Poseban dar ili tegoba – sposobnost za mentalno putovanje kroz vreme ima samo 100 ljudi na svetu!
Životna sećanja su za većinu nas poput zrna peska koja klize kroz prste dok pokušavamo da ih zadržimo što više. Ili perje bačeno u vetar… Ali, postoje osobe koje emocionalne događaje jasno i dugo pamte, i ne mogu da ih se otarase. Nova studija slučaja opisuje iskustvo tinejdžerke, nazvane T.L. zbog anonimnosti, koja može da se seti zapanjujućeg broja ličnih događaja iz svog života. Smatra se da manje od 100 ljudi širom sveta ima takvu sposobnost, poznatu kao hipertimezija, ili superiorno autobiografsko pamćenje (HSAM) koje je prvi put opisano tek 2006. godine.
Studija slučaja T.L. je prva sveobuhvatna procena kako osobe sa ovim stanjem proživljavaju lične događaje iz prošlosti. Neverovatna sposobnost mentalnog putovanja kroz vreme, dan po dan, omogućuje T.L. da se oseća kao da ponovo doživljava ono što je bilo. Njena priča bi mogla pomoći naučnicima da bolje razumeju kako ljudski mozak kodira, vraća ili odbacuje sećanja iz naših života – čime se formuliše osećaj identiteta i kontinuiteta. „Kod ovih osoba, poznatih kao hipertimezičari, sećanja su pažljivo indeksirana po datumu.
Neki će moći detaljno da opišu šta su, na primer, radili 6. jula 2002. godine i da ponovo dožive emocije koje su obeležile taj dan”, objašnjava neuropsiholog i glavna autorka studije slučaja Valentina La Korte sa Univerziteta Pariz Site. Još od detinjstva T.L. je mogla mentalno da putuje kroz vreme ponovo proživljavajući sećanja u živopisnim detaljima, često iz različitih uglova, kao da je sveprisutna na mestu događaja. Otkrila je ovu sposobnost svojim prijateljima kada je imala osam godina. Pošto nisu mogli da zamisle o čemu priča, mnogi su je optužili da laže. Postala je svesna da joj um funkcioniše na atipičan način i iz straha da ne izgleda čudno, pomenula je to svojoj porodici tek sa 16 godina. Sa 17 odlučila je da podeli svoju priču sa svima koji žele da je čuju.
U testu pamćenja autorka studije La Korte i saradnici su zamolili tinejdžerku da se seti četiri lično relevantna događaja iz pet perioda svog života. Njeno sećanje na detalje je bilo na vrhu normativnog proseka, što je u skladu sa danas prihvaćenom dijagnozom hipertimezije. Sećanja T.L. su očigledno bogata kontekstualnim i fenomenološkim detaljima i karakteriše ih snažan osećaj ponovnog proživljavanja. Ona takođe može da putuje u budućnost. Njena mentalna predviđanja mogu izazvati snažan osećaj da su se događaji koje ranije nije lično doživela već dogodili, navodi se u studij
Inače, uobičajene činjenice i naučna znanja koja ne nose emocionalnu težinu ne čuvaju se zajedno sa posebnim vizuelnim slikama u njenom umu i zahtevaju napor da se zapamte. Ona ih naziva crnim sećanjima.Nasuprot tome, njena lična sećanja, koja nose emocije, lakše se čuvaju u njenom umu u, kako ona objašnjava, pravougaonoj, veoma velikoj, beloj sobi sa niskim plafonom.
Kao biblioteka, ova mentalna soba sadrži trenutke njenog života, poređane prema složenom sistemu kataloga. Svaka igračka koju je ikada posedovala je tamo izložena, sa etiketom koja sadrži njeno ime, i podatke od koga je i kada ju je dobila. Ona može i da pregleda porodične fotografije u beloj sobi, jer je zapamtila svaki njihov detalj. Ako želi, može da izvuče i omiljenu knjigu sa mentalne police. Njena sećanja su poređana hronološki, a detalji su nejasniji što je vremenska distanca veća. Ona nema sposobnost da zaboravi negativna sećanja kao svi mi, pa ih, kako navodi, čuva u sanduku u beloj sobi. Tu čuva smrt svog dede.
Bela soba je takođe povezana sa drugim sobama u koje može da pobegne kada joj emocije buknu. Tinejdžerka kaže da ima i hladnu sobu sa ledenim paketom gde ide da se rashladi kada je ljuta. Ako rešava nešto, zatvara se u malu, praznu sobu bez ometanja. Kada je otac otišao da nastavi vojnu karijeru, u njenom umu se pojavila još jedna neprijatna soba, naseljena vojnicima. Tamo se kada se oseća krivom.
Studija slučaja T.L. ne istražuje teškoće njenog izuzetnog pamćenja, ali drugi sa HSAM poremećajem su opisali neprekidni i prekomerni tok sećanja kao stalan, nekontrolisan i automatski. Veoma malo njih je podelilo svoja iskustva u recenziranim naučnim radovima. „Teško je generalizovati nalaze o hipertimeziji, jer se oslanjaju samo na nekoliko slučajeva. Da li starenje utiče na sećanja ovih pojedinaca? Da li njihove mentalne sposobnosti putovanja kroz vreme zavise od starosti? Mogu li naučiti da kontrolišu akumulaciju sećanja? To su samo neka od pitanja koja treba istraživati…”, ističe La Korte i dodaje da je pred naučnicima uzbudljiv put istraživanja.
Studija je objavljena u časopisu Neurocase.
(RTS)
