Пре 232 милиона догађаја Земља је била погођена догађајем названим карнијски плувијални догађај када је милион до два милиона година киша падала готово без прекида. Тада је јака окончала једно од сушних раздобља Земље. У то време континенти су били утопљени у суперконтинент Пангеу, који је већ био склон монсунима. Температура мора била је слична „врућој супи”, рекао је истраживач палеоекологије Пол Вигнал за New Scientist, што значи да је у ваздуху већ било много влаге која је стварала монсун, пише IFLScience.
Дакле, шта је покренуло још већу влажност? За разлику од уобичајеног завршетка врућег лета, неки су сугерисали да је то последица низа великих вулканских ерупција које су се догодиле на Врангелија терану, који се данас налази уз обалу Аљаске и Британске Kолумбије. Познато је да се вулканске ерупције петљају са износим водене паре у стратосфери, то се догодило након недавне ерупције Хунга Тонга-Хунга Хапаи, а према геонаучнику Јакопу Дал Корсу, Врангелија ерупције биле су на врхунцу током карнија. „Проучавао сам геохемијски потпис ерупција пре неколико година и идентификовао големе учинке на атмосферу у целом свету. Ерупције су биле огромне да су пумпале велике количине гасова стаклене баште попут угљен-диоксида и тамо су били скокови глобалног отопљења”, објаснио је Дал Корсо.
Сматра се да је једна од последица ове кише било раздобље повећаног изумирања живота на Земљи у то време, посебно морских створења као што су амоноиди, конодонти и криноиди, а то је р могло поставити темеље за нови живот, посебно када је реч о диносаурима. У студији објављеној у Journal of the Geological Society, тим истраживача написао је да су „након опсежног изумирања биљака и кључних биљоједа на копну, су наизглед били главни добитници у добу опоравка, брзо се ширећи у разноликости, еколошком утицају (релативна бројност) и регионалној дистрибуцији, у почетку од Јужне Америке до свих континената.”
Први доказ о карнијском плувијалном догађају дошао је захваљујући геолозима 1980-их, од којих је најпознатији британски двојац Аластер Рафел и Мајкл Симс. Рафел је идентификовао сиву траку која пролази кроз црвени камен брда Лајп на Сомерсету, одлику која је указивала да је онласт из раздобља интензивне суше прешла у озбиљно мокро. Међутим, када је Рафел, заједно са Симсом, објавио студију која то говори – постојали су и докази из Немачке, САД и са Хималаја – то није схваћено врло озбиљно. „Сећам се да су један или двојица старијих академика сматрали да је то бесмислена идеја”, изјавио је Симс за Натуре. Док су Рафел и он прешли на друге ствари, током година полако су се почели гомилати докази који подупиру њихову претпоставку.
(Илустрација Dalle)
(Kликс)
