У новијој студији објављеној у часопису Nature Molecular Psychiatry, коју су спровели истраживачи из више института, у више наврата су годинама анализирани узорци крви око 1.000 одраслих корисника марихуане.
Марихуане и њен учинак постају све интересантнији за научна истраживања. Медицинска се најчешће се прописује за ублажавање хроничног бола, особито код мултипле склерозе и рака. Користи се и код епилептичара, а нарочито код оболелих од Драветовог синдрома, за ублажавање мучнине и повраћања због хемотерапије и за подстицање апетита код болесника сa AIDS-ом. Kоначно, она помажр код анксиозних поремећаја и посттрауматског стресног поремећаја (PTSP).
Будући да је до недавно била илегална, још нема довољно студија у верзи са дугорочним штетним и позитивним последицама. Но у новије време проучавања на животињама и људима све више показују да би могла озбиљније деловати на гене; другим речима, на епигеном, него што се раније мислило. Епигеном је скуп свих промена које регулишу експресију гена без мењања ДНК. Те промене утичу на активност гена – на њихово снажније испољавање или утишавање, а подстакнуте су утицајима околине, примерице исхраном и начиом живота. Али такође могу бити наследне.
Најчешћи облици епигенетичких промена су метилација ДНК и модификација хистона. Метилација ДНК подразумева додавање метилне групе на ДНК, што може резултирати стишавањем експресије гена јер метилирано подручје постаје мање доступно за транскрипцију – преписивање генске информације која служи као предложак за синтезу протеина. Другим ричима, метилација може утишати гене. Она игра кључну улогу у спречавању експресије нежељених гена, као што су они повезани с развојем тумора.
Хистони су протеини око којих се обмота ДНК, чиме се омогућује организација и регулација експресије гена у ћелијама. Промене на хистонима, попут ацетилације и метилације, регулишу приступ ДНК за већ поменуту транскрипцију. Ацетилација обично олакшава експресију гена, док метилација може имати различите учинке. Нека истраживања показују да канабис може подстаћи метилацију ДНК и ацетилацију хистона. На пример, показало се да психоактивни састојак канабиса THC може појачати преписивање одређених гена који су повезани с неуролошким функцијама, понашањем и имунолошким одговором. Промене у ацетилацији хистона повезане с конзумацијом канабиса, такође, могу бити повезане с дугорочним учинцима на неуропластичност мозга и памћење.
У новијој студији објављеној у часопису Nature Molecular Psychiatry, коју су спровели истраживачи из више института, у више наврата су годинама анализирани узорци крви око 1.000 одраслих корисника марихуане. Kонкретно, фокусирали су се на промене у метилацији ДНК код људи који редовно користе канабис. Вишеструке епигенетичке промене повезане са употребом канабиса претходно су биле повезане с разним процесима као што су ћелијска пролиферација, сигнализација хормонима, инфекције, психијатријски поремећаји попут схизофреније и биполарног поремећаја и поремећаји зависности од супстанци.
Наведена студија није доказала да канабис непосредно узрокује те промене или да узрокује здравствене невоље. Но, резултати су обелоданили да постоји значајна повезаност између конзумације марихуане и промена у узорцима на нивоу метилације ДНК у генима који су повезани с функцијама мозга, имунолошког система и кардиоваскуларног здравља. Посебно је занимљиво то да су промене у метилацији ДНК примећене у генима одговорним за синтезу допамина и серотонина, неуротрансмитера који регулишу расположење, мотивацију и осећај задовољства, због чега се често називају хормонима среће.
Проучавање је, исто тако, открило да су промене у епигеному примећене не само код активних корисника марихуане већ и код повремених, што сугерише да чак и ниска или повремена изложеност марихуани може имати трајан учинак на епигенетичку регулацију. Епигенетичке промене узроковане марихуаном настају кроз сложен процес у којем психоактивне твари, попут THC, мењају сигналне путеве у ћелијама. Он се веже на канабиноидне рецепторе у мозгу и у периферним ткивима, што покреће низ биохемијских реакција које могу утицати на епигенетичке механизме.
Примерице, THC може стимулисати производњу реактивних кисеоникових једињења (ROS), која узрокују оксидативни стрес. Овај стрес може оштетити ДНК и активирати ензиме попут ДНК метилтрансферазе (DNMT), који додају метилне групе на ДНК и мењају експресију гена. Наведене епигенетичке промене могле би имати далекосежне последице на здравље конзумената марихуане. Могу бити дуготрајне и, чак, се пренети на будуће генерације, особито ако се појаве у репродуктивним ћелијама. Научници упозоравају да је стога потребно спровести нова истраживања да би се боље разумеле дугорочне последице.
Једна од забрињавајућих могла би бити појава когнитивних поремећаја код потомака корисника марихуане. Будући да се епигенетичке промене могу наследити, деца родитеља који користе марихуану могла би бити под повећаним ризиком од развоја поремећаја у учењу, пажњи и понашању. Овај ризик посебно је изражен ако су оне захватиле гене који су кључни за развој мозга и неуролошких функција. Наведена студија је, исто тако, обелоданила да марихуана може утицати на гене повезане с менталним здрављем, нарочито оне повезане с расположењем, анксиозношћу и депресијом. Наиме, THC мења равнотежу неуротрансмитера у мозгу, а епигенетичке промене које узрокује могу додатно појачати те учинке. Важно је напоменути да епигенетичке промене могу варирати међу појединцима, зависно од генетских предиспозиција, околишних чинилаца и образаца коришћења марихуане.
(Илустрација MidJourney)
(Индекс)
