Али, то капитал понајмање дира – он се, поред осталог, руководи принципом „ко први девојци, његова девојка”, бранећи то своје „право” и оружјем по највећу могућу цену, изражену нашим лешевима. А после Антарктика и Месеца следи Марс, и тако редом…
Ладислав Бабић
Лунарни капитализам?
На једном сајту, посвећеном истраживању свемира, објављен је текст о учешћу приватног капитала (за сада само америчких „предузетника”–капиталиста) у истраживањима најближег нам природног небеског тела. Наслов чланка је „Приватници на Месецу?”, мада би му примеренији и много јаснији био „Kапитализам на Месецу?” Правно гледано, Месец данас има статус донекле сличан Антарктику – који је прилично нејасан, мада је регулисан тзв. Антарктичким уговорима – само још хаотичнији. Иако споменутим уговорима тај трајно ненасељени континетнт не припада никоме (мада је подељен на националне секторе што одражавју негдашње, а будимо реални – још прикривене територијалне захтеве, који само чекају погодну прилику да се искажу), а на њему је забрањена војна, уз дозвољену научноистраживалачку активност, запело је на ономе што је још давно Маркс потврдио својим радовима, због чега се одвајкада ратује. На економском искоришћавању минералних богатстава континента.
Наиме, „Kонвенција о регулацији активности везаних за антарктичке минералне ресурсе (иако је потписана 1988, ускоро је одбачена и никада није ступила на снагу)”. Јасно је једно; због све већих потреба земаљског становништва, зарад раста популације и све веће грамзивости капитала, а услед недефинисаног економско-политичког статуса тог јединог ненастањеног континента, кад-тад ће се пробудити прикривене националне претензије на његово економско искоришћавање, а потом слиједи „ко јачи тај квачи” – могућност ратовања!
За Месец постоји сличан уговор о дефиницији његовог политичог, војног и економског статуса, скраћено познат као „Месечев уговор” (Agreement Governing the Activities of States on the Moon and Other Celestial Bodies). Kако га, „од својег настанка није ратификовала ниједна држава која се бави самоиницијативним људским свемирским летовима (нпр. Сједињене Државе, већи део држава чланица Европске свемирске агенције, Русија, Народна Република Kина и Јапан) или то ни не планира, стога практично нема никакву релевантност у међународном праву”.
Уосталом, како потписи држава на међународним уговорима вреде колико „го..о на шибици”, што повест рјечито сведочи, а у најновије вриеме интензивно доказају САД, јасно је о чему се ради. Рецимо, упркос одредбама уговора, „ Dennis M. Hope је 1980. године пријавио своја власничка права на Месец у катастру Сан Франциска. Пошто се нико није успротивио том његовом потезу у времену од осам година, колико је време жалбе, Hope је основао Lunar Embassy legal, правни уред, који има право продаје парцела на Месецу. УН и Међународна астрономска заједница сматрају тај његов потез преваром”. Питање је само је ли пре била кокош или јаје, илити ко је већи преварант. Државе или њени држављани. И једне и друге у пракси искључиво води похлепа, еуфемизована под егидом тзв. националног интереса уколико се ради о државама.
Највећи умови човечанства и понајвећи идеалисти промишљали су како је истраживање свемира задатак целог човјечанства, на његову заједничку корист. Припуштањем приватника на тло Земљиног природног сателита, аутоматски значи инсталацију (могућности?) сукоба на том небеском телу. Наиме, приватник захтева да се његово улагање исплати, не само у смислу повраћаја инвестиција, већ и многократно оплоди, све до ступња експлоатације људског рода. Kако видимо да се, не баш претерани напори људи да реше економско-политички статус Антарктика у корист целог људског рода, разбијају на његовој најпримитивнијој карактеристици – искључиво властитој користи – је ли за очекивати да ће с Месецом бити друкчије?
Притом ће се постављати бесмислена питања првенства доласка на одређено подручје најближег нам природног небеског тела, мада је сасвим јасно да ни Амери, ни Руси, ни Маск, ни Безос и ма који народи или појединци, не би могли сањати о приступу њему, да у њихов подухват (као и сваки други, ма које врсте) није укључено знање свих повесних генерација и свих народа човечанства. Али, то капитал понајмање дира – он се, поред осталог, руководи принципом „ко први девојци, његова девојка”, бранећи то своје „право” и оружјем по највећу могућу цену, изражену нашим лешевима. А после Антарктика и Месеца следи Марс, и тако редом…
Жели ли се регулисати по људски род најприоритетније питање – његов опстанак и хумани међусобни односи његових припадника, биће потебно (ха, „биће потребно!”) решити и питања дотакнута овим текстом, договорима којима ће се искрено приступити, не у корист појединих држава, или милијардерских израбљивача, већ свију нас. За сада, то је још домен научне фантастике. Доклем, и да ли је то питање с обзиром на повесна искуства уопште смислено, јер у себи садржи зрнце наде да га је могуће реализовати? Лешеви се у међувремену роје, зарад наше неспособности хуманог приступа проблему.
Хоће ли се једном гинути заклињући се на антарктичке, лунарне или марсијанске домовине, као што се то ради на овој планети? У основи, ништа друкчије од лава који чува своју територију, пре тога је означивши запишавањем. Наравно, не ради се о укидању приватне иницијативе, али је јасно треба ограничити, гледе добити – опорезивањем, у погледу учешћа радника у управљању и деоби добити, као и у погледу учшћа приватног капитала у пројектима који тангирају цело човечанство. Примерице, истраживања свемира, климатских промена, загађења околине, изумирања врста, здравственог система и сличних ствари општег друштвеног интереса.
Ништа није бесконачно, неки кажу ни свемир, а то је човечанство одавно схватило постављајући у пракси ограничења на безброј ствари (од прекорачења брзине до педофилије, инцеста или одузимања живота, нажалост, само у мирнодопским условима), једино никако да се усредсреди на најважнију ствар – економију, и примерену добит коју појединци смеју извлачити из учешћа у њој! Поштују ли се постављена ограничења, нема ниједног разлога, сем тежње за прекомерним богаћењем, да се то не учини и са односима у привреди. Доларске милијардере који након смрти завештају своја богатства којекаквим музејима, библиотекама, научним или медицинским установама називамо филантропима, а нико не броји мртве које су за свога живота њиме могли спасити.
Kорист целине мора бити битнија од појединачне, тим пре што већ и данас – у једној хипотетској ситуацији прерасподеле богатства света – нема разлога да сви не живе на пристојан, људски начин. Али, хипотеза указује да све зависи само од нас, слагали се или не са њом. Најновији пример узајамне повезаности и зависности свих људи земаљске лопте је појава пандемије коронавируса, но како човек не учи од повести више од понављања мантре да од ње треба учити, нисам уверен да ће много научити од овог искуства. Пандемије спрам којих је ова дечја играрија (попут шпанског грипа који је заразила трећину човечанства и однео до сто милиона живота), светски ратови с десецима милиона мртвих, не рачунајући инвалиде, силоване и материјалну деструкцију, нису нас опаметили, па зашто би онда ова пошаст? То пре што капитал устраје на томе да и образовним системом замрачи општи поглед на свет и стварност, а нарочито се грози етичких питања.
Један регионални лист објављује текст о курикуларној реформи, под насловом „Боље да фризерке науче све о техникама шишања него да уче о Првом светском рату”. Даклем, сасвим је свеједно фризирају ли нас фризерке или дресирани мајмуни, што би капиталу још више одговарало. Далеко је такво схватање од Шуварове – додуше пропале – реформе школства, али тешко је бити светац у друштву курви, зар не?
Уколико човечанство не разреши проблеме са аксиомима капитализма и прихвати оне хуманистичке – проблем је далеко шири од описаних антарктичког и лунарног – тешко ће бити зауставити ширење нељудске етике, социјалдарвинистичког светоназора и прикладног му деловања у свемир. Нажалост, генерације су неосетљиве на поуке прошлости, ако их повремено и прихвате још их брже заборављају. Ко данас пати за жртвама првог глобалног светског сукоба, другога се присећамо углавном у идеолошким препуцавањима, а за две-три генерације ратови на тлу бивше државе биће само магловито сећање, да не набрајам даље. И такав људски род настоји у свемир, носећи са собом вредности више примерене прелазном облику од животиње ка човеку, неголи хуманистички оплемењеној врсти.
Уосталом, зашто би се то мене тицало, констатација управо у складу с претходно реченим, на трагу онога што бисмо могли, а никако до сада да постанемо. Читате ли чланке технологијом одушевљених фанова – која не кажем да, сама за себе не изазива одушевљење – без корелације с много битнијим од ње, нашим етичким поимањем њене примене, видећете да све некако вуче на констатацију: „узалуд нам труд свирачи”! Управо презрени литерарни жанр научне фантастике у најбољим текстовима нуди прегршт могућих будућности, од којих она што нас очекује зависи само од нашег избора. Но, поглед већине не досеже даље од трајања њихових живота. Мада у рукама поседујемо оружја савремене технологије, попут кости у рукама претка, не заваравајмо се.
Њихова се намена није променила. Напредак, како га схватају генерације и генерације, изгледа да плеше на музику друкчију од нота из замисли највећих хуманиста човечанства. Попут вируса који нас је управо походио, вирус капитализма прети захватити, ако већ не целу васиону а оно барем део до кога ћемо се проширити. Неко је, сагледавајући последице људске активности по природу, рекао да је „људски род рак на ткиву свемира”. Та се болештина може одстрани само коренитом терапијом или самоизлечењем, што канцеру углавном не пада на памет. Док Земља грца у његовим почетним стадијумима, већ га ширимо на најближи свемир. Нека нам је бог у помоћи, што значи – не очекујмо превише! Још смо у космичким размерама тек деца која су се превремено докопала играчака, опасности играња које ни не схватају.
(Илустрација NASA)
(Пулсе)
