ALHEMIJA DUHA

KVANTNA (META)FIZIKA

372 pregleda

Iako je Nikola Tesla rekao da, kada se nauka usmeri na metafiziku, za deset godina otkriće više nego od starta kada je usmerena na materijalno.

Kada je prvi put objavljeno fundamentalno delo Isaka Njutna petog jula 1687. pod nazivom „Matematički principi prirodne filozofije” u zapadnoj misli se javlja svojevrsan optimizam u empirijsku nauku. Njutn u tom delu udara temelje klasične mehanike, pokazujući da je priroda uzročno-poslednično potpuno određena, te da je potrebno otkriti prirodne zakone koji su univerzalni i apsolutni, a na osnovu njih moguće doći do starog ideala spoznaje – predviđanja događanja (uzroka i posledice).

Taj stav je prvi doveo u pitanje engleski filozof Dejvid Hjum koji je smatrao da veza između uzroka i posledice nije nužna, nego da je navika ono što određuje našu iluziju da možemo da predvidimo na temelju uzroka datu posledicu. Tako on kaže da nema nikakve logičke protivrečnosti da u budućnosti Sunce izađe na zapadu, iako smo navikli da izlazi sa istoka.

Iako je Imanuel Kant bio veliki poštovalac Njutnovog dela („Kritici čistog uma” ga naziva genijem), ipak je prvi postavio ideju da stvarnost (stvar po sebi) nije takva kakvu vidimo, nego njen izgled, oblik zavisi od subjekta (njegovim uslovima spoznaje – a priori principima) tj. od onoga ko posmatra. Tako on zaključuje da mi zbog prostorno-vremenskog ograničenja, razumskog i umnoog ne možemo shvatiti stvari po sebi (kakve jesu), nego imamo posla uvek sa pojavom tj. onako kako se nama pokazuju stvari na osnovu naših subjektivnih uslova (ograničenja). Taj stav koji iznosi u drugoj polovini 18. stoleća u fizici nije ostavio traga, jer je ona napredovala razvijajući svoje postulate na osnovu Njutnove mehanike, i apsolutno negirajući mogućnost da subjekt utiče na stvarnost i metafizički koren same prirode.

Međutim, početak 20. veka donosi zaokret u fizici. Ajnštajnova teorija relativnosti i Plankova kvantna fizika (posebno kopenhagenska interpreracija) pokazuju da ljudi, ipak, nemaju apsolutno znanje, te da apsolutno predviđanje događanja nije moguće. Nakon što su otkrića u fizici omogućila prodiranje u samu strukturu atoma ubrzo se uvidelo da proton, neutron i elektron nisu najsitnije čestice. U mikrosvetu kvarkovi se pokazuju kao najmanje čestice, ali i čestice koje se ne ponašaju kako se zbivanja odvijaju u makrosvetu. Eksperimenti pokazuju da ne samo da ne možemo predvideti posledicu na osnovu uzroka, nego da posledica zavisi od verovatnoće, pa i od posmatrača.

Kopenhagenska interpretacija koju utemeljuje Nils Bor polazi od toga da je verovatnoća posledica neznanja, odnosno, nemogućnost da se objasni interakcija između posmatrača i predmeta, te da stvarnost zavisi od posmatrača što i nije nova ideja koja se proteže od Kanta, Hegelove fenomenologije, Huserlove transcendentalne fenomenologije i slično. Subatomaska čestica se, naime, ponaša tako kao da je van prostora i vremena, i pokazuje da određena akcija može potencijalno izazvati više posledica, a ne jednu, jedinu moguću kao što to tvrdi klasična Njutnova mehanika. Hajzenberg i Šredinger, takođe, potvrđuju Borovu tezu o uslovljenosti premeta ili pojave posmatračem i verovatnoćom uzročno-posledničnog odnosa.

Ajnštajn za koga je sve to bilo previše navodi da ne može prihvatiti da je vjerovatnoća odnos prirode, da ne postoji red i prirodni zakoni i da bi Bog koji je stvorio svet dopustio da on nije uređen i da se na neki način kocka. Na to mu Bor daje originalan odgovor da Ajnštajn ne može da govori Bogu šta da radi. Dalje, kvantna fizika je dokazala i takozvanu povezanost među svim elektronima koji su nekad bili povezani. Izveden je eksperiment gde se posmatrao elektron i uočeno je da promena smera elektrona, koji je udaljen od drugog, s kojim je nekad bio u dodiru, uslovljava promenu smera tog drugog udaljenog elektrona i time pokazuje da su oni na neki način „telepatski” povezani. Ubrzo se dalo objašnjenje o posvemašnoj povezanosti svih stvari nekom nejasnom niti (etar?/svest). A to vodi ka opravdanju metafizičke ideje da je univerzum apsolutna svest koja se prostire kroz celokupnu materiju (ono što vidimo kao materiju) i na taj način omogućava povezanost svih stvari, a da je separacija bića samo privid naših ograničenih čula.

Naime, zanimljivo je da je Lajbnic smatrao da se svest ne sastoji od najsitnijih materijalnih čestica, nego da su te najistnije čestice nematerijane i on ih naziva monadama. Monade u sebi imaju beskonačno mnogo predstava (sve ima u sebi sve – isti kvalitet), a kako će se one manifestovat zavisi od nivoa svesti monade (kvaniteta), te zato postoje apsolutno nesvesne monade (materija), polusvesne (ljudska duša) i apsolutna svesna monada (Bog). Monade se može smatrati baskonačnim energetskim potencijalom koji je na različitoj frekvenciji, i u odnosu na frekvenciju (nivo svesti) seispoljava na određen način. Nije li njegova filozofija kompaktibilna sa kvantnom fizikom?

Pored njega valja pomenuti Berklija koji je poznat po čuvenoj maksimi: Esse est percipi (Postojati znači biti opažen). Za njega postoje samo um i ideje, a ideje postoje onda kad ih um opaža (nema materije i stvari). Međutim, on ne smatra da neko drvo ne postoji kada ga mi ne opažamo, jer Bog opaža konstantno i nas i ceo svet i sve što vidimo nije čvrsto i materijalno, nego su Božije ideje koje mi opažamo tako kako opažamo jer nam je on dao mogućnost da baš na taj način opažamo. Nije li Berklijeva ideja kompatibilna sa kvantnom fizikom?

Postojali su brojni filozofi (Parmenid, Plotin, Ibn Arebi i tako dalje) čije učenje je kompaktibilno sa istraživanjima u kvantnoj fizici, ali te ideje su potinuste jer da bi one bile relevantne potrebno je odbaciti materijalizam. Da bi fizika odbranila svoj materijalni temelj, fizičari daju apsurdnu teoriju o multiverzumu, a objašnjenje je ako kvanti poseduju sve mogućnosti neke akcije u istom trenutku, onda se sve to mora realizovati, a kako kada mi vidimo samo jednu posledicu nekog uzroka, a ne sve njih? Pa na taj način što postoji beskonačno mnogo svemira koji funkcionišu tako da se u svakom dešava druga mogućnost? U takve gluposti fizičari veruju i to smatraju službenom verzijom kvantne teorije samo zato da univerzum ostane materijalan.

Uz priznavanje božanske svesti kao sveprožimajuće ona koja determiniše uzrok i posledicu, i priznavanje da i ljudska svest određuje posledicu sasvim lagano mogu se objasniti izazovi kvantne fizike. Nije li odogovor na to priznanje da imamo posla sa fenomenima, a ne sa stvarima po sebi, te da su naša čula ograničena i osnova stvarnosti nije u onome što vidimo, čujemo i tako redom nego u onom van eksperimenta, empirije, nematerijalno. Odgovor jeste u metafiziici i kvantna fizika obnavlja metafizički pogled na svet i jasno pokazuje da stvarnost nije onakva kakva nam se otkriva i da nema uzročno-posledične apsolutnosti.

Da bi odbacili taj pogled o determinisanosti stvarnosti svešću, fizičari izmišljaju još jednu apsurdnost, a to je da se razlikuju zakoni u mikro i makro svetu? Iako je svima jasno da ono što važi za atom važi i za molekului kompleksna jedinjenja, a time ono što važi za kvant po zdravorazumskoj interpretaciji, važi i u makrosvetu, ali pod uslovom da kada svest subjekta opazi stvarnost ona je određuje i determiniše. Fizika stagnira minulih pedeset godina nastojeći ignorisati kvantnu fiziku. Ta tvrdoglavost, istrajnost na materijalno-empirijskkom putu nauke je pogubna za čovečanstvo. Iako je Nikola Tesla rekao da, kada se nauka usmeri na metafiziku, za deset godina otkriće više nego od starta kada je usmerena na materijalno.

Prema tome, možemo zaključiti da kvantna fizika nije enigma, kao što se predstavlja, nego je za njeno objašnjenje neophodno pretpostaviti metafiziku kao realnost i vratiti se filozofiji, „kraljici nauke”, jer filozofija prirode (fizika) bez metafizike nema smisla, upravo je utemeljena u ono van (iznad) empirijske realnosti – u metafizici!

(Pulse)

O autoru

administrator

Ostavite komentar