 нових парова млазница. Супермасивне црне рупе налазе се у средиштима великих галаксија. Запажања су показала да све већи број галаксија има млазеве црних рупа који сежу далеко ван њихових граница. „Након што смо пронашли Порфирион, били врло смо узбуђени зато што смо видели и открили нешто посебно што нико раније није озапазио, додао је Оај.
Пре поменутих посматрања сматрало се да су велики млазеви ретки и очекивало се да ће бити мањих димензија. Највећи потврђени до тада био је Алкионој, назван по митском грчком диву, опажен 2022. године и величине око 100 Млечних путева. Процењује се да наша галаксија има 100.000 светлосних година у пречнику. Једна светлосна година је удаљеност коју светлост пређе у години (9,46 милијарди километара). Али аутори студије узели су да Млечни пут има 163.078 светлосних година у пречнику. Стога су одлучили да је Порфирион износи 140 пречника Млечног пута, верујући да је могуће пронаћи млазеве веће од Порфириона.
Да би сазнали више појединости у вези с пореклом, научници су спровели накнадна осматрања користећи Giant Metrewave Radio Telescope у Индији и W. M. Keck опсерваторију на Хавајима. Она су указала на далеку галаксију која је око 10 пута масивнија од Млечног пута. И да изливи потичу из активне црне рупе радијационог типа, а не из врсте за коју се зна да испушта веће млазеве, што је изненадило истраживаче. Kако супермасивне црне рупе постају активне, гравитациона сила загрева околни материјал, што ослобађа енергију у облику зрачења или млазева. Такве су чешће су у далеком свемиру.
„Наша студија указује да би радијационе црне рупе могле бити подједнако способне да стварају дивовске млазеве”, нагласио је Оај. „Огромни млазови могли би бити прастара појава: сада знамо да су се јављали кроз већи део постојања свемира. Наше истраживање покрива 15 посто неба. А већину ових дивовских млазева је вероватно је тешко уочити, па верујемо да их постоји много.” Разумевање колико су дуго постојали огромни млазеви из у току 13,8 милијарди година свемира могло би помоћи астрономима да открију како су они утицали на своју околину.
Два велика питања с којима се суочавају астрономи су како је свемир постао намагнетисан и како су настале велике космичке мреже између галаксија. Масивни млазеви могли би помоћи у одговору на оба. Ако постоје милионима година, могу утицати на проток материје кроз међугалактички простор отпуштањем набијених честица и магнетских поља кроз свемир. „Kад год досегну међугалактички простор, млазеви имају велики утицај на загријавање простора између галаксија и на његово намагнетисање. Једна од неочекиваних спознаја јесте да они могу досегнути размере космичке мреже”, објаснио је Оај. Проучавање показује да је Порфирион загрејао своју околину у међугалактичком простору за око милион степени.
„Ако се загревање догодило довољно рано у космичком времену, можда је успорило формирање галаксија, којима је потребна релативно хладна интергалактичка плазма или гас да би колабирале и формирале се. Магнетизам на нашој планети омогућује напредовање живота, па желимо разумети како је настао. Знамо да прожима космичку мрежу, затим улази у галаксије и звезде и на крају до планета, али питање је где почиње? Јесу ли ти огромни млазеви ширили магнетизам кроз свемир?” закључио је Оај. Погледајте:https://www.youtube.com/watch?v=1QsG9v_QHF8&embeds_referring_euri=https%3A%2F%2Fwww.index.hr%2F&source_ve_path=OTY3MTQ
(Илустрација Science Communication Lab, LOFAR)
(Индекс)
